Visoka reputacija, perfekcionizam i ubedljivost - samo su neki od epiteta koje, dakako s punim pravom, nosi odavno priznata i cenjena "britanska škola glume". Duga i bogata pozorišna tradicija, na koju se nadovezuju kvalitetna i zanatski besprekorna filmska, a kasnije i televizijska produkcija, kreiraju gotovo idealno podneblje za bujanje raskošnih glumačkih talenata, istinskih gospodara scene, od kojih su mnogi upisani u kolektivno pamćenje svetske publike. U takvoj plejadi vrsnih dramskih umetnika koji su poslednjih decenija postali slavni i van granica rodne Britanije, zasigurno posebno mesto zauzima Nigel Hawthorne.

Nigel je rođen 5. aprila 1929. godine u engleskom gradu Koventriju, u porodici uvaženog i uspešnog lekara, Charlesa Bernarda Howthornea. Kada mu je bilo samo dve godine, cela porodica je emigrirala u Kejptaun u Južnoj Africi. Detinjstvo i mladost Nigela Hawthornea obeleženi su strogim i tradicionalnim porodičnim vaspitanjem, iza kojeg je stajala figura njegovog autoritativnog i nesentimentalnog oca, kao i tegobnim i surovim životom po internatima i privatnim školama. Takvo okruženje i nedostatak topline pojačali su u Nigelu osećanja usamljenosti i nesigurnosti.

Tada je vec osećao da ga privlače muškarci, ali činjenica da je gej bila je nešto što je zadržavao samo za sebe i smatrao je delom svoje najdublje privatnosti. Takav stav će zadržati i decenijama kasnije, kada već bude postao slavan.

Nakon završenog koledža, upisao je radijsko novinarstvo na Univerzitetu u Kejptaunu, ali je ubrzo napustio fakultet i nakratko se zaposlio kao službenik u osiguravajućem društvu. Već tada je imao izgrađenu nameru da postane glumac, ali na tom putu stajalo je mnogo prepreka. Sam doktor Charles Hawthorne želeo je da njegov sin nastavi karijeru u diplomatiji, smatrajući da je glumački poziv više za "seka-perse". Nigel se nije predavao i svoj pozorišni debi imao je 1950. godine u komadu "The Shop at Sly Corner", postavljenom u kejptaunskom pozorištu Hofmeyr.

Sledeće godine, sa samo 12 funti u džepu i obiljem entuzijazma, vratio se u rodnu Britaniju. Prvi posao dobio je na preporuku svog prijatelja i pozorišnog kolege, Shauna Suttona, u jednom provincijskom pozorištu u Derbišajru. Prvu ulogu u Londonu odigrao je u novembru 1951. u komediji "You Can't Take It With You", a zatim čitavih 19 meseci bio zamena mnogo slavnijem Leslieu Philipsu, takođe u komediji "For Better, For Worse", igranoj sa uspehom na West Endu. Tek, za sve to vreme, Nigel nijedanput nije zaigrao u predstavi.

Prve godine u Britaniji za Nigela su bile mračne i pune usamljenosti. Kako izgledom nije bio previše privlačan, a pri tom i povučen, Nigel Hawthorne je bukvalno gladovao, kako fizički tako i emocionalno. Kako je sam kasnije rekao - "U ono doba, morali ste da budete diskretni, a ja, sa svojim striktnim vaspitanjem, bio sam uz to vrlo obazriv i stidljiv. Trudio sam se da nikada ne uradim pogrešnu stvar… Vidite, bio je to tajni svet, u ono vreme, [gej] klubovi u koje smo odlazili bili su skriveni, obično po nekim podrumima i mračnim sokacima, ili iznad kakvog jeftinog ribljeg restorana. Sećam se, miris škampa se bukvalno uvlačio u odeću, a gotovo ga je nemoguće bilo odstraniti…".

Kao verovatno ni miris neuspeha. Posle 6 godina i gotovo nikakvog proboja u karijeri, Nigel se, gotovo slomljen, vratio u Kejptaun, da bi se ponovo okušao na pozornici. Za ulogu u "Long Day's Journey Into Night" dobio je povoljne kritike, pa je sa obnovljenim samopouzdanjem odlučio da još jednom oproba sreću u Britaniji. Prvi put je nastupio na West Endu 1963. godine u predstavi "Talking to You".

