Sadržaj:
1. Odeljak iz ''Alice Doesn't''
2. Biografija
3. Angie Wilson: Društveni konstrukcionizam: Teresa de Lauretis i Laura Mulvey

1. Odeljak iz ''Alice Doesn't''

Pod ''ženama'' podrazumevam fiktivni konstrukt, destilat koji se sastoji od različitih ali kongruentnih diskursa, dominantnih u zapadnim kulturama (kritičkih i naučnih, književnih ili pravnih), koji u isto vreme funkcionišu i kao njihova tačka nestajanja i kao specifičan uslov postojanja. Primer bi nam dobro došao. Recimo da je ova knjiga o ženi na isti način na koji je naučna fantastika o budućnosti - razmišljanje o trenutnoj društvenoj realnosti smešteno u posebnu perspektivu čija je tačka nestajanja ''budućnost'', bila to ''1984'', ''2001'', ili ''Godina nakon sutradan''.
Iz trenutnog stanja naučne teorije i istraživanja, pisac naučne fantastike predviđa i projektuje mogućnosti koje će, bilo da će se realizovati i konkretizovati u društevnu tehnologiju, proizvesti naizmeničan svet; buducnost je onda u isti mah tačka nestajanja fiktivnog konstrukta i njegova specifičnost, tekstualni uslov postojanja, tj. sveta u kome fiktivni likovi i događaji postoje. Na isti način je u ovoj knjizi žena, (drugo za muškarca, priroda i majka, mesto seksualnosti i muške želje, znak i objekat muške društvene razmene), termin koji ujedno označava tačku nestajanja fikcije naše kulture o samoj sebi i uslov za diskurse u kojima se fikcije reprezentuju.
Jer ne bi postojao mit bez princeze koja treba da se venča ili čarobnice koju treba pobediti, ni filma bez primamljivosti slike koja se posmatra, ni želje bez objekta, ni srodstva bez incesta, ni nauke bez prirode, ni društva bez polne razlike...
S druge stane, pod ženama ću podrazumevati realna istorijska bića koja se još uvek ne mogu definisati izvan ovih diskurzivnih formacija, ali čije je materijalno postojanje i pored svega izvesno i jeste sam uslov ove knjige, upravo ono što je uslovilo ovu knjigu.

Teresa de Lauretis 1984, Alice doesn't. Feminism, Semiotics, Cinema, Indiana University Press, Bloomington, str. 5.

Prevod: V.V.

2. Biografija

Ubrzo nakon odbrane doktorata na Univerzitetu Bocconi u Milanu, odlazi u SAD gde započinje uspešnu univerzitetsku karijeru na više američkih visokoobrazovnih institucija, predajući italijanski, uporednu književnost, ženske i filmske studije. Danas je profesorka na odseku za Istoriju svesti na Univerzitetu Kalifornija, Santa Cruz. Objavila je preko stotinu naučnih članaka i više knjiga od kojih su najvažnije: ''Alice Doesn't: Feminism, Semiotics, Cinema'' (1984), ''Technologies of Gender. Essays on Theory, Film, and Fiction'' (Indiana, 1987) i ''The Practice of Love: Lesbian Sexuality and Perverse Desire'' (1994). Godine 1991. uredila je specijalni broj feminističkog časopisa Differences pod nazivom Queer Theory i u uvodnom članku: ''Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities. An Introduction'' uvela termin Queer kako bi opisala, u razgraničenju prema 'gej i lezbejski', jednu novu tendenciju u teorijskom razvitku koja se odnosi na sve aspekte neheteroseksualne prakse, koja se ne ograničava nužno na seksualnost, nego može da bude primenjena i na književne tekstovime, na primer.

