EDIPOV KOMPLEKS

Edipov kompleks se tradicionalno vidi kao jezgreni kompleks (Kernkomplex) oko kojeg se odvija Freudova teorija. On je, pretpostavlja se, odgovoran za savladavanje incestualnih želja dece prema svojim roditeljima, što uključuje kako erotske tako i destruktivne komponente, kao i prateći [osećaj] krivice i strah od odmazde. Pozitivan Edipov kompleks predstavlja incestuoznu želju dece prema roditeljima suprotnog pola. Negativni edipov kompleks tiče se želje dece prema roditeljima istog pola. U tradicionalnoj formulaciji, dete se oslikava kao ono koje otkriva, istražuje i prolazi kroz kompleks tokom specifične faze razvoja nazvane 'edipovska faza', t.j. faza izmeđju treće i pete godine života. Kompleks stoga služi da unapređuje detetov psihički razvoj i da konsoliduje funkcije njegovog ega i superega, kao i da pomogne u orijentisanju njegovih seksualnih sklonosti. Tokom ove faze, pretpostavlja se, svaki pojedinac stiče izvesni efektivni odnos kroz spoznaju zakona koji upravlja detetom/majkom/ocem (trijadom), i stoga bira jedan propisan put izvan kompleksa: odbijanje incestuozne želje i identifikacija sa roditeljem istog pola. Zakon tada deluje unutar deteta kroz superego a sloboda erotskog izbora izvan incesta razvija se unutar ego-a.

Potpuno je jasno da je ovakva tradicionalna formulacija Edipovog kompleksa opterećena pretežno paradoskima na koje su mnogi psihoanalitički i feministički kritičari ukazali. Najpre, potpuno se ignoriše i potiskuje majka, koja se optužuje ili da podstiče incestuoznu želju, ili da ohrabruje regresiju. Drugo, imamo prihvatanje očevog prava nad majkom, i uzdizanje patrijahalnog prava kao univerzalnog i normativnog principa koji određuje psiho-seksualni razvoj. Konačno, falogocentrična vladavina svih psiho-seksualnih odnosa isključuje bilo šta specifično žensko: falus i kastracija, npr., određuju ne samo konstituisanje polne razlike, nego 'znanje' o njoj, kao i njegovo pretpostavljeno heteroseksualno 'razrešenje'.

Freudovo stanovište

Edipov kompleks je inspirisan tragedijom o kralju Edipu koja nam se kao takva prenosi tebanskim ciklusom legendi. Edip postepeno otkriva lanac prošlih događaja koji su doneli kugu njegovoj kraljevini. Shvata da je starac koga je ranije ubio na rasrkšću bio Laj, njegov otac, a da Jokasta - njegova žena i majka njegove dece, jeste zapravo i njegova majka. Kada se istina obelodanjuje, sebe oslepljuje i beži iz kraljevstva.

Ova priča Freuda naročito zanima i dosta dugo. Njegovo prvo direktno upućivanje na Edipa nalazi se u pismu njigovom prijatelju Wilhelmu Fliessu datiranom 15. oktobra 1897. god. u kome on govori o naročitoj snazi jedne Sofoklove drame - Kralj Edip: Svanula mi je jedna ideja od opšte važnosti. Shvatio sam da sam bio u ljubavi sa mojom majkom i da sam bio ljubomoran na svog oca i sada smatram da je to univerzalni doživljaj iz ranog detinjstva...' (Freud, 1985, str. 272). U to vreme se, međutim, ove opservacije o jednoj 'ideji od opšte važnosti' nalaze zajedno pored drugih. Tada je više bio primetniji njegov interes za drugu stranu incesta, odnosno za seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja, te da li su izveštaji pacijenta o ovome stvarni ili fantazija. Štaviše, Oedipus Rex je samo jedna od pomenutih drama među drugima poput Grillparzerove Prababe (Die Ahnfrau) i Shakespearovog Hamleta. Čak i kad mu daje počasno mesto po prvi put u Tumačenju snova (1900), on još uvek citira Kralja Edipa u opštim poređenjima sa Hamletom, Timonom Atinskim i Macbethom.

