Dionis ili Bakhos, sin Zevsa i Semele, ćerke Kadma (kralja Tebe), bio je grčki bog vina, emocionalne i seksualne ekstaze, teatra i, najzad, zagrobnog života. Spašen iz materice svoje majke dok ju je uništavala jedna od Zevsovih munja, Dionis je bio zašiven u bedro svog oca iz kog se ponovo rodio. Dešifrovanje linearnih B-tablica (najranije forme grčkog pisma, ispisane na glinenim tablicima) potvrdilo je da je Dionis bio poznat i u minojsko-mikenskoj civilizaciji i da, prema tome, pripada periodu prvobitnog formiranja grčke religije, iako se tradicionalno smatra da je kult preuzet iz Trakije ili Frigije.

U grčkom vaznom slikarstvu, Dionis je prikazan ili kao bradat, zreo muškarac ili kao bezbradi, feminizirani mladić, sa crnim uvojcima koji mu padaju niz lice; često ga prate menade ili bahantkinje (njegovi ženski pratioci) i satiri (mitska bića: do pojasa su bili ljudi, imali su jareće noge i faluse izuzetne veličine). U Euripidovom delu Bahatkinje, njegove ženske sledbenice su se odavale sparagmos-u, rastrgnuću i proždiranju žive životinje, što je možda bio deo nekih Dionisovih rituala. Kralju Tebe Penteju su njegova majka i njene sestre odrubili glavu zbog toga što je zabranjivao ove obrede i oblacio žensku odeću da bi uhodio menade.

Ritualizovani transvestitizam i dvosmislena atmosfera veselja i pretnje, vina i krvi, delovi su nekih Dionisovih obreda, koji odslikavaju suštinsku ambivalentnost ovog grčkog boga, koja se otkriva u njegovom ljubavnom životu - on spasava napuštenu Arijadnu na Naksosu, ali i, kako ep Nona Panopolitanskog Dionisiaka (peti vek n. e.) navodi, ima i afere sa mladićima, a naročito je gajio strast ka prelepom Ampelosu.

Michael Lambert

Bibliografija :
Burkert, W. Greek Religion, Cambridge, Mass: Harvard University Press, 1985.
Kirk, Geoffrey The Bacchae by Euripides, Upper Saddle River, N.J.: Prentice-Hall, 1970.

Linkovi:

Stručni sajt posvećen klasičnoj mitologiji:
http://homepage.mac.com/cparada/GML/index.html
http://homepage.mac.com/cparada/GML/Dionysus2.html

Ostali sajtovi sa temom mitologije:
http://www.greekmythology.com/Books/Bulfinch/B_Chapter_21/b_chapter_21.html
http://www.online-mythology.com/bacchus/
http://www.theoi.com/index.htm

Umetnička galerija klasične mitologije:
http://itech.pjc.cc.fl.us/cschuler/clt1500/gallery/michelangelo.htm

Dionisije u izvorima:
http://web.uvic.ca/grs/bowman/myth/gods/dionysos_t.html

Dionisije na vazama (www.perseus.org) :
http://www.perseus.tufts.edu/cgi-bin/browser?object=Vase&field=Keyword&keyclass=Divinities&keyword=Dionysos

Orfej je bio mistični pevac, pesnik i muzičar, a moć njegove muzike mogla je da začara tigrove i privlači stene i drveće hrasta. Obično smatran sinom grčkog boga Apolona i jedne od muza, naposletku je (kao njegov otac) postao povezan sa lečenjem, proricanjem, i obredima inicijacije.
Apolonije Rodanin (treći vek p.n.e.) tvrdi da je Orfej bio sin muze Kaliope i njenog trakijskog ljubavnika Egra, i da se pridružio putovanju Argonauta u potrazi za zlatnim runom. Zvuci Orfejeve lire spasili su Argonaute od zavodljive pesme Sirena, melodičnih čarobnica koje su namamljivale ljude u propast.

Tekstovi pripisani Orfeju vecinom su teogonije i bave se stvaranjem bogova i ljudi, ili su himne u čast Dionisija. Na mnoge kultove dionizijskih misterija uticala su orfička verovanja, posebno ona u vezi sa životom nakon smrti; kasnije se orfizam povezuje sa pitagorejstvom i njegovim učenjima o seobi (transmigraciji) duše.

Mit o Orfeju i podzemnom svetu ima centralno mesto u orfičkom isticanju zagrobnog života. Rimski pesnici Vergilije (oko 70 - 19 godine p.n.e.) i Ovidije (oko 43. p.n.e. - 17. godina n.e.) glavni su izvori mita o Orfejevoj ljubavi prema njegovoj ženi Euridici. Prema Vergiliju, Euridika je umrla od zmijskog ujeda, dok se bekstvom spasavala od pokušaja silovanja. Orfej je tada kročio u podzemni svet, očarao Kerbera i furije muzikom svoje lire, i pregovarao o povratku svoje žene, uz uslov da ga ona prati na povratku u svet živih a da se on ne osvrne za njom. Orfej se, međutim, osvrnuo i Euridika se vratila u podzemni svet, a on je od tada, ophrvan tugom, lutao preko smrznutih severnih pustara, pevajući o svojoj nesreći; kasnije mu je grupa trakijskih žena, smatrajući se prezrenom zbog preterane posvećenosti sećanju na Euridiku, odsekla glavu tokom noćne Bakhosove orgije. Njegova glava je zatim plutala niz trakijsku reku Hebr, dozivajući: “Euridika! Jadna Euridika!”.

Ovidije dodaje detalj da su se mnoge žene razbesnele jer ih je Orfej ismevao te je, nakon smrti svoje žene, preusmerio svoju naklonost ka mlađim muškarcima i bio prvi koji je uveo ovaj običaj kod Tračana. Interesantno je da se Orfej ponovo sastao sa Euridikom u podzemnom svetu nakon što su ga žene ubile a Bakhos je, lišen pesnika koji je pevao o njegovim misterijama, kaznio trakijske žene pretvorivši ih u drveće.

Orfejev uticaj nad prirodom, njegovo putovanje u podzemni svet da bi povratio ‘ukradenu dušu’, i njegova seksualna dvosmislenost doveli su neke naučnike do toga da ga smatraju šamanističkom figurom, poput skitskog muškarca-žene.

Proročki, mistični aspekt Orfeja i njegovih orfičkih himni bio je posebno popularan u neoplatoničarskim krugovima u renesansnoj Firenci, i mit o Orfeju i Euridici direktno je povezan sa počecima opere, s obzirom da je ilustrovan u Perievoj Euridici (1600) i Monteverdijevom Orfeju (1607). Obe su imale heteroseksualne završetke (ponovno ujedinjenje sa Euridikom), iako je Ovidijevu verziju mita oživeo veliki humanista Policijan još vek ranije .

Michael Lambert

Literatura:
Walter Burkert, Greek Religion, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1985.
Innes, M. M., trans. The Metamorphoses of Ovid, reprint, Hammondsworh, U.K.: Penguin, 1968.

Iz: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000.

Linkovi:

http://homepage.mac.com/cparada/GML/Orpheus.html

Izuzetno veliki broj Orfejevih likovnih predstava (domaći sajt):

http://www.rastko.org.yu/drama/zstefanovic/orfej/mit/index.html

http://www.glbtq.com/arts/subjects_orpheus.html

Orfej i Euridika, Jacopo de Sellaio, 1480.

Damon i Pitija >>