Gide je rođen u Parizu u imućnoj protestanskoj porodici koja mu je omogućila sredstva za građenje književne karijere. Kao niko ko drugi, Gide predstavlja beočug između devetnaestog i dvadesetog veka: bio je samo petnaest godina mlađi od Rimbauda i Wildea. Kako je Kertbeny izmislio reč homoseksualac 1869. god., može se reći da je Gide rođen sa homoseksualnošću. U svakom slučaju, on ju je reprezentovao za nekoliko generacija i francuska književnost dvadesetog veka je puna zahvalnosti za Gideovu ulogu uspostavljanja osećanja samopoštovanja gej ljudima i za uveravanje da nisu sami. Ipak, pobornik slobodne ljubavi i misli se oženio 1895. god. (svojom rođakom) i postao udovac tek 1938. god. i bio u više smisla smeran homoseksualac: njegova rana sećanje na masturbiranje sa (a ne o) mladim komšijom pružaju važeći obrazac do kraja njegovog života. Lako je razumeti njegova pomešana osećanja o Wildeu (prva pomisao prilikom susreta bila je da pobegne), njegov sud o njemu je ipak velikodušan, mada nuancé (uprkos svim Wildeovim očiglednim nedostacima, ono što iznad svega vidim je njegova veličina).

Gide je dugo razmišljao o homoseksualnosti i njegove misli su konačno ugledale svetlost dana u Corydon-u, seriji sokratskih dijaloga koncipiranih početkom veka, zabeleženih 1911. god. i objavljenih 1924. god. Argumentacija je uravnotežena i suptilna; uključuje distinkcije između 'normalnog' i 'dozvoljenog', 'prirode' i 'kulture', povlači paralele između ljudske i raznih životinjskih vrsta (uobičajeno u to vreme) i raspravlja o darvinovskoj ulozi polova. Grčki ideal je često veličan, naročito pederastija stricto sensu, čija je uloga viđena u očuvanju devičanstva (jer su muškarci mogli seksualni život započeti sa dečacima a nakon toga sa ženama). Corydon je danas teška knjiga za čitanje, pa čak i u vreme kada je bila objavljena. Homoseksualnost se naširoko objašnjava kao 'inverzija' ili seksualno među-stanje, izostavljanje diskusije o ženstvenosti učinilo ju je, čini se, nekompletnom. Ali, delo je bilo jedinstveno, javno, jedno razumno zalaganje za toleranciju.

Ako je Gide postao lik-uzor generacijama, sama njegova inspiracija je bio Whitman. Evokacija homoseksualnosti je kod njega stidljiva, često (kao i u Corydonu) koristi tehniku koja dinstancira naraciju od naratora. Otuda u L ' Immoraliste (1902) prvi narator uvodi Michela, drugog naratora; mada su prisutne aluzije na gipke udove ispod širokih draperija i sve izraženija junakova želja da uživa u društvu seljaka i radnika, prvi homoseksualni poljubac dolazi tek na 196. strani (od 214) i malo toga se šta dešava do kraja. U doba represije samo najindirektnije upućivanje na homoerotizam je bilo moguće, ali ono se dobro razumelo. Gide je inaugurisao dve teme koje će prožimati gej pisanje u Francuskoj u dvadesetom veku: severna Afrika kao oslobađajuće iskustvo i tuberkoloza. Oboje ce se naći i kod Ronalda Barthesa. Gide je imao i druge književne i političke interese. Njegov roman Podrumi Vatikana (1914) neki smatraju najzabavnijim štivom na francuskom (mada je delo prilično stroge forme): konvencionalni (i stoga podsmešljiv) buržuj je izbačen iz voza u pokretu (acte gratuit kao preteća egzistencijalizmu) od strane zgodnog, nemoralnog Lafcadia koji je kao i Goetheov Werther postao lik-uzor generacijama (naročito za Renea Crevela). Gide je bio takođe preokupiran moralnim dimenzijama društvenih problema kao što je kolonijalizam (Voyage au Congo, 1927). Kao svaki francuski mislilac vredan pažnje, Gide je flertovao sa marksizmom. Pokušao je da ubedi sovjete da smanje njihovu anti-homoseksualnu represiju i to je naišlo na apsolutno odbijanje što ga je navelo, između ostalog, na razbijanje iluzija o Sovjetskom Savezu; Gide je to putovanje i iskustvo sa novom državom opisao u Retour de l' URSS (1936), što je imalo izuzetnog odjeka u Evropi.

Velika ljubav njegovog života bio je Marc Allegret (školski drug Crevelov i sin protestanskog pastora) a Gide i Allegret se pojavljuju u Gideovom Les Faux monnayeurs kao Edouard i Olivier. Nobelovu nagradu je dobio 1947.godine.

Gide se često poredio sa drugim piscima poput Joycea, Valerya, Rilkea, Verhaerena i često bi poređenje, u čisto književnim okvirima, bilo u njihovu korist. Teško je definisati Gideovu suštinu: bio jedan od onih francuskih intelektualaca kojima je veličina bila profesija. Barthes je to sažeo rekavši da je on bio svačija ideja o piscu. Odrastajući dvadesetih godina XX veka, Barthes je čitao ne nadrealiste nego Gidea, 'samo Gidea'. Možda najbolje od Gidea za gej čitaoca bi bili njegovi autobiografski spisi i obimna korespodencija.

David Parris

Literatura:
J. Fryer, André and Oscar: Gide, Wilde and the Gay Art of Living, London, 1997;
M. Lucy, Gide's Bent: Sexuality, Politics, Writing, Oxford, 1995;
P. Pollard, André Gide : The Homosexual Moralist, New Haven, 1991 ;
E. S. Apter, André Gide and the Codes of Homosexuality, Sataroga, California, 1987.

Iz: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 180-182.

Prevod: N