Freudov interes za Edipa biva povezan sa 'kompleksom' tek kroz čitanje i debatu sa Jungom. Jung je bio prvi koji ce povezati tehniku asocijacije reči sa kompleksnom prirodom prisećanja prošlosti: takvo prisećanje, piše Jung 1905. god., koje je sačinjeno od velikog broja sastavnih ideja, zove se 'kompleks ideja'. Cement koji drži kompleks zajedno je 'prepoznatljivo osećanje' ('feeling-tone') zajedničko svim individualnim idejama, u ovom slučaju je to nesreća (Jung, 1973, 2, str. 321, italiks u originalu). Postavljanjem edipovskog 'kompleksa ideja' , Freud je mogao stoga da poveže (cementira) zajedno pozitivne i negativne aspekte incesta i njegove prohibicije u takvim prepoznatljivim osećanjima (feeling-tones) kao što su bespomoćnost, strah od kastracije i želja za penisom. Freud prvi put upotrebljava termin 'Edipov kompleks' u spisu 'Poseban tip objekt izbora' (1910) mada su prethodne reference na Edipov karakter kasnije proširene u fusnotama da se odnose na kompleks. U ovom konteksu je bitno naglasiti da njegovo prvo upucivanje na jezgreni kompleks ' (Kernkomplex) u 'Seksualnim teorijama o deci' (1908) se ne odnosi zapravo na Edipov kompleks, ali da je tek retrospektivno doveden sa njim u vezu. Uopšteno govoreći Freudov rani rad o seksualnosti iznosi izenađujuće malo o Edipu a još manje o Edipovom kompleksu (up. Tri eseja o teoriji seksualnosti, 1905). Edipov kompleks je bio tek onda jasno identifikovan kao srž-kompleks, kada je Jung počeo da dovodi u pitanje Freudovu seksualnu etiologiju neuroza. Do 1920. god. on je postalo 'šibolet' po kojem su se razlikovale pristalice psihoanalize od njihovih oponenata.

Ironično je da su, do vremena kada je Freud konačno formalizovao Edipov kompleks kao centralni za njegovu strukturalnu teoriju u 'Ego i Id' (1923), drugi analitičari vec bili ispunili očigledne praznine sa njihovim pogrešnim čitanjima i postavkama, i bili počeli da postavljaju pitanja i o vremenskom i o psiho-seksualnom okviru. Ne iznenađuje stoga što mnogi potonji kritički radovi o Edipovom kompleksu pokazuju samo tanke tekstualne veze sa Freudom.

Kritika Freudovih stanovištva

Moguće je razlikovati tri glavna trenda kritičke reakcije na Freudovo gledište Edipovog kompleksa, od kojih je svaki imao veoma različit uticaj na feminističku teoriju: kulturološka kritika, koja se fokusira na unutrašnju dinamiku edipovskog ciklusa [mitova] i na njegov nedostatak kulturne univerzalnosti; Lacanova kritika, koja ukazuje na odsustvo adekvatnog objašnjenja 'simboličkog' u Freudovoj formulaciji i pokušaja da ih pruži; i konačno, kritika Melanie Klein, koja postavlja pitanje o strukturi, datovanju i značaju edipovske dinamike, zalažući se za jače isticanje pre-edipovskog [stanja].

Kao čest uvod u kulturološku kritiku služi primedba da je Freud izvrnuo i pogrešno pročitao originalnu priču. Navodi se npr. da je Freud prevideo činjenicu da je Laj, Edipov otac, nameravao takođe da ubije svog sina kako bi predupredio ostvarivanje proročanske osude (Devereux, 1953). Ovo se ponekad proširuje, i u tome se vidi indikacija da se Freud nije mogao suočiti sa prošlošću sopstvenog oca. Prema nekim izvorima, šta više, Laj je 'izmislio' homoseksualnu pedofiliju, te se čak ukazivalo na to da je Freud potisnuo činjenicu da očevi seksualno zloupotrebljavaju sinove (Krüll, 1986, str. 61-63). Ovakav literalni kiticizam zasniva se na tvrdnji da Edipov ciklus konstituiše čitav tekstualni korpus, čega je Freud bio svestan, i da su varijanta kao i slobodna asocijativna čitanja nemogući. Pored Eshila, Evripida i Sofoklea, zapravo barem još deset drugih savremenih izvora grčkih autora doprinose obaveštenja o edipovskom ciklusu, daju mnoge druge varijante mita, uključujući i to da se Edip nije sam oslepeo, da njegove sinove nije rodila Jokasta, nego neka druga žena i da su ga ubile Lajove furije osvete. Čak i da je Freud bio svestan ovog šireg konteksta čini se razboritijim da se zaključi da je ova elaboracija Edipovog kompleksa izvučena selektivno i slobodno-asocijativno iz tebanskog korpusa tekstova.

Glavna tok kulturološke kritike Edipovog kompleksa tvrdi da je on ograničen na Zapadnu kulturu, crpeći svoju kritičku inspiraciju iz antopoloških studija Malinowskog, Meada, Reicha i Roheima iz '20-tih i '30-tih koja spori ubedljivost Edipovog kompleksa u matrijahalnim društvima. Claude Lévi-Strauss (1969) smatra da je ova debata zastarela i pokušava da opravda Freuda tvrdeći da su različita familija ili strukture moći sekundarni u edipovskoj dinamici. Ono što je primarno jesu pre incest tabui koji univerzalno struktuiraju polnu razliku.

