|
|
Deleuze Gilles (1925-1995)
francuski filozof
&
Guattari Félix (1930-1992)
francuski psihoanalitičar i politički aktivista
Pre svog susreta 1969. godine, obojica - kako Deleuze, tako i
Guattari - već su opsežno radili na svojim istraživačkim područjima.
Možda je Deleuzeov najveći prethodni uloženi napor bio onaj koji
se ticao njegove kritike Hegelove dijalektike, najpoznatije izložen
u knjizi Nitzsche i filozofija (Nietzsche et la philosophie,
1962). Takođe je napisao Marcel Proust i znaci (Marcel
Proust et les signes, 1964), gde je analizirao U potrazi
za izgubljenim vremenom kao demonstraciju Proustovog istraživanja
procesa značenja. U radu o hegelijanskoj dijalektici i Platonovom
modelu ponavljanja, Deleuze gradi Razliku i repeticiju
(Différence et répétition, 1968), gde obrazlaže alternativni
model ponavljanja koji zamenjuje pojam esencijalnog ideala pojmom
simulakruma. Centrirajući razliku dovodi time u pitanje one filozofske
pozicije koje ohrabruju privilegovanje Istog (sameness)
ili pojma ideala. Među ostala važna filozofska dela Deleuza spadaju:
Francis Bacon: Logika osećaja (Francis Bacon: Logique
de la sensation, 1981) i Foucault (Foucault,
1986).
Guattari je studirao kod Jacquesa Lacana tokom '50-tih i '60-tih
godina i njegova zbirka eseja Psychoanalyse et traversalité
pojavila se 1972. godine. Danas nam je poznat prvenstveno po njegovom
radu sa Deleuzeom.
Nekoliko godina pre njihovog susreta, Deleuze je u delu Prezentacija
Sacher-Masocha (Présentation de Sacher-Masoch, 1967)
koristio Veneru u koži (Venus im Pelz, Sacher-Masochova
poznata novela, prim. prev.) kako bi izložio gledište da mazohizam
nudi beg od freudijanskog pojma edipovske subjektivnosti. U Anti-Edipu
(L'Anti-Oedipe, 1972) ova dvojica teoretičara proširuju
ovaj tok istraživanja. Tvrde da su ljudi konstituisani od 'žudećih-mašina'
(desiring-machines) koja proizvode želju, kao afirmativnu
snagu koja se oseća kroz telo bez organa, telo koje je neklasifikovano,
neorganizovano i ne-totalno. Konvencionalno centriranje želje
na genitalije, tvrde njih dvojica, jeste zapravo struktura napravljena
da kontroliše želju tako da njena samo-ovekovečujuća energija
ne istiskuje kapitalizam. Dovodeći u pitanje koncepciju želje
i seksualnosti koja daje prvenstvo heteroseksualnosti, tradicionalnom
porodičnom modelu i rađanju, Deleuze i Guattari ohrabruju viđenje
prema kome je želja protejska (poprima različite oblike) i nestruktuirana,
te da ona postoji pre unutar socijalnog polja nego unutar psihe.
Kada opisuju želju kao 'homoseksualnu' ili 'transseksualnu', oni
koriste ove termine da odrede izričito ne-humanistički pojam želje.
Ovakva želja prkosi edipovskom modelu konstituisanjem izrazito
različitih modaliteta ljudskih odnosa, a zadobija negativnu crtu
perverznosti samo putem unificirajuće edipalizacije.
Dvojica teoretičara detaljno opisuju ova viđenja u delu Kapitalizam
i šizofrenija - hiljadu visoravni (Capitalisme et schizophrénie:
Mille plateaux, 1980). U delu Homoseksualna želja
(Le désir homosexuel, 1972) Guy Hocquenghem (Gi Okangem)
se oslanja dosta na Anti-Edipa tvrdeći da homoseksualci, koji
nemaju [osećaj] seksualne krivice, nude jedinstven potencijal
za seksualno-političku promenu. Deleuze i Guattari malo govore
o lezbejstvu u svom radu, mada neke poststrukturalističke feministkinje
vide u njihovom fokusu na razliku, pre nego na neki uopštavajući
ideal - sredstvo destabilizacije privilegovanja muškaraca, binarnog
modela seksualnosti i tela.
Dennis Denisoff
Literatura: Gilles Deleuze and Félix Guattari,
Anti-Oedipus: Capitalism and Schizophrenia, prev. Robert
Hurley et al., New York, 1977; A Thousand Plateaus: Capitalism
and Schizophrenia, prev. Brian Massumi, Minneapolis, 1987).
Guy Hocquenghem, Homosexual Desire, prev. Daniella Dangoor,
London, 1978.
Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian
History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London
& New York, 2001, str. 108-109.
Biografija II
Deleuze , Gilles & Guattari , Félix
Iako su, prema Alice Jardin, Deleuze i Guattari
dvojica retkih muškaraca-teoretičara u Francuskoj koji javno pomažu
feminizam i naročito feministički pokret u Francuskoj, njihov
feministički stav nije otvoren u njihovom delu, nego je suptilno
i kompleksno artikulisanť. Pre saradnje sa Guattariem, Deleuze
je razvio u Razlici i repeticiji i Logici čula
(Logique du Sense) filozofiju razlike koja inspiriše kako Guattaria
tako i veliki deo poststrukturalističke feminističke književne
teorije.
Deleuze potkopava esencijalističke determinacije
i ustanovljene izvesnosti Zapadne racionalnosti tako što razliku
razumeva kao nezavisnu od negacije ili suprostavljanja. To dovodi
do afirmativnog diferenciranja razlike koje je antiracionalno,
izvan kontradikcije i uvek u kretanju. Razlika treba da se prizna
i prihvati kao pozitivan pokret i stvarnost; ona se neprestano
raspoznaje iz sebe same, a da se sama ne raspoznaje. Otuda ne
postoje definitivni počeci, nema prirodnih hierarhija, nema dijalektike;
postoje samo afirmativne razlike. Za Deleuzea su stoga hegelijanizam,
strukturalizam i psihoanaliza problematični, politički i društveno
destruktivni.
U daljoj borbi za suzbijanje uticaja ovih filozofija,
Deleuze i Guattari pišu dvotomno delo Kapitalizam i šizofrenija,
koje se sastoji iz Anti-Edipa i Hiljadu visoravni,
kao i studiju Kafka u kojoj primenjuju mnoge od svojih
teorija iznetih u Kapitalizmu i šizofreniji.
U Anti-Edipu njih dvojica tvrde da je
prodirući imperijalizam psihoanalitičke teorije u velikoj meri
odgovoran za eksploataciju i opresiju uzrokovanu kapitalizmom
u XX veku. Pogrešno naslanjanje psihoanalize na želju-kao-nedostatak
(kao u Freudovoj teoriji o žudnji za penisom), na produkciju fantazije
(kao u Freudovoj teoriji o ispunjenju želje) i na samu Freudovu
vrhovnu tripartitnu formulu - edipovsku, neurotičnu: otac-majka-ja
- čini psihoanalizu kako neverodostojnom tako i savršenom dogmom
za favorizovanje patrijarhata i negativnog račvanja kapitalizma.
U Hiljadu visoravni, Deleuze i Guattari
nastavljaju sa poststrukturalističkim napadom na zapadnu metafiziku
i uvode teoriju 'nomadske' misli koja teži da sintetiše sve bez
poništavanja posebnosti bilo čega; ona želi da shvati pozitivnu,
slobodnu cirkulaciju i interakciju svega, svih ideoloških i kulturnih
posebnosti (idiosyncrasies), čak i ako se nešto pojavljuje
kao negativno. Oni pokušavaju da sruše konstitucionalne strukture
kapitalizma i patrijarhata afirmativnim poimanjem želje i heterogenosti.
Uz to tvrde da će naročiti slučajevi književnog diskursa, takvi
kao Kafkina političko-neposredna književnost, i revolucionarno
investiranje želje poput onog u mazohizmu, pomoći prouzrokovanju
tog rušenja.
Deleuze i Guattari ne upućuju eksplicitno niti
na feminističku književnost kao politički neposrednu niti na žensku
želju kao revolucionarnu, bilo u Kapitalizmu i šizofreniji
ili u Kafki, ali njihove teorije podržavaju ove realnosti,
baš kao što se rod i polna neutralnost u njihovom delu trude da
uklone sva negativno prožeta društvena razlikovanja.
Bryan Reynolds
Literatura:
Bogue Ronald, Deleuze and Guattari. London: Routledge,
1989.
Massumi Brian, A User's Guide to Capitalism and Schizophrenia
(Deviations from Deleuze and Guattari), Massachusetts
Institute of Technology, 1992.
Holland W. Eugene, Deleuze and Guattari's Anti Oedipus.
Introduction to Schizoanalysis, London and New York: Routledge,
1999.
Jardine Alice, Gynesis: Configuration of Woman and Modernity.
Ithaca, N.Y.: Crnell University Press, 1987.
Izvor: Encyclopedia of Feminist Literary
Theory, ed. Elizabeth Kowaleski-Wallace, New York, 1997,
str. 109-110.
SLEDEĆA STRANA >>>
|
|