Pasolini je rođen u Bologni, iste godine kada je Musollini došao na vlast, u porodici koja je svoju pripadnost srednjoj klasi dugovala nesigurnoj ravnoteži: njegov otac je poticao iz aristokratske porodice, ali je prokockao svoju očevinu i ostvario je karijeru u vojsci; familija njegove majke je poticala sa sela i ona je radila je kao učiteljica. Pasolinijevi su se često selili tokom prvih 14 godina Pier Paolovog života, sve dok se nisu ponovo naselili u Bologna 1936. god. U tom gradu je Pier Paolo završio srednju školu i započeo studije u ranim 40-tim .

Kao student Pasolini je bio strastven ljubitelj literature i poezije i 1941. god. je osnovao časopis poezije sa još tri prijatelja. Nazvali su ga 'Eredi', kako bi izrazili uverenje osnivača da su klironomici velikih italijanskih pesnika (kao što su Ungaretti i Montale). Godine 1942. Pasolini svojim novcem izdaje zbirku pesama Poesie a Casarsa. Casarsa je rodni grad njegove majke (u severoistočnoj provinciji Friuli) gde je njegova porodica išla na odmor. U pesmama je puno upotrebljavao 'friulianski' dijalekat, karakterističan za tu provinciju. Pasolinieva zainteresovanost za dijalekt kao 'narodni' izraz, postaće motiv njegovog kasnije stvaralaštva. Zbirka je primećena samo u švajcarskoj štampi, budući da su fašisti smatrali dijalekte neitalijanskim i nepatriotskim.

Godine 1943. na kratko je regrutovan, ali se nakon savezničkog oslobođenja južne Italije i raspada fašističkog režima u septembru pridružio majci u Friuliu. Završio je svoj univerziteski rad o poeziji Pascolia i diplomirao u novembru 1945. god. Narednih pet godina Pasolini je predavao književnost u različitim školama ali nije imao stalan posao. Našao se u vrtlogu političke nesigurnosti i uzrujanosti tih godina i prikljucio se Komunističkoj partiji - koja je, činilo se na kratko sredinom 40-tih, bila u stanju da zauzme mesto italijanskog antifasističkog pokreta i da će tako dobiti šansu da preoblikuje društvo.

Upravo je Pasolinijeva homoseksualnost, tokom kasnih 40-tih, dovela do toga da ne ostane malo poznat učitelj-levičar u provinciji. Entuzijasticki je koristio seksualne prilike koje su nudili frulijanski ragazzi di vita, momci sa ulice i seljaci koji su za Pasolinia predstavljali otelotvorenje nevinosti i senzualnosti subproleterijata, nesputanog ograničenjima buržoaskog morala. Međutim, u oktobru 1949. su se upravo ta ograničenja obračunale sa Pasolinijem: lokalni pop ga je prijavio vlastima i bio je optužen za širenje lošeg uticaja među omladinom i za činjenje obscenih dela na javnim mestima. Pasolini je izgubio posao, a komunističke novine 'L'Unita' su objavile njegovo izbacivanje iz partije zbog 'moralne i političke nečasti'. Pasolini se zakleo da će ostati komunista uprkos toj partijskoj odluci .

U zimu 1949. god. Pasolini je pobegao u Rim. Sledeće godine optužba je odbačena zbog nedostatka dokaza, ali će italijanski pravni sistem nastaviti da proganja Pasolinia tokom čitavog njegovog života. Protiv njega su se vodila ne manje od trideset tri sudska procesa između 1950. i 1977. god. U Rimu je u početku živeo mizerno, dajući privatne časove i pripremajući za ispite, ali je i počeo da ulazi u rimske kulturne krugove i nastavio da piše. Godine 1948. napisao je delo 'Amado mio', o ljubavi Desiderioa, protagonista romana, prema mladom Benitou. Nakon 'Amado mio', tada još neobjavljenog, napisao je 'Atti impuri' (1949) i 'Ali degli occhi azzurri' (1950). U svakom od ovih romana autor je preokupiran, sada već klasičnom pazolinijevskom temom adolescentnog mladića, i koristio je dijalekat kao kako beg od onoga što je smatrao tradicionalnim lingvističkim zatvorom tako i dijalekat kao metaforu za napuštanje tradicionalnog morala. Pasolini je kasnije razvio ove teme u rimskom kontekstu sa 'Ragazzi di vita' (1955) i 'Una vita violenta' (1959). Ove novela, čija je radnja većim delom smeštena u savremene rimske borgate (bedna naselja na periferiji izgrađena za poratne beskućnike), predstavljaju uspešan prelaz iz Friulia u Rim autorove neprekidne fascinacije onima koji se bore za egzistenciju, njihovim prebivalištima, njihovim jezikom i senzualnošću.