Svog životnog partnera, Trevora Benthama, upoznao je 1968. godine, dok je ovaj radio u produkciji pozorišta Royal Court. Kasnije je Trevor postao pisac, a njih dvojica su počeli da žive zajedno 1979. godine, kada su kupili kuću na selu, kod Hertfordšira. Par godina nakon toga, preselili su se nekoliko kilometara dalje, u predivnu seosku kuću iz 15. veka, koja je inače pripadala Chrisu Loweu iz Pet Shop Boysa. Tamo su se predano uključili u lokalne dobrotvorne akcije prikupljanja pomoći za obližnju seosku bolnicu, te, sve u svemu, postali ugledni i poštovani stanovnici ovog idiličnog i uspavanog engleskog sela.

Ali, istinska slava i uspeh za Nigela tek će doći.

U to vreme, uspešni BBC-jevi dramski pisci, Anthony Jay i Johnatan Lynn tražili su nekog za ulogu Sir Humphreya Applebya, prevejanog i beskrajno cinicnog birokrate, u pripremanoj televizijskoj komediji "Yes Minister" (Da, ministre). Zapazili su Nigelov rad u pozorištu i zaključili da on može da iznese tu ulogu.

Ispostavilo se da je serija "Da, ministre" postala planetarni hit, budući sa uspehom prikazivana u više od 50 zemalja. Mnoge epizode ove serije, kao i nastavak "Yes Prime Minister" imali su prilike da vide i gledaoci kod nas. Ipak, za potpuno uživanje u ovoj bravuroznoj političkoj satiri, osim razumevanja britkog engleskog humora, potrebno je i dobro poznavanje britanske političke scene, tradicije i društva, pa možda zato ona kod nas nikada nije stekla kultni status, poput nekih drugih.

Za Nigela, sledećih 12 godina koliko je serija živela na ekranima predstavljale su pravi profesionalni trijumf. Njegova virtuozna kreacija makijavelističkog i veštog savetnika u vladi osvojila je, kako nepodeljene simpatije publike tako i priznanje od strane kritike, u vidu 4 Bafta nagrade za najbolje glumačko ostvarenje na nacionalnoj televiziji. Sama premijerka Margaret Thatcher bila je toliko oduševljena serijom i likovima da je pozvala glavne protagoniste na čaj u Dauning Strit br. 10, te insistirala da se pojavi u nekoj od epizoda. To je i učinjeno, pa se još i danas pamti trominutni skeč sa tadašnjom predsednicom vlade u kojoj Nigel, verbalno maestralan i beskrajno prepreden, uspeva da "nadigra" gospođu Thatcher.

Ipak, ma koliko profesionalno uspešan, za Nigela je na ličnom planu rad na seriji predstavljao priličan teret. U pocetku, prisustvo publike u studiju tokom snimanja činilo mu se kao noćna mora, toliko, da je morao u nekim trenucima da radi pod dejstvom sedativa. "Zašto su oni uopšte potrebni?", govorio je producentima, očito pod stresom. Uopšte, sumnja u sopstvenu vrednost i rad i dalje su teško opterećivali njegovo samopouzdanje.

Pocetkom devedesetih, zaigrao je u pozorišnoj postavci "Zemlja senki" i za to dobio "Tonija", ali je filmska rola otišla njegovom mnogo poznatijem zemljaku, Anthony Hopkinsu. Ipak, Nigel je već uspeo da stvori ime ozbiljnog i besprekornog dramskog glumca, a počeo je da radi i na projektima van Britanije. Tako se 1993. pojavio u akcionom hitu "Demolition Man", pored holivudskih zvezda Sylvestera Stalone i Wesley Snipesa, sa kojima je, inače, tokom snimanja bio u konstantnoj svađi, ali sledeće godine će doći uloga koja će definitivno krunisati njegovu filmsku karijeru.

