Freud i Fliess
|
|
Freud, Sigmund
(1856-1939)
Austrijski psihoanalitičar
Nešto se dogodilo oko 1890-te, nešto što je John C. Fout nazvao
'nova, istorijski specifična faza u istoriji seksualnosti'. Jasno
je da naše poimanje onoga sto se tačno desilo oko 1890. u velikoj
meri uslovljeno procenom Freudovog 'otkrića' Edipovog kompleksa,
i na taj način i psihoanalize. Ključ za razumevanje razvoja Freudovog
edipalnog modela je 'invencija homoseksualnosti' ili pre 'invencija
heteroseksualnosti' u toku njegovog života. Freudova originalna
teorija histerije (ili 'zavođenja') bavila se muškarcima koliko
i ženama, što je on otvoreno predočio. Dobro je poznato da ono što
je najviše izazvalo bes bečke medicinske publike, koja je slušala
prvo Freudovo predavanje po njegovom povratku od francuskog psihologa
Jean-Martin Charcota, bilo to što je predavanje bilo posvećeno muškoj
histeriji. U prvom modelu, Freud je rekonstruisao (ili izmislio)
sećanja na zlostavljanje u detinjstvu ne samo za ženske pacijente,
vec i za dečake - uključujući i svog brata - kao objašnjenje uzroka
sopstvene muške histerije. Šest od osamnaest slučajeva pomenutih
u radu na kom se zasniva njegova druga teorija - Etiologija
histerije (1896), slučajevi su dečaka, ne devojčica. U jednom
od najčuvenijih pisama svom prijatelju Wilhelmu Fliessu, Freud piše:
'Na nesreću, moj otac je jedan od onih perverznih ljudi i odgovoran
je za histeriju mog brata (svi njegovi simtomi su karakteristični)
i histerije kod nekoliko mlađih sestara ' (v. dole, Freud and
Fliess, str. 230-31, tkd. 264).
Ovu teoriju predložio je sam Freud dosta direktno i to stanovište
nam omogućava da ponudimo objašnjenje onoga što bi inače moglo
da izgleda kao neočekivan, iznenadan razvoj psihoanalize. Freud
je izgradio Edipov kompleks na pozadini muške histerije koju je
otkrio kod sebe, dijagnoza koja ga je dalje označila kao žensku
osobu i, prema tome, a u skladu sa tada aktuelnim modelom 'inverzije',
kao homoseksualca. Ovo jasno proizilazi iz njegovog pisma Fliessu
od 3. oktobra 1897, gde se poziva na 'rešavanje moje sopstvene
histerije'(Freud and Fliess, 269). Posmatrano u ovom
svetlu, Freudovo očigledno odbijanje svakog seksualnog kontakta
u ranim četrdesetim dobija novo značenje. On ne bi bio prvi oženjen
muškarac koji nije od 'sorte za brak', za koga, na kraju, preostaje
celibat kao jedino fiziološki podnošljivo rešenje. Njegov čuveni
incident onesvešćivanja sa Jungom 1912. protumačen je od strane
samog Freuda, u čuvenom pismu sledbeniku Jonesu, kao moćni dokaz
njegove stalne homoerotske želje. Interesantno je reći da je ova
dijagnoza bila prihvaćena u samom psihoanalitičkom establišmentu,
iako veoma diskretno. Godine 1951. je James Strachey, Freudov
prevodilac na engleski, pisao Ernestu Jonesu: 'Bio sam veoma zainteresovan
vašim prikazom ovih prikrivenih delova u pismima Fliesu. To je
zaista potpun primer folie a deux, sa Freudom u neočekivanoj
ulozi histeričnog partnera jednog paranoičara' (citirano u Mason,
str. 216) . Ovo se lako tumači kao 'sa Freudom u neočekivanoj
ulozi ženskog patnera muškarcu', gde histerija označava karakterističnu
žensku neurozu, dok paranoja predstavlja karakterističnu mušku
(homoseksualnu) neurozu. Štaviše, ovu dijagnozu u prepisci su
Strachey i Jones nedvosmisleno povezali sa Freudovom 'biseksualnošću',
pod kojom su, pišuci u 50-tim, podrazumevali ne teoriju androginije
već tačno ono što danas označavamo ovom rečju - istovremenu seksualnu
želju za muškim i ženskim objektima.
Zapanjujuće je koliko proučavaoci i tumači Freuda u poslednje
vreme govore o jakom homoerotskom sadržaju u nekim od Freudovih
ranih spisa, posebno u njegovim pismima Fliessu, i u Tumačenju
snova, radu pisanom u približno isto vreme. Povezivanje homoerotskog
sadržaja sa 'feminiziranim' muškarcima, uključenim u kategoriju
histeričnih osoba, bila je uobičajena stvar kulture fin-de-siécle-a.
Činjenica da je teorija 'zavođenja' iznela na videlo Freudove
sopstvene homoerotske sklonosti postaje jasna ako pogledamo dublje
u njegovo shvatanje histerije koju Edipov model uklanja iz sećanja
i potiskuje - histerije koju je Freud postavio sebi kao dijagnozu.
Ne bi trebalo da se shvati da je svaki histerogenični seksualni
događaj homoseksualan. Kao što je očigledno jasno u slučajevima
muške histerije, uključujući Freudovu, često je postojala ženska
osoba koja zlostavlja. Sprengnether piše o Freudovom tumačenju
incidenta u kome se sestra Wolfa Mana poigrala njegovim penisom:
'Freudov komentar o ovoj epizodi otkriva stepen do kog on povezuje
ovo sa vrstom seksualnog poniženja koje je iskusio u rukama svoje
sopstvene dadilje. On karakteriše sećanje Wolfa Mana o ovom događaju
kao 'uvredljivo za pacijentovo samopouzdanje, kao ono secanje
koje izaziva kontra-fantaziju u kojoj on uzima agresivnu ulogu'.
Upravo je seksualna pasivnost muškarca ta koja 'feminizira' (i
paradoksalno homoseksualizuje), a ne pol aktivnog subjekta. Ovaj
transfer odigrava se unutar Freudovog tumačenja Wolfa Mana. Realnost
(ili fantazija) ženske seksualne agresije uperene ka dečaku prebacuje
se u 'feminiziranu' želju uperenu ka njegovom ocu. Freud piše:
'Dečak je putovao, a da nije razmatrao razliku polova, od njegove
dadilje do oca' (S. Freud, Standard Edition XVII:46), misleći
na isti put koji je on sam preduzeo u svojoj psihi, od dadilje
do oca, tako predstavljajući nama kroz Wolfa Mana svoju sopstvenu
feminiziranu i stoga, homoseksualnu želju.
Ovo tumačenje dobija jaku podrsku u čuvenom odlomku iz dela Tumačenje
snova, u kome Freud ponavlja priču koju mu je otac ispričao,
kako mu je gospodin koji je zahtevao da side sa trotoara oborio
šešir sa glave. Dečak Freud upitao je oca šta je učinio i dobio
odgovor da je otac ušao u blato i podigao šešir. Odrastao Freud,
opisujući ovaj dogadaj, piše o svom razočarenju ovim 'neherojskim
ponašanjem velikog, snažnog muškarca' (S. Freud, Standard Edition
IV:197). U briljantnom tumačenju, McGrath raspravlja kako se šešir
iz priče može po Freudu shvatiti kao simbol falusa, tako da 'obaranje
šešira sa glave njegovog oca moglo direktno simbolisati za njega
gubljenje muškosti Jakoba Freuda' (McGrath 64; v. Standard Edition
V:361). Istoričar psihoanalize Samuel Slipp primetio je 'da je
verovatno Freudovo rano edipalno iskustvo sa dominantnom majkom
i pasivnim ocem njega dovelo do zaključka da muška homoseksualnost
nastaje usled nepostojanja razrešenja Edipovog kompleksa i neuspeha
u identifikaciji sa ocem' (Slipp, str. 6). Ono što nedostaje Slipovoj
analizi jeste očigledan, logican zakljucak do kog se neumoljivo
stiže, naime, da Freud samog sebe identifikuje kao 'homoseksualca'.