Iako su Pasolinievi književni radovi privukli pažnju kritike i odabrane publike, njihova čitanost je bila veoma ograničena, a Pasolini će tek putem filma postati važna ličnost kulture. U Rimu se sprijateljio sa romanopiscem Giorgiom Bassaniem i 1953. god. Bassani je našao Pasoliniu posao u filmskoj industriji, na doterivanju scenarija. Pasolini je radio sa nekoliko važnih reditelja, i davao Felliniu savete o rimskom dijalektu za filmove 'Le notti di Cabiria' (1956) i 'La notte brava' (1959). Uporedo sa pomeranjem interesovanja na film, 50-te su takodje bile period promene Pasolinievih političkih pogleda. Ona je u suštini proizilazila iz ideološke krize prouzrokovane Pasolinijevim razočarenjem u SSSR, udružena sa pojačanim osećajem nezaustavljive moći kapitalističkog sistema da apsorbuje sve socijalne klase kroz konzumerizam .Rad koji na najbolji način izražava ovu prekretnicu u Pasolinievim političkim pogledima je 'Le ceneri di Gramsci', upečatljiv roman u stihu za koji je osvojio prestižnu 'Viareggio' nagradu i učvrstio svoju poziciju među kulturnom elitom Italije.

Ova pozicija je omogućila Pasoliniju da se lakše otisne samostalno u filmske vode i tokom 60-tih je uglavnom radio na filmu i u pozorištu. Godine 1961. je režirao 'Accatone' - filmsko delo u kome je istoimeni Accatone protagonist, lik sa rimske periferije, sirov i iskonski, kojim vladaju principijelno fizički instinkti. Film je izazvao senzaciju kada je prvu put prikazan na filmskom festivalu u Veneciji. Sledili su 'Mamma Roma' (1962) i 'La Ricotta' (1963) , i ovi filmovi iz ranih 60-tih predstavljaju prvu fazu Pasolinijeve filmske karijere. Do kraja 60-tih ideološka kriza izražena u 'Le ceneri di Gramsci' je sazrela u žaljenje za izgubljenom sub-proleterskom klasom za koju je Pasolini osećao da je obmanuta konzumerizmom te njegov kasniji rad odslikava ovo pomeranje. Iako su svi njegovi filmovi donekle kritika buržoaskog sveta, postali su sve više introspektivni, religiozni i na njih je uticala Freudova teorija. Među njegovim važnijim delima su: 'Oedipus Rex' (1967), 'Teorema' (1968), 'Medea' (1970), i 'Trilogija života - Dekameron' (1972 ), 'Kanterberijske priče' (1972) i 'Hiljadu i jedna noć' (1974). Pasolinijev poslednji film je bio ‘Salo - ili 120 dana Sodome' (1975). Prikazan posthumno, to je ujedno njegov najkontroverzniji film koji prikazuje prilično graficki spise Marquisea de Sada smeštenih u vreme poslednjih dana italijanskog fašistickog režima.

Iako je film postao Pasolinijev primarno sredstvo izražavanja, nastavio je da piše, naročito o književnoj i filmskoj teoriji. 'Empirismo eretico '(1972) je kolekcija većine njegovih eseja objavljenih između 1964. i 1971, gde dominiraju teme o lingvistici i semiologiji. Takode je napisao nekoliko komada i njegov 'Manifesto per il nuovo teatro' (1968) gde je izložio svoje teoretske stavove o teatru. Godine 1972. Pasolini je počeo da piše novi roman - 'Petrolio', s namerom da to bude kako autobiografsko delo tako i apokaliptična vizija Italije u ranim 70-tim. Roman je bio nezavršen u vreme kada je Pasolini umro, a objavljena je 1992. godine.

U periodu između kasnih 60-tih i 1975. god. Pasolini je svoj kontraverzni imidž dodatno potvrđivao redovnim prilozima mainstream štampi, vodeći ličnu kampanju protiv onoga što je video kao bolesti italijanskog (i zapadnog) društva. Bio je politički odmetnik koji je odbijao da stane uz bilo koju partijsku politiku. Za vreme studentskih protesta 1968, stao je, na primer, na stranu policije (koju je smatrao za 'istinske sinove siromašnih') protiv studenata (koje je smatrao 'razmaženim buržujskim derištima'). Početkom 1975. javno se deklarisao protiv abortusa, tvrdeći da je tzv. seksualna revolucija deo procesa buržoaziranja masa. Njegova neobična pozicija protiv seksualnog oslobođenja, posebno u pogledu njegove homoseksualnosti, kasnije je pokrenula mnogo kritika i osigurala da se rasprava o Pasoliniju nastavi. Ali njegova intervencija u ovoj tematici je bila jedna od mnogih, tematika koju je preferirao jeste kulturna homogenizacija, konzumerizam, neokapitalizam i nestanak 'čistog' sub-proleterijata. Pasolini je uvek bio polemičan i uvek je privlačio pažnju. Njegovi najbolji članci su sakupljeni i objavljeni 1975. pod nazivom 'Scritti corsari'.