Delo Therese de Lauretis ''Alice Doesn't: Feminism, Semiotics, Cinema'' (1984) istražuje nacine na koje semioticari, posebno italijanski semioticari, osvetljavaju raspravu o ženskom subjektu u teoriji filma i praksi. De Lauretis prihvata opštu feministicku premisu da kinematografiju u velikoj meri kontrolišu muškarci i da je ona shodno tome, opresivna u njenom prikazivanju žena. Medjutim, ona u isto vreme nije zadovoljna opozicijom narativnog zadovoljstva i političkim prosvetiteljstvom, prihvaćenim od strane feminističke filmske kritike nakon Laure Mulvey (http://www.haberarts.com/mulvey.htm). U delu ‘Alice Doesn't‘ De Lauretis primećuje da čak i avangardni film zahteva od gledaoca da prihvati ‘unutrašnju logiku drame... društveni ugovor kojim se odustaje od spoljne konzistentosti ili se ona prodaje za unutrašnju koherentnost iluzije'. Drugim rečima, bez obzira koju vrstu filma gledalac gleda, ona/on se slaže sa mišljenjem da je on iluzija budući da je konstruisan.

S obzirom na njena znanja iz semiotike, De Lauretis je mnogo više od drugih feminističkih filmskih teoretičarki zainteresovana za kontekst kinematografskog prikazivanja. (Mary Ann Doane piše gotovo očajavajući u ''The Desire to Desire'', o ''mnoštvu i prostiranju pozicija subjekta'' u opisu kinematografske reprezentacije kod Lauretisove.) Semiotički kod se ne može odvojiti od okolnosti iskaza, tako da ne samo filmovi koje De Lauretisova kritikuje već i same kritike dobijaju formu predstava/performansa. De Lauretis citira opasku Pier Paolo Pasolinia: ''Mi predstavljamo sebe, mi izvodimo sebe. Ljudska stvarnost je ova dvostruka reprezentacija u kojoj smo mi ujedno glumci i gledaoci.''

Definisanje ljudske stvarnosti na ovaj način, kao dvostrukost, dopušta Lauretisovoj da tvrdi kako kritičko feminističko čitanje i najopresivnijeg filma ''menja reprezentaciju u izvođenje koje prevazilazi tekst''. Žena u feminističkoj kritici odigrava ''nesvodivu kontradikciju'' (''irreducible contradiction'') između kulturno-konstruisane slike žene i stvarnih života žena. De Lauretis pruža primere, pokazujući kontradikcije rodnog prikazivanja prisutnih u filmovima poput ''Presents'' Michaela Snowa i ''Bad Timing'' Nicholasa Roega. Iako su poduže kritike ovih filmova De Lauretisove detaljne i promišljene, na kraju je ipak teško snaći se sa ''Alice Doesn't''. Njeno prizivanje (invocation) dvostrukog (u nekim slučajevima i trostrukog) sloja značenja pokreće spektar bez-smislenosti (meaninglessness), kada se radi o političkom pitanju vezanom za žene već i u slučaju posebne kritike. Kao i Lacan, De Lauretis redovno prepoznaje nestabilnost između ‘njenih' označitelja i onih označenih u knjizi. Rezultat je zabavan teorijski performans koji, čini se, više poziva na tumačenje nego na primenu.

Imajući u vidu interesovanje De Lauretisove za govor (discourse) kao performans koji prevazilazi tekst, ne iznenađuje to što se okrenula proučavanju načina na koje se tehnologija filma može razumeti tako da izvodi (enact) krizu preteranog značenja, koju izaziva sam proces orodnjavanja slike (process of engendering the image). U najnovijoj knjizi De Lauretisove, ''The Practice of Love: Lesbian Sexuality and Perverse Desire'', ta kriza je predstavljena u formi razmatranja lezbejske seksualnosti: u ekstremnim slučajevima ''perverzne'' želje, De Lauretis pronalazi primere koje je tražila u ''Alice Doesn't'', o ženama koje zive u kontradikciji između kulturne kodifikacije i ličnog izraza.

Ellen Draper

Bibliografija:

