Crtež iz Codex Atlanticusa
Crtež iz Cod. Atlanticusa sa natpisom
'Salai'
Crtež neodoljivo podseća na grčke
uzore. Pretpostavlja se da je naslikani mladić 'guste, kovrdžave
kose' Leonardov učenik Salai. Isto lice se pojavljuje često među
Leonardovim crtežima.
''anđeo' u erekciji
Bahus
|
|
Leonardo da Vinci (1452-1519)
Italijanski renesansni humanista
Kao vanbračni sin firentinskog pisara
i jedne seljanke, Leonardo je rastao i obrazovao se u očevoj kući.
Godine 1476. je dat za šegrta kod slikara Andrea del Verrocchia,
a dve godine kasnije dobio je prvu narudžbinu. Preseljava se u
Milano 1482. godine, gde ostaje do 1499, kada se ponovo vraća
u Firencu. Naredne godine je stupio u službu francuskog kralja,
ostavši u Francuskoj sve do 1506. god. od kada ponovo boravi u
Firencu do 1507. god., da bi nastavio put za Milano gde živi sledećih
pet godina. Ne uspevši da nađe zaposlenje u Rimu, Leonardo je
od 1516. god. pa sve do svoje smrti živeo u Francuskoj sa svojim
učenikom i naslednikom Frančescom Melzijem (1491-1568).
Njih dvojica su živeli zajedno od 1509. godine.
Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući
mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije,
geometrije, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za
njegova života patroni angažovali za najrazlilčitije poslove -
od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih
odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih
slikara u umetnosti Zapada.
Leonardova velika popularnost je privukla pažnju na njegov privatni
život, iznoseći na videlo pitanje njegove seksualnosti; postoje
značajni dokazi o njegovim homoseksualnim aferama. Prvi od takvih
je bila parnica o sodomiji, pokrenuta 9. aprila 1476, u kojoj
je dvadesetrogodišnji Leonardo, koji je u to vreme živeo u Firenci,
zajedno sa nekolicinom drugih mladića, bio optužen za sodomiziranje
sedamnaestogodišnjeg prostituta, Jacopoa Saltarellia.
Suprotno onom sto se obično pretpostavljalo, Leonardo nije proglašen
krivim za ovaj zločin. Bio je oslobođen iz tehničkih razloga:
optužba je bila anonimna, a tadašnji zakon u Firenci je priznavao
samo pouzdane, ne i anonimne optužbe. Presuda je doneta 7. juna
1476, čime je ovaj slučaj okončan.
Drugi dokaz je literalni dijalog izmedu Fidije i Leonarda, kojeg
je napisao oko 1563. god. slikar Giampaolo Lomazzo
(1538-1600) koji je radio u Milanu. Lomazzo, koji je prikupljao
informacije od onih sa koji su često sretali Leonarda u Milanu
zarad svojih sopstvenih radova o umetnosti, predstavio je Leonarda
kao snažnog branioca ljubavi izmedju muškaraca:
Leonardo: Među slikarima [koji] su stekli
slavu su moj učenik, Antonio Boltraffio, zajedno sa Salaijem,
koga sam voleo za života više nego ikoga, mada sam voleo već nekoliko
muškaraca.
Fidija: A da li si učestvovao u pozadinskim
igrama koji Firentinci toliko vole?
Leonardo: Nekoliko puta! Zamisli samo kako
je on bio zgodan mladić, pogotovu sa svojih 15 godina.
Fidija : Zar se ne stidiš što govoriš ovo?
Leonardo: Da se stidim? Među ljudima od vrline
nema ništa vrednije hvale od ovoga... ?i bi trebalo da znaš da
muška ljubav potiče od vrline koja povezuje muškarce, sa različitim
vrstama osećanja u prijateljstvu, tako da oni od rane mladosti
stupaju u muško doba kao bliski prijatelji.
Lomazzo je dalje iznosio da je Leonardo držao Salaja uz sebe
samo zato što je ovaj bio njegov 'Ganimed'.
Treće, kružile su glasine o vezi između Leonarda i 'Salaja' (đavolčića)
- Gian Giacomoa Caprottija (oko 1480-1524), učenika
prema kome se Leonardo 'odnosio kao prema sinu' i koji ga je 1494.
pratio u njegovom putovanju kroz Italiju. Najdirektniji ukaz na
seksualni odnos između njih dvojice nađen je u 'Codice Atlantico'
(Codex Atlanticus) koji sadrži Leonardove crteže; na desnoj strani
nekoliko listova (str. 132-3), koje je naškrabao jedan njegov
asistent, pojavljuju se dva penisa u erekciji (sa nogama i repom)
koji se kreću ka stražnjici na kojoj je napisano 'Salaj'. Leonardova
strast prema Salaiju ne može se opravdati niti njegovim umetničkim
sposobnostima, budući da je bio osrednji slikar, niti njegovim
ljudskim vrlinama, pošto ga je, od momenta kako je stupio u njegov
dom, Leonardo okarakterisao kao 'lažljivog, tvrdoglavog pohlepnog
lopova'. Godine 1497, ogorčeni Leonardo je zabeležio: Salai krade
novac, kada je ovom bilo samo 17 godina.
Savremeni naučnik Wasserman ne usuđujući se
da prihvati da je Leonardo voleo Salaja zbog mladićeve fizičke
lepote, priznao je da je ovaj bio: očaravajući i zgodan, i kao
što je Vasari rekao: 'bio je obdaren gracioznošću i lepotom, imao
je tako lepu gustu i kovrdžavu kosu'. Njegovi pozitivni kvaliteti,
koji su prevazilazili predusetljivost, su bili dovoljni da zadrže
Leonardova osećanja.'
Četvrti segment dokaza jesu Leonardovi erotski crteži, koji jasno
negiraju umetnikov tobožnji 'asekualni' i 'puritanski' karakter.
U jednom zapisu, sam Leonardo govori u neoplatonističkim terminima
o sjedinjenju 'ljubavnika' i 'ljubljenoga' (u oba slučaja u muškom
rodu): 'Ljubavnik se pomera ka ljubljenom kao što to subjekt čini
sa formom, kao čulo sa opažajnom stvari, i ujedinjuju se i postaju
jedno... Kada ljubavnik dosegne ljubljenog, on tu i ostaje.'
Na kraju, treba i pomenuti misteriozno zatočeništvo na koje
je Leonardo osuđen u Firenci o kojem se ništa ne zna, sem da je
Leonardo u jednoj belešci to zagonetno pripisao činjenici da je
želeo da oslika Isusa kao putto-a (dečaka).
Godine 1910. Freud je objavio svoju čuvenu Leonardovu psihoanalizu;
ovo delo se pak potpuno temelji na grešci u prevodu. Naime, Freud
je 'sokola' koji se javlja u jednom Leonardovom snu tumačio kao
'lešinara' i zasnovao svoju analizu na simbolu ove ptice grabljivice.
videti >>
http://wanderling.tripod.com/davinci_kite.html
http://utenti.lycos.it/MassimoLaRocca/Leonardo/ing_index.html
Giovanni Dall'Orto
Literatura:
G. Dall'Orto, Leonardo e i ragazzi, Babilonia 164 (Mart,
1998): 746; G Fumagalli, Eros di Leonardo, Milano, 1952;
M. Schapiro, Leonardo and Freud: An Art Historical Study,
Journal of the History of Ideas, 17 (1956): 14778; J. Wasserman,
Caprotti, Gian Giacomo, u: Dizionario biografico degli
Italiani, Rome, 1976.
Prevod: Alphatrione |
|