U zoru 2. novembra 1975. Pasolinievo mrtvo telo je nađeno na pristaništu u Ostiji, nadomak Rima. Pasolinijevo telo je pregaženo njegovim sopstvenim kolima nakon ubistva, i iako je ustanovljeno da je počinilac mladić iz Rima koga je Pasolini pokupio radi seksa, kontroverza je uvek okruživala njegovu smrt: mnogi su bili ubeđeni da je neubedljivo suđenje iznelo da je ovaj briljantni ali neprijatni 'trn' u kulturi izvađen 'iz oka' italijanskog establišmenta i da ima nečeg više u njegovoj smrti od slučajnog akta nasilja.

Mark Seymour

Literatura:
Stefano Casi (izd.) Desiderio di Pasolini. Omosessualita, arte e impegno intellettuale, turin, 1990.
Naomi Greene, Pier Paolo Pasolini: Cinema as Heresy, Princeton, 1990.
Luigi Martelini, Intoduzione a Pasolini, Roma, 1989.
Enzo Siciliano, Vita di Pasolini (2nd edn., Florence, 1995).

Iz: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 314-316.

Prevod: Dragonite

Ciklus filmova Pier Paolo Pasolinija

Jugoslovenska Kinoteka, Beograd, 2003.

Ponedeljak 17.03.

SVEČANO OTVARANJE CIKLUSA FILMOVA PJER PAOLA PAZOLINIJA

20:00 PJER PAOLO PAZOLINI I RAZLOG JEDNOG SNA (200 1)
Pier Paolo Pasolini e la ragione di un sogno

ul. Franceska Arhibridi (Franceska Archibrigi), Bernardo Bertoluci (Bernardo Bertolucci), Mimo Kalopresti (Mimo Calopresti), Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)
r. Laura Beri (Laura Betti) ili

SALO ILI 120 DANA SODOME (ITA 1975)
Salo o le 120 giornate di Sodoma

ul. Paolo Bonaceli (Paolo Bonacelli), Đirdo Kataldi (Girgio Cataldi)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

Utorak 18.03.

17:00 PROSJAK (ITA 1961)
Accatone

ul. Franko Citi (Franco Citti), Franka Pasut (Franca Pasut)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

19:00 MAMA ROMA (ITA 1962)
Mamma Roma

ul. Ana Manjani (Anna Magnani), Etore Garofalo (Ettore Garofalo)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

Sreda 19.03.

17:00 BES (ITA 1963)
La rabbia

r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

19:00 KOMIČNE EPIZODE
Episodi comici

r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

21:00 OKRUGLI STO uz učešće 2 kritičara iz Italije

Četvrtak 20.03.

19:00 LJUBAVNE OBAVEZE (ITA 1964)
Comizi d’amore

Učestvuju: Alberto Moravia, Cesare Musati (Cesare Musati), Susana Pazolini (Susanna Pasolini), Orijana Falaci (Oriana Falacci)….
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

BELEŠKE O PALESTINI (ITA 1964)
Sopraluoghi in Palestina

R eportaža o Izraelu komentari: Pjer Paolo Pazolini
Učestvuju: Pjer Paolo Pazolini, Don Andra Kararo
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

21:00 JEVANĐELJE PO MATEJI (ITA 1964)
Il vangelo secondo Matteo

ul. Enrike Irazoki (Enrique Irazoqui), Margerita Karuzo (Margherita Caruso)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

Petak 21.03.

17:00 PTIČURINE I PTIČICE (ITA 1966)
Uccelacci e uccellini

ul. Toto, Nineto Davoli (Ninetto Davoli)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

TOTO NA NEBU
Toto al circo

r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

21:00 KRALJ EDIP (ITA 1967)
Edipo Re

ul. Franko Citi (Franko Citti), Silvana Mangano
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

Subota 22.03.

15:30 DEKAMERON (ITA 1971)
Il Decameron

ul. Ana Manjani (Anna Magnani), Etore Garofalo (Ettore Garofalo)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

17:00 SET SANE
Set di Sana’a

r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

19:00 KANTERBERIJSKE PRIČE (ITA 1972)
The Canterbury Tales

ul. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini), Hju Grifit (Hugh Griffith)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)

21:30 CVET HILJADU I JEDNE NOĆI (ITA 1974)
Il fiore delle mille e una notte

ul. Nineto Davoli (Ninetto Davoli), Franko Merli (Franco Merli)
r. Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini)