|
|
Foucault,
Michel (1926-1984)
Francuski filozof (prvi deo)
Foucault, Michel (1926-84)
Francuski filozof
Rođen u Poitiersu kao Paul-Michel Foucault (kasnije je izbacio
ovo Paul "Pavle", hrišćansko ime svog oca), odbio je
da sledi karijeru lekara kako je to želeo njegov otac, renomirani
hirurg. Studirao je filozofiju u Poitiersu i Parizu, uspevši 1946.
da se upiše na elitnu francusku École Normale Supérieure.
Diplomirao je na Sorboni 1949. iz psihologije, prošao agrégation
(najviši francuski profesorski ispit) iz filozofije 1951. i položio
doktorat iz filozofije 1961. godine.
Pošto je predavao psihologiju na Univerzitetu u Lilleu (1952-55),
Foucault je radio u inostranstvu kao direktor Maison de France
u Uppsali u Švedskoj (1955-58), u Centre de Civilisation Française
u Varšavi u Poljskoj (1958-59), i najzad, na Institut Français
u Hamburgu u Nemačkoj (1959-60). Predavao je psihologiju i filozofiju
na Univerzitetu Clermont-Ferrand (1960-68), Univerzitetu Tunis
(1966-68) i Univerzitetu u Vincennesu (1968-70). Godine 1970.
izabran je za šefa Katedre za istoriju sistema mišljenja (stvorenu
posebno za njega) na College de France, najuglednijoj
francuskoj visokoobrazovnoj ustanovi.
Kako je sam Foucault na jednom mestu objasnio: "Moje polje
je istorija misli... Način na koji neko razmišlja vezan je za
društvo, politiku, ekonomiju i istoriju a povezan je i sa najopštijim
i univerzalnim kategorijama i formalnim strukturama". Analizirao
je posebne sisteme mišljenja koji su dominirali u datim istorijskim
razdobljima (naročito u Evropi posle Prosvetiteljstva) i pojedine
ustanove koje su oličavale ove sisteme i time održavale društvo
na okupu. Za Foucaulta, politička i društvena moć nije bila nešto
postavljeno odozgo, nego je, naprotiv, bila rasprostranjena širom
društva ("moć je svuda... zato što dolazi odasvud").
Proučavao je ideje, ustanove i društvene odnose koji su konstituisali
mrežu moći u prošlosti i u sadašnjosti, isto kao i otpor koji
je (kako je on verovao) ta moć automatski izazivala kod onih koji
su joj potčinjeni.
Foucault je objavio impresivan spisak članaka, eseja i knjiga.
Najvažnije knjige su mu Istorija ludila u doba klasicizma
(1961), Rođenje klinike (1963), Reči
i stvari (1966, engl. Prev.: The Order of Things,
1970), Arheologija znanja (1969),
Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora (1975),
i najzad, Istorija seksualnosti (tri
toma, 1976-84). Većina istoričara kritikovala je istorijske dimenzije
njegovog dela. Lawrence Stone opisao je Foucaultovu istoriju kao
"apstraktnu i metaforičnu u izrazu, ravnodušnu prema istorijskom
detalju vremena i prostora ili prema rigoroznom dokumentovanju".
Foucault se zaista mnogo služio naglim uopštavanjima bazirajući
to na opsežnim ali često nesistematičnim i nepotpunim istraživanjima.
S druge strane, postavljao je smele, inovativne i često briljantne
pretpostavke koje su uticale na filozofe, istoricare, stručnjake
u političkim naukama i sociologe i nadahnjivale ih širom sveta.
Foucault nije bio kabinetski mislilac. Godinama je otvoreno govorio
protiv stanja u francuskim zatvorima, protestovao protiv rata
u Vijetnamu, francuskog rasizma i brutalnosti policije, i aktivno
pomagao Pokret solidarnosti u Poljskoj. Branio je i prava gejeva
i lezbejki, iako nikad nije bio borbeni gej aktivista. Sopstvenu
homoseksualnost nije skrivao, ali je u javnosti ostajao diskretan.
Tvrditi da je Foucaultova homoseksualnost bila jedina ili makar
ključna determinanta njegovih ideja i teorijskih pozicija predstavlja
neopravdano pojednostavljivanje; pa ipak, njegov rad se ne može
sasvim odvojiti od njegovog privatnog života. Foucault je sam
primetio kako "svaka moja knjiga (predstavlja) po jedan odlomak
autobiografije. Moje knjige jesu moji lični problemi sa ludilom,
zatvorom, seksualnošću". Njegova opšta koncepcija o delovanju
moći svakako je delimično izvedena iz činjenice da je kao mlad
homoseksualac tokom četrdesetih i pedesetih godina - u doba kad
je Francuska bila izrazito netrpeljiva prema svakoj vrsti pokazivanja
homoseksualnosti - video iz prve ruke kako su zakon, medicina
i Crkva radili na tome da kontrolišu ljude ne putem otvorene represije
već suptilnijim ideološkim procesom "normalizacije"
koja je disidenta pretvarala respektivno u kriminalca, pacijenta
ili izopštenika.
Foucaultov intelektualni uticaj bio je jak na poljima kako gej
i lezbejskih studija tako i u queer studijama, i to najzapaženije
na engleskom govornom području (homoseksualnost još uvek nije
prihvatljiva kao predmet istraživanja u Francuskoj). U prvom tomu
Istorije seksualnosti (1976), izložio je tezu (koja nije
bila njegova, ali ju je on popularizovao) da je homoseksualnost
kakvom je mi smatramo skorašnji društveni konstrukt. Žene i muškarci
su se oduvek odavali istopolnim odnosima, ali (kako on tvrdi)
sve do relativno nedavno njihovi činovi nisu podrazumevali nikakav
poseban identitet. Prema Foucaultu, medicinska nauka je "otkrila"
homoseksualca kao "abnormalnog" oko 1870. godine: ''Sodomit
je bio privremeno odstupanje; sada je homoseksualac postao vrsta.''
Foucaultova teorija postala je neprikosnovena među takozvanim
''socijalnim konstruktivistima'', koji su se suprotstavili pogledima
"esencijalista". Ovi drugi su tvrdili da je homoseksualnost
postojala u ovom ili onom obliku u svim kulturama i u svim vremenima.
Kako je napisao Didier Eribon: "Na žalost, ova stranica
Istorije seksualnosti postala je istinska dogma na drugoj
strani Atlantskog okeana, gde knjige i časopisi neumorno ponavljaju
da pre poznog devetnaestog veka nije bilo homoseksualnih "identiteta"
već samo opštenja izmedu osoba istog pola''. Eribon nasuprot tome
pokazuje da Foucaultovo mišljenje o ovom pitanju nije bilo postojano.
U knjizi Istorija ludila u doba klasicizma (1961),
on je dokazivao da se homoseksualac prvi put pojavio kao ''abnormalan''
tokom sedamnaestog i osamnaestog veka i ovom gledištu se vratio
u intervjuima koje je davao osamdesetih. Duboko se divio studiji
o ''gej ljudima'' u srednjem veku koju je John Boswell objavio
1980. godine i složio se da "osecanje (među homoseksualcima)
o pripadnosti određenoj društvenoj grupi... ide unazad do vrlo
starih vremena".
Foucault je u početku imao problema u nošenju sa svojom seksualnom
orijentacijom. Kao mladić pio je mnogo a najmanje dva puta pokušao
da se ubije. Ipak je ranih 50-ih izašao na kraj sa svojom homoseksualnošću
i posle toga ju je proživljavao radosno i do kraja. Kasnije je
komentarisao: ''Postoji objektivan dokaz da je homoseksualnost
zanimljivija od heteroseksualnosti. Radi se o tome da se zna za
priličan broj heteroseksualaca koji bi želeli da postanu homoseksualni,
dok se zna za vrlo mali broj homoseksualaca koji bi zaista želeli
da postanu heteroseksualci Godine 1963. otpoceo je ljubavnu vezu
sa sociologom Danielom Defertom, koja je trajala do njegove smrti.
Opisao je svoja osecanja kao "stanje strasti prema nekome,
za nekoga. Možda je u nekom datom trenutku ta strast dobila oblik
ljubavi''.
Foucault je oduvek poštovao André Baudryja i konzervativno ''homofilno''
udruženje, Arcadie, koju je Baudry osnovao 1954. godine. Držao
je govor na kongresu koji je Baudry organizovao maja 1979. godine,
odbivši da primi honorar koji su mu gurali i izjavivši da gej
muškarac ne treba da bude plaćen da govori pred svojim sadrugovima
homoseksualcima. Ipak je politički i lično bio bliži radikalima
kao Guy Hocquenghem koji je bio član FHAR-a (Front
Homosexuel dAction Révolutionnaire, Homoseksualni front za revolucionarno
delovanje) u periodu 1971-74. I upravo je on predložio ime za
Gai Pied, vodeći militantni gej časopis u Francuskoj od 1979.
do 1992., koji je osnovao Jean Le Bitoux.