To je jedini način na koji je Freudovo iskustvo moglo 'navesti
njega' na takav 'zaključak'.
Freud je pisao svom prijatelju Wilhelmu Fliessu: 'Unapred se
radujem našem sastanku kao utoljavanju gladi i žeđi. Ne donosim
ništa sem dva načuljena uha i jedan prednji režanj podmazan za
recepciju' (Freud and Fliess, 193). Različiti tumači Freuda koji
su se usresredili u isto vreme na homoerotski sadržaj Freudovih
ranih spisa dopunjuju se i zajedno doprinose mogucnosti snažne
hipoteze koja se tice pitanja porekla Edipovog kompleksa. Freud
je bio angažovan u nečemu što se može opisati samo kao jaka erotska
veza sa svojim prijateljem. Razmenjivali su najintimnija pisma
i imali 'sastanke' ('congresses'). Sledeća rečenica gore citiranog
pisma uključuje pominjanje 'muške i ženske menstruacije kod iste
osobe', to jest teorije biseksualnosti. Malo je verovatno da je
ova asocijacija slučajna.
Didier Anzieu daje plašljivu, ali jetku opasku da su Freudova
ljubavna pisma njegovoj verenici, Marthi, bila 'neka vrsta probe
za njegovu kasniju prepisku sa Fliessom' (Freud and Fliess, 22).
I zaista, ton ova dva dela prepiske je neverovatno sličan. Freud
je pisao Marthi: 'Ljupka devojka... došla je ka meni (i) osnažila
veru u moju sopstvenu vrednost i dala mi energiju za rad kada
mi je bila najpotrebnija' (navedeno kod Anzieua, str. 22). Kasnije
će napisati Fliessu: 'Kad pomislim na mnoge nedelje kada se osećam
nesigurno, moja potreba da budem sa tobom se jako povećava' (Freud
and Fliess, 89).
Kod muškog histerika i potiskivanje želje za ocem, pri prelasku
na teoriju Edipovog kompleksa, na delu je potiskivanje samog Freudovog
homoerotizma. Freud je bio motivisan u svojim odnosima sa muškarcima,
posebno sa Fliessom, kroz priznanje homoerotskih želja, koje su
u to vreme bile povezane i sa fantazijama 'inverzije' i sve-muškog
stvaranja. Do kog stepena su ove želje bile osnova fizičkom zadovoljstvu
nećemo nikada saznati, iako mogućnost deluje dosta neverovatno.
Edipov kompleks je neumoljivo heteroseksualan, čak heteroseksistički
po konceptu. Postepeno se otkrivao u svom punom heteronormativnom
značenju , štaviše, približno u isto vreme kada je počinjao i
proširio se rascep sa Fliessom, rezultujući onim što Freud kasnije
označava kao savladavanje Fliessa (overcoming of Fliess), kao
i savladavanje 'pomalo razuzdane homoseksualne investicije' (Freud
and Ferenczi, 221). Prijateljstvo je bilo uveliko gotovo do avgusta
1901, iako se može raspravljati o tome da li je u tom trenutku
Fliess bio motisan homoseksualnom panikom na razdvajanje od Freuda,
a ne obratno. Izgleda da Freud u ovom periodu još uvek utvrduje
vrednost homoerotizma; tek će u sledećoj dekadi konacno tvrditi
da ju je 'prevazišao'. Godina 1910. je presudna - presudna kao
1897. Godine 1910, kako ćemo videti, Freud je tvrdio (u pismima
Ferencziu) da je u poslednje vreme 'okupiran prevazilaženjem Fliessa'
(Freud and Fliess, 221), odnosno potiskivanjem sopstvene homoseksualne
želje. Te godine je pisao klasicnu studiju o muškoj paranoji:
Psihotični dr. Schreber. Adekvatno objašnjenje ovog razvoja će,
prema tome, naglasiti neophodnost razumevanja njihove povezanosti.
SLEDEĆA STRANA
>>> |
|