U raspravi o "sodomitu" i istoričaru Johannes Mülleru, Goethe je primetio da je grčka ljubav - iako protiv prirode, jednako stara kao i priroda, što znači da je ujedno u prirodi i protiv nje. U svom životu Goethe se zadržavao, u prvoj liniji, na onim aspektima istopolne želje koji su postojali u prirodi. Branio je istoričara umetnosti Johann Joachim Winckelmanna (1717-1768) koji je bio poznat po svojoj sklonosti ka muškoj lepoti. Iako hronologizacija Goetheovog heteroseksualnog života ima dugu i uvaženu tradiciju u nemačkoj književnoj kritici, razumevanje i poštovanje muško-muške želje je uočljivo u njegovim delima.

Goethe je postao svestan raširene muško-muške seksualne prakse prvo u Italiji, gde je posmatrao "ljubav muškaraca među njima samima", kao što je napisao weimarskom vojvodi 29. decembra 1797. U jednom od "Venecijanskih epigrama" (Venetische Epigramme) priznaje da poznaje muško-muški seks, tvrdeci: "dečaci koje sam takođe voleo". "Rimske elegije" (Roemische Elegie, 1795.) se takođe povremeno odnose na muško-muške seksualne odnose. Malo poznat esej objavljen 1788. god. o italijanskom pozorišnom transvestitizmu - "Muškarci u ženskim ulogama na rimskoj pozornici" ne bavi se specifično muško-muškom seksualnošću, ali ide u prilog Goetheovom čulu za queerness Italije. U poznijim danima, Goethe je dosta koristio homoerotske teme u "Zapadno-istočnom divanu" (West-östlicher Divan, 1819.), zbirci poezije inspirisanoj drevnom persijskom književnošću. U svom komentaru Divan-a, Goethe ukazuje kako nije mogao da ignoriše u pesmi "nežno osećanje za lepotu dečaka koji raste", veličajući sklonost ka homoerotici u ovoj drevnoj književnosti.

Dvojica najpoznatijih muških protagonista u Goetheovim novelama su imali homoerotska iskustva u mladosti. Werther, koji se famozno ubija zbog heteroseksualne ljubavi, u početku je bio zanesen lepotom mladog muškog prijatelja, kako čitalac saznaje u "Pismima iz Švajcarske" (Briefe aus der Schweiz, 1796.), manje poznatom nastavku koji povezuje događaje iz Wertherove mladosti. U "Godinama lutanja Wilhelma Meistera" (Wilhelm Meisters Wanderjahre, 1832), Wilhelm prepričava centralni događaj iz svog detinjstva, davljenje ribarevog sina, mladića u koga je Wilhelm bio zaljubljen.

Goethe retko pominje muško-mušku seksualnost u uvredljivom smislu. Medutim, u drugom delu Fausta, Mefistofel koji je u drami homoseksualno nijansiran, završava namigujući na dečake anđele. Ovo očigledno može izazvati homofobni smeh, ali njegov namigivanje nije značio nešto potpuno negativno, jer Mefisto je za njega samog "deo one moći koja uvek želi zlo, a uvek čini dobro". Otuda je njegova homoseksualnost dobra u širem kosmičkom oličenju.

Homoseksualnost je jasno prisutna u Goetheovim delima. Pošto je Goethe postao najkanoničniji pesnik u nemačkoj tradiciji i neko ko se najviše uzdizao kao predstavnik Nemačke, može se zaključiti da homoseksualnost ima mesto u, iako možda takođe protiv, nemačkom kanonu i slici moderne Nemačke.

Robert Tobin

Literatura:
Kuzniar, Alice, izd. Outing Goethe and His Age. Stanford, Calif.: Standford University Press, 1996.

Iz: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London 2000, str. 407-408.

Prevod: Bona

Goethe - Andy Warhol