Imidž nekomunikativne i misteriozne Grete Garbo oscilirao je neprekidno od jedne do druge seksualne definicije. Otkrio ju je rusko-jevrejski Finac i deklarisani gay filmski reditelj Mauritz Stiller 1922. godine, dok je tražio glumicu za vodeću ulogu u svom novom filmu The Story of Gösta Berling. Greta Louisa Gustaffson, kako joj je bilo pravo ime, pojavljivala se 1921-1922. god. u dva nepoznata filma: How Not to Dress i Daily Bread , a takođe je tumačila i glavnu žensku ulogu u urnebesnoj komediji Peter The Tramp. Ohrabrena ovim skromnim uspehom, prijavila se i dobila stipendiju od Royal Dramatic Theatre Training School i uskoro počela igrati male pozorišne uloge u okviru predviđene obuke. Stiller je uveo Gretu Gustaffson u svoje društvene krugove i neumorno je podučavao glumi sve vreme - od Stockholma do Hollywooda, gde su joj 1924. ponudili ugovor i od nje stvorili mit, ali sada sa novim imenom Greta Garbo.

Biograf Garbove, Barry Paris primećuje da je ona u suštini bila biseksualka, sa lezbejskom dominantnijom crtom i sa narastajućom aseksualnošću, kako su godine prolazile. Ona je svoju tajanstvenu seksualnost pretvorila u moć i njena karijera je profitirala od znatiželje koju je je ova misteriozna, nezavisna žena uvek izazivala. Sa potencijalnim biseksualnim imidžom zvezde, Hollywood se nije obraćao lezbejskoj populaciji, već više muškim gledaocima. Hollywoodski studiji ne samo da su od zvezda koje su imale gay i lezbejske sklonosti tražili da ostanu in the closet zarad svojih karijera, već su se i očajnički trudili da stvaraju heteroseksualne romanse, što je MGM i učinio u slučaju Grete Garbo, tridesetih godina prošlog veka.

Agresivna nezavisnost Garbove, njen identitet jedinstvene ličnosti, podudarali su se sa njenom seksualnom ambivalentnom i lezbejskom reputacijom. Međutim činjenica je, podvlači Paris, da je njeno nepoštovanje društveno-seksualnog propisa kojeg joj je svet bio odredio - bilo problem tog sveta, a ne njen problem. Pretpostavke o njenoj biseksualnosti ili lezbejstvu, još više je podsticalo njeno mešanje rodova u govoru, kao i stil odevanja na platnu i van njega. U njenom konstantnom samoapostrofiranju u muškom rodu podjednako ima i humora i seksualnog otkrovenja. "Muška" garderoba koju je Garbo nosila van scene, definisala je njenu androginost u medijima i postala modni trend. Ona je godinama nastavljala da potvrđuje svoju seksualnu ambivalentnost, unutar i van Hollywooda, izjavljujući kako je oduvek želela da igra muške uloge poput Dorijana Graya, Hamleta i Franje Asiškog.

Paris trvdi da je zapravo "upoznatost" javnosti sa svim aferama koje je Garbo imala sa ženama (i sa muškarcima, kad smo već kod toga) - bazirana na čistim tračevima. Garbo, naravno, nikada nije nikome otkrivala sa kim ide u krevet. Činilo se, pak, da se ona oseća mnogo opuštenije u društvu žena i gay-muškaraca, nego u muškom heteroseksualnom društvu. Isto tako se čini tačnim da se ona, nakon Stillerove smrti i prekida veze sa Johnom Gilbertom, okrenula diskretno ženama. Taj dvostruki rastanak, koji se desio negde oko 1928. god. predstavljao je i kraj heteroseksualnosti, ili njene simulacije, u životu Grete Garbo. Celokupni inventar njenih "ozvaničenih" afera sa ženama i dalje bi se bazirao samo na glasinama, da nije 181 pisma koje je Garbova poslala Mercedes de Acosta, a koji su izloženi u Rosenbach muzeju u Filadelfiji. Ona bi sigurno mogla bolje osvetliti njihov odnos da nisu bila zapečaćena sve do 2000. godine. Budućim istoričarima se pruža mogućnost za otkrivanje novih podataka.

Ipak, značajniji od toga sa kim i sa kojim polom je Garbo odlazila u krevet, jeste način na koji su seks i rodnost bili integrisani u njene filmove i njen život. Ono što je javnost ili što je gay-potkultura znala o njenom stvarnom životu, ne može se odvojiti od njenog imidža zvezde. Javna strana njene ličnosti bila je dvosmislena i paradoksalna. Garbo je često u svoju glumu ubacivala detalje koji nisu bili u skladu sa pričom, koji su je, štaviše, ideološki podrivali. Njeno melanholično tumačenje Kraljice Kristine (Queen Christina) sa intertekstualnim konotacijama u vezi sa sklonošću ka cross-dressingu kojeg je ova poznata švedska kraljica imala, dale su posebnu dinamičnost ovom filmu. Garbo govori Gilbertu da postoji nešto u njoj što joj nikako ne da da se smiri. "Moguće je"- kaže ona - "da neko oseća nostalgiju prema nekom mestu na kome nikada ranije nije bio". 'Slično tome, film "Queen Christina" izazvao je kod gay populacije nostalgiju za onim što nikada ranije nije videla na filmskom platnu' - piše Vito Russo. Držanje dive i zvezde, kako ističu poznavaoci gay kulture - Richard Dyer i Wayne Koestenbaum, imaju ogromnu moć da još više izdramatizuju problematiku samoizraza. Enigmatično i ambivalentno ispoljavanje rodnosti Garbove predstavljalo je primamljivo udaljavanje od heteroseksualnih imidža i omogućilo joj je da se identifikuje kako kao gay tako i sa drugim gay ljudima povrh [njihove] neprimetnosti i društvenog žiga. Ovo je možda njen najveći doprinos lezbejskoj i gay istoriji.

Tiina Rosenberg

Literatura: K. Swenson, Greta Garbo, New York, 1997; B. Paris, Garbo: A Biography, New York, 1995; H. Vickers, Loving Garbo, London, 1995; V. Russo, The Celluloid Closet: Homosexuality in the Movies, New York, 1981.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History : From Antiquity to World War II (Who's Who) by Robert Aldrich (Editor), Garry Wotherspoon (Editor), London & New York, 2001, str. 175-176.

Prevod: Minja