Lauretis de Teresa, Alice Doesn't: Feminism, Semiotics, Cinema. Bloomington: Indiana University Press, 1984.
Lauretis de Teresa, The Practice of Love: Lesbian Sexuality and Perverse Desire. Bloomington: Indiana University Press, 1994. Hrvatski prevod:
http://www.zinfo.hr/hrvatski/novosti.htm
Lauretis de Teresa, Technologies of Gender. Essays on Theory, Film, and Fiction, Bloomington: Indiana University Press, 1987.
Teresa de Lauretis, ed. Feminist Studies, Critical Studies, Bloomington: Indiana University Press, 1986.
Teresa de Lauretis and Stephen Heath, eds. The Cinernatic Apparatus, New York: St. Martin's, 1980.
Teresa de Lauretis, Andreas Huyssen, and Kathleen Woodward, eds. The Technological Imagination: Theories and Fictions. Madison, Wis.: Coda, 1980.
Teresa de Lauretis, Sexual Indifference and Lesbian Representation, Theatre Journal 40 (May 1988): 155-177.
Teresa de Lauretis, Eccentric Subjects: Feminist Theory and Historical Consciousness, Feminist Studies 16 (Spr 1990): 115-150.
Teresa de Lauretis, Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities. An introduction, special issue of Differences: A Journal of Feminist Cultural Studies 3 (1991), III-XVII.
Doane, Mary Ann. The Desire to Desire: The Women's Film of the '40s. Bloomington: Indiana University Press, 1987.

Potpunija bibliografija: http://www.cddc.vt.edu/feminism/lauretis.html

Izvor: Encyclopedia of Feminist Literary Theory, ed. Elizabeth Kowaleski-Wallace, New York, 1997.

Prevod: Dragonite

3. Angie Wilson:
Društveni konstrukcionizam: Teresa de Lauretis i Laura Mulvey

Teresa de Lauretis započinje svoj esej ''Tehnologija roda'' (''The Technology of Gender'') time što osporava esencijalističko shvatanje roda kao ''polne razlike''. Polna razlika, definisana je kao univerzalna polna opozicija između muškaraca i žena, muškog i ženskog, i proizilazi iz biologije i socijalizacije. Ova razlika ne samo da žene definiše kao esencijalno ''drugačije'' od muškaraca, već i univerzalno povezuje pol sa rodom, i time negira razlike među ženama ili među muškaracima, bez obzira na rasno, klasno, kulturno ili jezičko poreklo. De Lauretis tvrdi da dok esencijalisti ograničavaju feminističku teoriju unutar univerzalne polne opozicije, oni operišu ''u okviru zidova gospodareve kuće'', i time usvajaju politički opasne aspekte dominantnog muškog diskursa, umesto da korisno upotrebe ''radikalni epistemološki potencijal feminističke misli''. De Lauretis definiše ovaj termin kao mogućnost da zamislimo društveni subjekat konstruisan u rodu, ne samo pomoću ''polne razlike'' već putem jezika i kulturnih reprezentacija, i time priznaje subjekat koji je mnogostran i kontradiktoran, pre nego onaj koji je samo umnožen i podeljen.

De Lauretis prema tome tvrdi da rod ne proizilazi iz polne razlike, niti je on prosto efekat jezika ili čisto imaginaran, već da je rod pre konstruisan ''niz efekata stvorenih u telima, ponašanjima i društvenim odnosima''. Ona predlaže da rod razmatramo na isti način kao što je Foucaultov koncept seksualnosti kao ''tehnologije pola'', pri čemu je rod ''ujedno i reprezentacija i samoreprezentacija, proizvod različitih društvenih tehnologija, kao što je film, i institucionalizovanih diskursa, epistemologija, i kritičkih praksi, kao i praksi u svakodnevnom životu''. Ona definiše rod kao ''reprezentaciju odnosa'' pojedinca/pojedinke koji/a pripada, izvesnoj klasi, grupi ili kategoriji. Rod je konstrukcija društvenih odnosa koji pojedincu/pojedinki dodeljuju poziciju u klas(ifikacionom) sistemu, i pojedinca/pojedinku čine predstavnikom cele jedne klase. Ona tvrdi da ovaj polno-rodni sistem (konceptualna struktura u kojoj je svaki pojedinac/pojedinka predstavljen na osnovu posebnog društvenog odnosa koji preegzistira u odnosu na pojedinca/ku i zasniva se na konceptualnoj i strukturalno rigidnoj opoziciji dva biološka pola) jeste konstrukt koji odreduje društvene uloge i podstiče sopstveno širenje. Stoga, Laurentis zaključuje da je i ''konstrukcija roda proizvod i proces sopstvene reprezentacije''. Dalje, ona izjednačava Althusserovu (izg. Altiserovu) koncepciju ideologije sa svojim shvatanjem roda koji ne predstavlja '''sistem odnosa koji upravljaju egzistencijom pojedinaca, već imaginarnu vezu pojedinaca/ki sa stvarnim odnosima u kojima žive' i koji upravljaju njihovom egzistencijom''.

