Dominacija psihoanalize i biheviorističkog mišljenja u psihologiji u većem delu 20. veka osudila je Jungove teorije na samu marginu psihologije. Iako je (sasvim pogrešno) često smatran za Freudovog učenika, Jung je bio na putu da razvije svoju sopstvenu psihologiju nesvesnog mnogo pre nego što je sreo Freuda 1907. godine. Svoju psihologiju Jung je nastavio da dorađuje tokom gotovo pedeset godina koje su usledile nakon njegovog razlaza sa Freudom 1912. Jungov koncept koji je delimično odgovoran za ovaj razlaz - koncept kolektivnog nesvesnog, koje je zajedničko za sva ljudska bića i organizovano prema tipičnim obrascima psihološkog iskustva, koje je Jung nazvao arhetipovima, ostaje njegov najpoznatiji doprinos na polju teorije. Jung je uporno odbijao da smesti seksualnost u centar psihološkog razvoja bića, insistirajući na tome da je psihološki razvoj proces koji traje ceo život, a ne nešto što se završava sa detinjstvom.

Stoga, kao što bi se moglo i očekivati, Jung nije imao mnogo toga da kaže u vezi sa homoseksualnošću, niti je imao naročitu motivaciju da za ovaj fenomen pronađe ťobjašnjenjeŤ ili ťmetodu izlečenjaŤ. Ipak, ono što je rekao o ovoj temi otkriva niz veoma naprednih stavova. Smatrao je, kao još neke njegove kolege, da homoseksualnošću ne treba da se bave zakoni, i izričito je insistirao na univerzalnoj prirodi homoseksualnosti u vremenu i prostoru, u različitim kulturama. Izveštaji o Jungovom radu sa homoseksualnim pacijentima pokazuju da je bio veoma rešen da razluči pozitivne i negativne aspekte homoseksualnosti za ispitivanog pojedinca, jer Jung je uvek vodio računa o tome da uzme u obzir seksualnost osobe u kontekstu njene celokupne ličnosti.

Što se tiče njegovih etioloških teorija, Jung je smatrao da je lako moguće da je homoseksualnost urođena i da funkcioniše kao neka vrsta prirodne kontrole rađanja. Takođe je izneo ideju da bi homoseksualnost mogla biti posledica identifikacije sa arhetipom androgina, koncepta celokupnosti, koji bi za svakog pojedinca mogao funkcionisati i progresivno - kao jedinstvo suprotnosti, i regresivno - kao neizdiferencirano, haotično iskustvo jastva. Ipak, ove dve njegove etiologije koje pozitivnije gledaju na homoseksualnost Jungovi sledbenici su skoro sasvim ignorisali u korist njegovog trećeg i najčešćeg objašnjenja: da je homoseksualnost, kako muška tako ženska, rezultat nezdrave vezanosti za ženski princip, na ličnom planu i arhetipski.

Tek nedavno je osporena prikrivena homofobija i seksizam ovog pogleda u analitičkoj psihologiji. Ovaj stav osporili su specijalisti, koji su pokušali da razviju pozitivniji pristup homoseksualnosti. Ova nova generacija strucnjaka i autora pozabavila se mnoštvom pitanja: na primer, efektima homofobije unutar i van Jungove psihologije, važnost arhetipskog muškog principa u razvoju gay muškaraca, osnovnu ulogu ženskog principa u razvoju lezbejki, i simboličke rituale koji postoje u gay zajednicama. Sa pretpostavkom da je homoseksualnost arehetipski fenomen, Jungove ideje su tako dopustile i omogućile savremenim stručnjacima pristup raznovrsnim fenomenima u današnjoj gay zajednici kao što su sadomazohizam, popularnost izvesnih filmova i filmskih zvezda, duhovni i religiozni stavovi, obrasci gay veza kod muškaraca, sa snažnim simboličkim uvidom i razumevanjem.

Robert Hopcke

Literatura:
Hopcke, Robert H. Jung, Jungians and Homosexuality. Boston: Shambhala, 1989.
Hopcke, Robert H., Karin Lofthus Carrington, and Scott Wirth. Same-Sex Love and the Path to Wholeness. Boston: Shambhala, 1993.

Preuzeto iz:
Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000, str. 507-508

Prevod:
Bosie

Jungov institut u Zürichu
http://www.junginstitut.ch