Lacanova kritika se gradi na Lévi-Straussovoj intervenciji i dodaje dualnu definiciju artikulacije incestnog tabua Edipovog kompleksa. Najpre se tvrdi da kompleks struktruira detetovu konfrontaciju između želje i zakona. Bitno je ovde primetiti da zakon pre-određuje pojavu dečije želje, baš kao što proročanstvo pre-određuje priču pre nego što Edip stupa na scenu (Lacan, 1988, 2, str. 229-33). Ovo struktuiranje konfrontacije između želje i samog zakona sadrže komponente koji se međusobno saodnose, da bi poveli dete napred kroz kompleks: ovde su krucijalni imago fragmentiranog tela, stadijum ogledala i igra diska (Lacan, 1966, 1977).

Drugo, kao rezultat ovog struktuiranja, dete stiče jezik i temporalizaciju koji lociraju, oblažu (capitonner) i zakrivaju želju. Prema Lacanu, glavni problem sa Freudovom formulacijom leži u neadekvatnosti termina iznetih za analizu ovih lingvističkih i temporalnih aspekata kompleksa. Freud se obraća samo pre-edipovskom imaginarnom registru i post-edipovskoj realnosti, i ima neadekvatno shvatanje simboličkog registra koji artikuliše oboje (up. Laplanche, 1981). Štaviše, Freud nije u potpunosti iskoristio radikalno novu formu temporalnosti koju je otkrio sa Nachträglichkeit (naknadnost ili odloženo delovanje), i često se vraća natrag u pojam realnog kao suprostavljenog simboličkom ili kao (pro)življenom vremenu (Lacan, 1977, str. 48). Otuda Freudova zavedena potreba iz 'Totema i tabua' (1912-1913) da argumentira postojanje realnog patricida u staroj istoriji, da pruža početak edipovskom procesu.

Kritika Melanie Klein (1882-1960) deli ovu zabrinutost u vezi sa temporalnošću Edipovog kompleksa, ali želi radije da locira njegovu pojavu u prvoj godini života. Njeni razlozi za ovo potiču uglavnom iz kliničke opservacije, koje u stvari primoravaju na važne teorijske revizije kompleksa (Klein, 1975, tom 1). Kleinova podržava stanovište da dete ne samo da ispoljava nasilnu agresiju tokom ovog ranog perioda, nego da takođe ima iskustvo krivice što se može tumačiti kao prethodnica superegu. Mada u ovoj fazi dete nema pristup genitalnim komponentama koje Freud povezuje sa edipovskom fazom, ali je povezano unutar oralnog i analnog univerzuma u kojem agresivni nagoni odvajaju ili fragmentiraju objekte koji ne dopuštaju zadovoljstvo. Za Klein se otuda Edipov kompleks ne fokusira primarno na oca, ili na penis, ili na simbolički falus, ili na pretnju kastracijom. Fokusira se pre na majku i na grudi, koji su dobri objekti ako zadovoljavaju, ili loši objekti ako se odbijaju. Štaviše, agresivne fantazije koje prate odbijanje grudi su oralne a ne falične. Čak i ako otac i njegov penis stupaju na scenu, oni slede istu figuraciju kao fantazije o grudima, zamišljaju se kao sisani radi zadovoljavanje ili se doživljavaju kao odbijanje (Klein, tom 1, str. 370ff.).

Klein je inspirisala feminističku kritiku Jessice Benjamin (1990), Nancy Chodorow (1978), Dorothy Dinnerstein (1976) o propisanoj ulozi majke u Edipovom kompleksu. One se pozivaju na Kleinovu kako bi izložile implicitni moralizam u Freudovoj epipovskoj formulaciji, koji degradira majku, njeno telo i njeno majčinstvo na kompleksualni materijal koji treba da se 'razreši' u skladu sa podrazumevanim superiornim patrijahalnim zakonom. Prihvatiti Freuda ne znači samo instituisati jednosmerni proces odvojen od primalnog odnosa sa majkom, ali takođe i videti majku kao mesto za regresivna i 'loša' osećanja: Mit o dobrom paternalnom autoritetu koji je racionalan i koji predupređuje regresiju očišćuje oca od svakog terora i... premešta ga na majku, tako da ona nosi zlo za njih oboje' (Benjamin, 1990, str. 136).

