|
|
Leopardi, Giacomo (1798-1837)
Italijanski pesnik i pisac
Rođen je u Recanatiju kao sin grofa Monalda Leopardija. Monaldo
je bio intelektualac koji je pripadao najreakcionarnijem krilu
plemića u papskim državama. Mladi Leopardi je iskoristio bogatstvo
očeve biblioteke i od malih nogu se opredelio za budućnost klasičnog
filologa i poznavaoca modernih jezika. Život je proveo u raznim
italijanskim gradovima (Firenca, Rim, Bolonja, Milano, Napulj),
radeći za razne izdavače. Bio je žrtva fizičkih deformiteta i
hroničnih oboljenja od ranog detinjstva bolesti koje su povremeno
ugrožavale njegova zaposlenja tako da nikada nije mogao da razvije
potpunu nezavisnost od svoje porodice, za čim je žudeo; to ga
je primoralo da čini mnoge kompromise sa svojim učenim, ali reakciono
nastrojenim ocem.
Nesreća i nezadovoljstvo koji su poticali zbog ovakvih okolnosti
(a može se dodati, i zbog njegovih neuspešnih homoseksualnih vezivanja)
doprineli su da on bude okarekterisan kao pesnik pesimizma.
Leopardi je bio klasičar po obrazovanju ali romatičar po senzibilitetu.
Njegovi patriotski ideali izraženi kroz pesme kao što je All'Italia
(1821), ucinili su ga popularnim među italijanskim
nacionalistički orijentisanim čitaocima a nakon ujedinjenja Italije
(1860) osigurali su mu poziciju nacionalnog pesnika.
Još kao mladić je, međutim, stekao nepoverenje prema vlastima,
koje su naročito nakon bečkog kongresa 1815. god. bile vrlo netrpeljive
prema ideji bilo kakve političke promene. Među njegovim pesmama
i proznim delima valja istaći Canzoni
(1824), Versi (1826), Operette
morali (1827) i Canti
(1831). Preminuo je sa samo 39 godina, u Napulju, gde se preselio
u potrazi za blažom klimom. Njegov grob, proglašen italijanskim
nacionalnim spomenikom, nalazi se u Parco Virgiliano u Napulju.
Ubrzo nakon smrti, Leopardi je postao neka vrsta nacionalne ikone
o kome je bilo moguće pisati samo pozitivno. I dalje se smatra
da spada među dva-tri najveća italijanska pesnika devetnaestog
veka. Zbog takvog statusa bilo je nezamislivo bilo kakvo kruženje
informacija o njegovoj homoseksualnosti, i dve stotine godina
nakon njegovog rođenja porodica grofa Leopardija još uvek drži
u tajnosti neke od njegovih radova, ne dovoljavajući pristup njima
čak ni istraživačima.
Razne aluzije na njegovu seksualnost potiču od napuljskog pisca
Antonia Ranieria (1806-1888), Leopardijevog bliskog prijatelja
u kasnijem periodu života. Leopardi je upoznao Ranieria kada je
ovaj bio 21-godišnji student u Firenci 1827. god. Naredne tri
godine su se redovno viđali, i proveli su pet meseci zajedno u
Rimu 1831-1832. godine. Ranieri se vratio u Napulj 1832. i bio
je na rubu bankrota. Leopardi mu je često slao ljubavna pisma
iz Firence. U pismima su se pojavljivale izjave kao: Moj
Ranieri, nikada me nećeš ostaviti, niti će se u tebi ohladiti
tvoja ljubav prema meni... Kako god da usmeriš svoje odluke, molim
te, uradi tako da možemo živeti jedan za drugog, ili barem da
ja živim za zebe, nado moja jedina i poslednja. Zbogom, dušo moja.
Prigrljavam te na moje srce koje ce u svim mogućim i nemogućim
okolnostima ostati večno tvoje.
Takvo izrazito prijateljstvo nije prošlo neprimećeno, što se
jasno vidi iz drugog pisma od 5. januara 1833. god. koje je govorilo
o podrugljivim komentarima koje je to prijateljstvo izazvalo:
Jadni moj Ranieri! Ako te ljudi ismevaju zbog mene,
barem mi pomisao da mene ismevaju zbog tebe donosi utehu, jer
što se tebe tiče, ponašao sam se i uvek ću se ponašati gore nego
dete. Ipak, svet uvek ismejava one stvari, koje ako ih ne bi ismejavao,
bio bi primoran da im se divi, i uvek kudi, poput lisice, ono
čemu zavidi.
