Rođen kao Jorgos Sorolopi (Yiorgos Sorolopi), dete izbeglica iz Zapadne Trakije, Joanu se rodio i odrastao u Solunu, gde je kao tinejdžer bio prijatelj najotvorenijeg gej pisca njegove generacije, Dinosa Hristianopulosa. U mladosti je postao član Pokreta hrišćanske omladine, koji je napustio kad je imao 21 godinu. Studirao je istoriju i arheologiju na Solunskom Univerzitetu, gde je diplomirao 1950. Nakon toga njegovu karijeru zahvata nesređenost koja je potrajala nekoliko godina. Posle dve godine vojne službe, radio je kao nastavnik u privatnoj školi nekoliko meseci, da bi 1954. bio postavljen za docenta na Odseku za antičku istoriju Univerziteta u Solunu. Iste godine objavio je svoju prvu zbirku pesama, Iliotropia (Suncokretanje). Godine 1955. zvanično je promenio prezime u Joanu. Kasnije iste godine dao je otkaz na univerzitetsku službu i latio se posla predavača u pomodnoj privatnoj internatskoj školi u Atini, koju je takođe napustio posle nekoliko meseci, premestivši se u državni sektor prosvete. Kako su grčke nastavničke službe centralistički organizovane a Joanu nije imao odgovarajuću vezu u nadležnom ministarstvu, tokom više godina menjao je škole po ruralnim zonama u centralnoj i severnoj Grčkoj. Izgleda da mu je namera bila da koristi vreme za pisanje, pošto je između 1959. i 1963. redovno objavljivao pesme i kratke prozne napise u časopisima, dok je njegova druga zbirka pesama, Hiljadu drveća (Ta hilia dendra), izašla 1963. Međutim, tek 1964. pojavila se njegova prva značajna zbirka proznih tekstova - Za jedno častoljublje (Yia ena filotimo). Iako je nastavničku karijeru nastavio prelaskom u Atinu 1971., već tada je pre svega pisac, koji objavljuje priče, članke, književne kritike, prevode i razne kratke prozne sastave koje je teško uopšteno kategorizovati. Među njegovim zanimljivijim poznim delima su Sarkofag (I sarkofagos, 1971), Jedino nasledstvo (I moni klironomia, 1974) i Izbeglička prestonica (I protevusa ton prosfigon, 1984). Jedan tom njegovih sabranih proznih tekstova sakupljen je 1976. pod nemaštovitim naslovom Pezografimata (Prozni napisi), a 1980. dodeljena mu je Državna nagrada za prozna dela. Umro je posle operacije prostate.

Iako je Joanuova homoseksualnost važna za njegovo delo, ona je uglavnom nagoveštena više nego što se o njoj govori. Osećaj izolacije i marginalizacije koju je iskusio kao mladić, praćen fasciniranošću lepotom muškog tela koju je sam izražavao pojmovima religioznog obožavanja, konstantni su u njegovom delu. U toj erotici, za kojom je tragao i koja ga je opsedala, snažno zadovoljstvo požudnog pogleda često je najdalja granica do koje kontakt ide. U ovom smislu najpodrobniji i najotvoreniji među njegovim tekstovima je Omonija (Omonoia, 1980). Trg Omonija u centru Atine predstavljao je decenijama središte grčkog podzemlja, mesto na kome se okupljaju nezaposleni i vojnici na odsustvu, kao i glavno mesto za kruzing. Naizgled nostalgično razmišljanje o prošlosti trga, Joanuov tekst ima još dve značajne dimenzije: on je i napad na politiku društvene kontrole koja je uništila jedan ambijent zato što je ovaj negovao vrednosti koje su bile u zavadi sa onim vladajuće klase, a zatim, to je i eksperimentalni tekst u kome se izlaganje istorije i geografije trga povezuje sa fotografijama mladića koji ga posećuju, i sa odvojenim izlaganjem o erotskim implikacijama svega ovoga za pisca. Eksperimentalnost teksta reprezentuje način na koji je, šire posmatrano, osećanje različitosti odvelo Joanua do pisanja u formama koje je teško uopšteno okarakterisati, što je osobina mnogih dela evropske gej literature dvadesetog veka.

Christopher Robinson

Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 392-393.

Prevod: AngraMaina