Kako je već na pozorišnim daskama maestralno odigrao ulogu mentalno poremećenog engleskog monarha iz 18. veka, Nigel Hawthorne se nametnuo kao najlogičniji mogući izbor za filmsku verziju ovo dela Alana Bennetta. Film "Ludilo kralja Džordža" postigao je te godine zapažen uspeh i Nigel je 1995. ušao u najuži izbor za Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. Otprilike u to vreme dao je intervju čuvenom američkom gej magazinu "The Advocate" u kojem je vrlo otvoreno govorio o svojoj seksualnosti. Britanski tabloidi su jedva dočekali da se dokopaju takve intimne ispovesti, a onda je usledio rafal ciničnih i uvredljivih naslova, poput "Ludilo kraljice Nigel" i "Da, ministre, ja sam gej".

Nigel je bio besan i uzrujan. Celog života se trudio da sačuva svoju privatnost od medija i odbijao je da govori javno o svojoj seksualnosti. Iznenadno interesovanje medija za njega i njegovog partnera smatrao je ogavnim, govoreći da "nikoga ne treba da zanima šta ja radim u privatnom životu". Ipak, stigle su mu na hiljade pisama podrške i simpatija, prijatelji su ga podržali, a uskoro je od kraljice dobio počasnu titulu viteza za mnogobrojne zasluge i ostvarenja u glumačkoj karijeri. To ga je malo primirilo, ali poniženja, gorčinu i rezervisanost iz ranijih godina bilo je teško zaboraviti. "Ne vidim zašto bih se autovao, to se nikoga ne tiče", saopštio je svom kolegi, takođe slavnom glumcu Iannu McKellenu, kada mu je ovaj predlagao da javno govori o svojoj homoseksualnosti. Nigel je bio čovek starog kova - smatrao je da njegov privatni život ne treba da određuje karijeru. U tom smislu, zamerao je nekima, poput McKellena, koji "svoju homoseksualnost koriste kao vid sopstvene promocije". Ipak, tokom godina Nigel je postepeno omekšao svoje tvrde stavove i nešto otvorenije govorio o sebi. U nekim prilikama, bio je spreman da direktno i javno progovori o i dalje prisutnoj hipokriziji i dvostrukim standardima u britanskom javnom životu kada su homoseksualci u pitanju. Tako je u decembru 1998. godine, prilikom otkrivanja spomenika Oscaru Wildeu u centru Londona oštro kritikovao izveštavanje BBC-a o navodnim homoseksualnim izletima Petera Mandelsona, visokog laburističkog funkcionera i ličnog prijatelja premijera Blaira, recima "očigledno, nismo mnogo napredovali za ovih stotinu godina", pri tome prvenstveno misleći na licemerni stav javnosti prema homoseksualnosti, očit kako u viktorijanskoj, tako i u savremenoj Engleskoj.

Druga polovina devedesetih za Nigela je bila uspešna na poslovnom planu, ali njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Uprkos tim teškoćama, on je neumorno išao iz uloge u ulogu. Kao režiser se oprobao u filmu "The Clandestine Marriage" sa svetski poznatom veterankom britanske scene, Joan Collins, a veliku počast je doživeo kada je nastupio u "Kralju Liru" u produkciji Kraljevske Šekspirove družine. Bio je to profesionalni i lični trijumf - prvi nastup u pozorištu u Stratfordu, posle 20 godina neuspešnih audicija.

Nakon što mu je 2000. dijagnosticiran rak pankreasa, Nigel je manje radio a više vremena provodio sa Trevorom u njihovoj zajedničkoj kući u Hertfordširu, gde je 26. decembra 2001. godine i preminuo od posledica srčanog udara.

Premda je za njega uspeh došao kasno, Nigel Hawthorne je znao da uživa u njemu, govoreći - "Ja zaista nisam znao ko sam, sve do srednjih godina". Ako je njegova zvezda i zasjala kasno, sijala je blistavim sjajem. Kao glumac koji se podjednako dobro osećao u komediji i tragediji, on je uspeo da unese dubinu i ljudsku prisnost u obe.

Kako je sam rekao pred kraj života: "Čini se da je celokupna moja karijera predstavljala borbu za dostojanstvo i opravdanost, da bih dokazao da je od početka ispravna bila moja odluka da postanem glumac".

Nigel Hawthorne je u tome, svakako, uspeo.