Do sedamdesetih, Foucault je bio međunarodno poznat intelektualac,
kojeg su često pozivali da nastupa u inostranstvu. Pošto je 1975.
otkrio Kaliforniju sa njenom neobuzdanom gej potkulturom i scenom
droge, nekoliko puta se vraćao u ovu državu, odlazeći u kupatila
i leather bars San Francisca. Smatrao je ''gej getoe'' u SAD uzbudljivim
''laboratorijama za seksualno eksperimentisanje''. Ispoljio je
veliki interes za S/M (sadomazohizam), koji je očigledno upražnjavao,
objasnivši da "ono što ti ljudi rade nije agresivno; oni
otkrivaju nove mogućnosti uživanja pomoću neotkrivenih delova
svojih tela - eroticizacijom tela. Mislim da je to... stvaralacki
poduhvat, koja kao jednu od svojih glavnih osobina ima ono što
ja nazivam deseksualizacijom zadovoljstva.''
U poslednjoj deceniji života, nesumnjivo inspirisan onim što
je video u SAD, Foucault je zamislio mogućnost stvaranja novih
načina života pomocu kojih bi pojedinac mogao kako da preoblikuje
svoj lični identitet tako i da se oslobodi prinuda moći. Ponovio
je ovu ideju u brojnim intervjuima u gej štampi tokom osamdesetih:
"Nije dovoljno da tvrdimo da smo gej, nego je isto tako neophodno
da stvorimo i gej način života''. ''Biti gej, kako verujem, znači...
truditi se da se odredi i razvija jedan način života koji bi
''dao doprinos kulturi i etici''. ''Ne radi se samo o integrisanju
tog neobičnog malog postupka, da se vodi ljubav sa osobom istog
pola, u vec postojeću kulturu; radi se o konstrukciji kulturalnih
formi.'' "Moramo da razumemo da sa našim željama, pomoću
naših želja, dolaze novi vidovi odnosa, novi vidovi ljubavi, novi
vidovi stvaranja. Seks je... mogućnost za kreativan život."
Kao Karl Marx, koji nikad nije dao precizan opis života u komunizmu
koji je zastupao, Foucault je ostao krajnje nejasan u vezi sa
novim gej načinom života koji je želeo i predvidao, ali ga je
očigledno video kao nešto što povlači sa sobom kultivaciju prijateljstva
i težnju ka novim (seksualnim) zadovoljstvima.
Foucault je u početku bio skeptičan u vezi sa opisima nove bolesti
među homoseksualcima, kasnije nazvane AIDS, a i kad je prihvatio
njeno postojanje ostao je nepoverljiv prema moralizatorskim upozorenjima
koje je davala štampa i javni autoriteti. Tipično je da je jednom
gej američkom studentu rekao da je "neverovatno" i "apsurdno"
da gejevi "traže pouku od autoriteta: doktora, Crkve".
Bio je ''razjaren time što jedna skupina (gejeva)... gleda u standardne
autoritete da ih predvodi u vreme krize''. Verovatno u Kaliforniji,
Foucault se i sam zarazio AIDS-om. Nema pouzdanog svedočanstva
o tome da li je on zaista znao da ima virus, ali je sigurno u
to sumnjao. Izdahnuo je u pariskoj bolnici 25. juna 1984. godine.
Porodica, prijatelji i štampa u početku su krili razlog njegove
smrti, delimično i stoga što su se plašili da bi istina mogla
na neki način da diskredituje njegov rad na seksualnosti. Levičarski
list Libération cak je objavio dodatak u kome se izražavala zaprepašćenost
povodom "zlonamernih glasina" da je filozof umro od
ove ''pomodne bolesti... kao da bi Foucault morao sramotno da
umre.'' Nasuprot tome, Daniel Defert, Foucaultov ljubavnik, osnovao
je Aides, udruženje koje se borilo protiv ove bolesti i promovisalo
siguran seks.
Michael Sibalis
Literatura:
David Macey, The Lives of Michel Foucault, London, 1993.
James Miller, The Passion of Michel Foucault, New York,
1993.
Didier Eribon, Michel Foucault, Cambridge, MA, 1991.
Didier Eribon, Reflexion sur la question gay, Paris,
1999.
David Halperin, Saint Foucault, New York, 1995.
Tamsin Spargo, Foucault and Quer Theory, Duxford, Cambridge,
1999.
Preuzeto iz:
Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd.
Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001,
str. 142-145.
Prevod: AngraMaina
POGLEDAJ DALJE >>
Strana 1: Foucault Michel
Strana 2: Foucault - kratki osvrt na filozofsku
problematiku i
Michel Foucault - kratki socioloaki pristup
Strana 3: Poststrukturalizam i Sociokonstruktivizam
|