Kada su ova i slična Leopardijeva ljubavna pisma bila objavljena,
nakon Ranierievih neuspelih pokušaja da to objavljivanje spreči,
Ranieri je napisao tekst za štampu o njegovom prijateljstvu sa
pesnikom. Tu je preuzeo na sebe da ponovi ogovaranja (od kojih
su neka bila bezukusna) i zamršene aluzije na Leopardijeve seksualne
ukuse. Povodom objavljenih pisama je napisao: Priznajem da
nikad nisam nameravao da mu dozvolim da uzme toliku slobodu sa
mnom, o kojoj, kako mi je rečeno, može da se pročita u nekim njegovim
pismima. I ističem "kako mi je rečeno" jer od kada su
po prvi put objavljena tri puta sam pokušao da ih pročitam i tri
puta me je uhvatila groznica.
Naučnici su pak sa indignacijom odbacili vrednost ovih pisama
kao dokaza o Leopardijevoj homoseksualnosti. To su potkrepili
tvrdnjom da je u periodu romantizma bilo normalno da
osobe istog pola razmenjuju ovakva ljubavna pisma. (Ali da li
je? Čak je i sam Ranieri priznao da su Leopardijeva pisma prevazilazila
konvencije toga doba, do te mere da su ga, čak 60 godina kasnije,
dovodila do groznice - bez obzira da li je groznica bila prava
ili simulirana.) I kao da ovo nije bilo dovoljno, Ranieri je našao
za shodno da prepriča male noćne posete njegovom prijatelju,
Leopardijev običaj da poziva nepoznate ljude u svoju kuću; i kada
bi oni došli, Ranieri je morao da napusti sobu u koju je Leopardi
primao svoje poznanike.
Ima li razloga da se veruje da su Leopardi i Ranieri imali (seksualnu)
vezu? Činjenice, kao one koje su do sada pomenute ne daju dokaz
za to; ako i postoji nešto sumnje o Leopardijevom zanosu Ranieriem,
Ranierievi motivi, o čijoj agresivnoj heteroseksualnosti postoje
jaki dokazi, ne deluju, s druge strane, plemenito. Istoričari
kao Moroncini ističu da je u poslednjim godinama njihovog 'prijateljstva'
Ranieri živeo sa Leopardijem zato što ga je pesnik izdržavao.
Čak se Ranieri u svojim memoarima žalio kako mu je Leopardi dosađivao
svojim beskrajnim 'ljubavnim monolozima' u okolnostima 'čije detalje
nije tako slobodan da opiše'. Kritičari su ovo žaljenje uvek objašnjavali
time da je Leopardi u stvari jadnom Ranieriu govorio o njegovim
beznadežnim i neuzvraćenim heteroseksualnim ljubavima. Jedan dokaz
pak, koji je obično (i namerno) zanemarivan potiče od onih koji
su poznavali Leopardija dok je živeo u Firenci. U Toskani je Leopardi
pisao stihove o ženi po imenu Fanny Targioni-Tozzetti (u pesmi
kao 'Aspasia'), koju je i Ranieri voleo. On je toliko
bio zaljubljen u nju da ga je ljubavna groznica hvatala kad god
bi video njenog mladog i zgodnog brata. Prema zvaničnoj
interpretaciji to je zbog zbog toga što je u osobinama njenog
brata, prepoznao 'Aspasiju'. Šta više, ovo svedočanstvo dodaje
da je svojoj ljubavnoj groznici Leopardi otišao tako daleko da
je svoja osećanja usmerio na Ranieria.
Kao što se da videti, i pored skoro dvestogodišnje cenzure, koja
je od homoseksualnosti načinila tabu temu u literarnim debatama
kako zbog homofobije tako i zbog puritanske odbrane italijanskog
nacionalnog blaga, još uvek postoje dokazi da pruže pravi
biografski opis, iako ne baš najpravilniji. (Igra reči: ..., evidence
still exists to put the record right, if not exactly straight.
Prim. prir.).
Giovanni Dall'Orto
Literatura:
G. Dall'Orto, Sempre caro mi fu..., Babilonia 141 (Februar
1996), str. 68-70; G. Leopardi, Lettere, Florence, 1958
( pisma 481 ff. iz 1832-1833. godine); F. Moroncini, Il retroscena
e il suplemento del libro del Ranieri sul "sodalizio",
Nuova antologia, 356 (1933), str. 384-416; A Ranieri, Sette
ani di sodalizio con Giacomo Leopardi, Milano, 1979, posebno
strane 38-9, 55-6, 73 i uvod Alberta Abasinia.
Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From
Antiquity to World War II, izd. Robert Aldrich and Gary Wotherspoon,
London & New York, 2001, str. 102-103.
Prevod: Alphatrione |
|