Pitanje Ejzenštajnove seksualnosti je problematično; postoji mnogo anegdota ali malo ili nimalo čvrstih dokaza. Nedoumice će zasigurno potrajati sve dok njegovi dnevnici ne postanu dostupniji zainteresovanim naučnicima iz Rusije i inostranstva. Deo problema leži u rusko-vizantijskom stavu prema homoseksualnosti, koji je dodatno osnažen ilegalnošću iste tokom vladavine Staljina, gde je biti različit na bilo koji način značilo biti sumnjiv, i shodno tome, naravno, ranjiv. Iako je Ejzenštajn često i otvoreno ispitivao svoj odnos sa roditeljima i sa očinskim figurama poput direktora teatra Vsevoloda Majerholda, nikada nije otvoreno analizirao svoju seksualnost. Proučavalac Ejzenštajnove ličnosti je stoga prepušten razbacanim dokazima, od visokog camp-a u Ivanu Groznom (posebno u delu koji je u boji) do brojnih falocentričnih crteža koji datiraju iz vremena kad je bio u Meksiku, a i kasnije.

Jedna anegdota iz pouzdanog izvora govori kako je, nakon međunarodnog uspeha filma Oklopnjača Potemkin, Ejzenštajn konsultovao psihijatra zbog svog ‘problema’. Psihijatar mu je rekao da mora da izabere između svoje seksualnosti i svoje umetnosti; Ejzenštajn je navodno izabrao da potisne svoju seksualnost i da sebi pruži oduška u umetnosti. Sasvim je izvesno da je uradio ovo drugo; ono prvo, pak, ne može biti dokazano niti opovrgnuto znanjem kojim raspolažemo.

Nema sumnje da se Ejzenštajn oženio Perom Ataševom 1934. god., ubrzo nakon što je homoseksualnost stavljena van zakona u SSSR-u. Brak je najverovatnije bio samo maska; nikada nisu živeli zajedno i, koliko znamo, brak nikada nije bio konzumiran. Ataševa je imala ulogu majčinske figure, kućepaziteljke i sekretarice ali nikada obične supruge. Glasine kažu da je velika ljubav Ejzenštajnovog života bio njegov pomoćnik, Grigorije Aleksandrov, koji ga je pratio na putovanju po zapadnoj Evropi, SAD i Meksiku između 1929. i 1932. god. Poznato nam je i da je obilazio berlinske gej barove i cafés u svrhu ''naučnog istraživanja''.

Iako možemo jasno uočiti dokaze o Ejzenštajnovoj seksualnosti u različitim sekvencama njegovih filmova, od uzdignutih topova u Oklopnjači Potemkin, preko nekih scena koje su izbačene iz konačne verzije Oktobra, do velikog broja scena u Ivanu Groznom, crteži su ti koje pružaju najkonzistentnije dokaze. Naravno, ne objavljeni crteži, već hiljade i hiljade eksplicitno erotskih slika koje je stvarao počev od svog puta u Meksiko do kraja života. Mali deo ovoga se može naći u kolekciji ''Ivor Montagu'' u Britanskom filmskom institutu u Londonu, ali ogromna većina se još uvek nalazi u privatnim kolekcijama u Rusiji, prigodno sklonjena od očiju javnosti.

U dnevničkom zapisu pisanom između 1919. i 1921. (za vreme građanskog rata u sovjetskoj Rusiji između belogardejaca i boljševika), kada je radio kao scenograf u Crvenoj armiji, Ejzenštajn postavlja sebi pitanje zbog čega uvek stvara maske da bi sakrio svoj pravi identitet. Imajući u vidu celokupnu političku situaciju, posebno odnos prema homoseksualcima u SSSR-u, ne iznenađuje što je ipak do kraja života nastavio da stvara mrežu maski.

Richard Taylor

Bibliografija:

• Christie, I., and R. Taylor, eds. Eisenstein Rediscovered. London: Routledge, 1993.
• Eisenstein, Sergei. Selected Works. Richard Taylor, ed.4 vols. London: British Film Institute, 1988-1996.
• Lovgren Hakan, Eisensteins Labyrinth: Aspects of a Cinematic Synthesis of the Arts. Stockholm: Almquist and Wiksell, 1996.

Iz: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000.

Preveo: Dragonite