Zaključci

Kao posledicu ovog intezivnog i raznolikog kriticizma, mnogi uočavaju umanjenu važnost edipovog kompleksa za psihoanalitičku i feminističku teoriju. Debata je, umesto toga, premeštena na pre-edipovsku i ranu edipovsku fazu i učinjeni su pokušaji da se ponovo iscrta mapa razvoja deteta, u ovom slučaju, u ne seksističkim okvirima. Naročito je važna revalorizacija majke i detetovog ranog odnosa sa njom. Neki, poput Luce Irigaray (1985) , fokusiraju detetov ulazak u polnu razliku i ističu da ima mesta za elaboriranje novog jezika za žene (parler-femme) koji uživa fluidnost imaginarnog i odbija da bude zatvoren u fiksirani i zatvoreni simbolički poredak. Drugi, poput Jeana Laplanchea (1989) zalažu se za primalni 'prioritet drugog' u kojem dete dobija poruke od majke koje ne može da razume. Grudi npr. nisu samo izvor hrane ili utehe, nego jedan erotski objekat i svetu odraslih što dete oseća ali ne može da procesuira (obradi, shvati. Eng. but cannot process).

Branioci Edipovog kompleksa usredsređuju se na pobijanje kritika ukazivanjem na njegovu konsolidaciju superega. Janine Chasseguet-Smirgel (1985) sugeriše da Edipov kompleks artikuliše napredovanje od ego-ideala koji omnipotentno idealizuje 'jedno' sa majkom, do superega koji omogućuje njenu realističniju i bolje izdiferenciranu percepciju. Neke feminiskinje su odbacile ovo pre-formulisanje jer ono poriče da otac može takođe biti objekt idealizacije inkorporiran u ego-idealu (Benjamin, 1990, str. 148-154). Umesto toga one predlažu konačno ironično iskrivljenje verzije ove priče: možda je sam Edip pomešao ego-ideal sa superegom i tako idealizovao svog oca kao garanta porodičnog zakona i harmonije, pre nego što je sebe realistički prepoznao kao nocioca tragedije.

Martin Stanton

Izvor: Feminism and Psychoanalysis: A Critical Dictionary, izd. Elizabeth Wright, Cambridge, Massachusetts: Blackwell, 1992, str. 290-296.

Literatura:
Benjamin, Jessica, 1990: The Bonds of Love: Psychoanalysis, Feminism, and the Problem of Domination. London: Virago.
Chasseguet-Smirgel, Janine, 1985: The Ego-Ideal. London: Free Association Books.
Chodorow, Nancy, 1978: The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender. Berkeley: University of California Press.
Devereux, George, 1953: `Why Oedipus killed Laius: a note an the complementary oedipus complex in Greek drama', International Journal of PsychoAnalysis, 34, str. 132-41.
Dinnerstein, Dorothy, 1976: The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and Human Malaise. New York. Harper.
Freud, Sigmund, 1900: The Interpretation of Dreams, SE, 4, 5.
Freud, Sigmund, 1905: Three Essays an the Theory of Sexuality, SE, 7, str. 123-245.
Freud, Sigmund, 1908: `On the sexual theories of children', SE, 9, str. 205-26.
Freud, Sigmund, 1910: `A special type of object-choice made by men', SE, 11, str. 163-76.
Freud, Sigmund, 1912-13: Totem and Taboo, SE, 13, str. 1-161.
Freud, Sigmund, 1923: The Ego and the Id, SE, 19, pp. 3-68.
Freud, Sigmund, 1985: The Complete Letters of Sigmund Freud to Wilhelm Fliess 1887-1904, trans. and ed. Jeffrey M. Masson. Cambridge, Mass. and London: Harvard University Press.
Irigaray, Luce, 1985 [1977]: This Sex Which Is Not One, trans. Catherine Porter. Ithaca, NY: Cornell University Press.
Jung, Carl-Gustav, 1973 [1906]: `A psychological diagnosis of evidence', Experimental Researches, Collected Works of C. G. Jung, 2, ed. Leopold Stein with the collaboration of Diana Riviere. London: Routledge & Kegan Paul, str.. 318-32.
Klein, Melanie, 1975: The Writings of Melanie Klein, 4 vols. Vol. 1: Love, Guilt and Reparation; vol. 2: The Psycho-Analysis o f Children; vol. 3: Envy and Gratitude; vol. 4: Narrative o f a Child Analysis. London: Hogarth Press.
Krüll, Marianne, 1986: Freud and his Father, trans. A. J. Pomerans. London, Hutchinson.
Lacan, Jacques, 1977 [1966]: Ecrits: A Selection, trans. Alan Sheridan. London, Tavistock.
Lacan, Jacques, 1988 (1975, 1978): The Seminar of jacques Lacan, 2 vols, izd. Jacques-Alain Miller, trans. J. Forrester and S. Tomaselli. Cambridge: Cambridge University Press.
Laplanche, Jean, 1981: Problematiques IV: L'Inconscient et le Va. Paris: Presses Universitaires de France.
Laplanche, Jean, 1989 [1987): New Foundations for Psychoanalysis, trans. D. Macey. Oxford: Basil Blackwell.
Levi-Strauss, Claude, 1969: The Elementary Structures of Kinship. London: Eyre and Spottiswoode.

Stranicu o Deleuzeu & Guattariu priredili i preveli
Salami & Nicodemus