De Lauretis zatim razmatra Parveen Adamsovu diskusiju o polnoj razlici, tvrdeći da kada razmatramo koncept ženskog subjekta oslanjajući se homogenu opresiju žena, i prethodno imajući u vidu reprezentacione prakse, mi bivamo uhvaćeni u esencijalističku zamku u kojoj je rod posledica reprezentacije i ništa više do promenljive konfiguracije polno-diskurzivnih karakteristika. Prema tome, De Lauretis tvrdi, pozivajući se na Adamsa, da moramo izbegavati pojednostavljivanje roda u takvoj vrsti antagonističkog odnosa, jer za feminističku misao i političku praksu to predstavlja samo prepreku. Ona zatim nastavlja da osporava koncepciju rodne razlike Wendy Holloway i mišljenje da društvena promena može samo da utiče na nivo ravnopravnosti između žena i muškaraca. De Lauretis smatra da takva misao ograničava mogućnost za razmatranje reprezentacije. Ona pre predlaže da zamislimo rod i (re) konstruišemo ga izvan ograničenja patrijarhalnog heteroseksualnog ugovora (dominantnog recepta koji diktira na koji se način društveni odnosi roda i rodne ideologije stvaraju u svakodnevnom životu, na način na koji su oni određeni u odnosima i dužnostima diferenciranim između muškaraca i žena, kao i u ''prirodnoj'' konstrukciji heteroseksualne veze gde se rod i seksualnost (re) produkuju u diskursu muške seksualnosti) da bismo promenili rodne društevne odnose. Ona tvrdi da su diskursi heteroseksualnosti opresivni tako ''što nam ne dozvoljavaju da govorimo osim ako ne govorimo njihovim terminima'' (M. Wittig citat p. 718). Ta opresivnost moći izgubila se u naglašavanju Foucaultovog viđenja moći kao produktivne i shodno tome, pozitivne.

De Lauretis smatra da se konstrukcija roda promoviše kroz tehnologije, sa akcentom na film, kao i kroz institucionalizovane teorijske diskurse koji kontrolišu, produkuju i ''implantiraju'' rodne reprezentacije. Međutim, ona smatra da između redova hegemonskih diskursa, izvan heteroseksualnog ugovora, na mikro planu političkih praksi postoje uslovi za drugačiju konstrukciju roda koja utiče na pojedince na ''lokalnom'' nivou. Taj subverzivni diskurs neophodan je za podrivanje dominantnih teorija koje se zasnivaju na muškim narativima roda ograničenim heteroseksualnim ugovorom, što će se neprestano reprodukovati u feminističkoj teoriji ukoliko termine ne definišemo iz drugačije perspektive. Ta drugačija perspektiva postoji u sadašnjosti i odnosi se na koncepciju ''space-off''-a, termina koji Lauretisova pozajmljuje iz teorije filma. Space-off je ''prostor koji se ne vidi u okviru [filmskog platna] već se izvodi iz onoga što okvir čini vidljivim''. Taj metaforički periferni prostor nalazi na marginama hegemonskog diskursa, i u unutar tog prostora koji se podrazumeva, izrazi mogu delovati na nivou subjektivnosti i samoreprezentacije. Ona smatra da kretanje između ova dva koegzistirajuća prostora, ''između reprezenacija roda... i onoga što ta reprezentacija izostavlja ili još oštrije, čini nereprezentovanim'', jeste mesto tenzije između kontradikcije i mnoštva, kao i mesto kritičke teorije.

De Lauretis se efektno zalaže protiv esencijalističke pradigme ''polne razlike'' i za aktivno raskrinkavanje muškog diskursa tako što ćemo prepoznati elemente rodne konstrukcije i smanjiti tenziju između hegemonskog diskursa i onih diskursa koji se razvijaju ispod ili izvan njega, u politički radikalnim i progresivno levičarskim krugovima i zajednicama. Ona predviđa progresivnu diskurzivnu putanju ili barem mogucnost za drugačiji način diskursa.

Kompletan esej na stranici:
http://www.reed.edu/~perkinsl/fem

Prevod: V.V.