Thomas Philips,
George Gordon Byron, the Sixth Baron Byron (1835), National
Portrait Gallery, London
|
|
Byron, George
Gordon, Lord
(1788-1824)
Engleski pesnik
Byronove pesme su se prodavale bolje od pesama bilo kog drugog
engleskog pesnika pre njega; život mu je bio pun skandala svake
vrste; i muškarci i žene bacali su mu se pred noge; konačno, umro
je u trideset šestoj godini u Grčkoj - ne baš u borbi, ali sasvim
blizu nje. Pa ipak, ove neobične činjenice jedva obuhvataju sve
ono što je Byron značio za čitaoce 19. veka. Italijanski patriot
Giuseppe Mazzinija je zapisao: "Nikada se 'večni duh slobodnog
uma' nije jasnije prikazao među nama". U Evropi i u obe Amerike
i mladi i stari, muškarci kao i žene, protestanti i katolici,
aristokrate i radnici - svi su oni u njemu pronašli ne samo novu
poeziju, već i novu jačinu emocija, zahvaljujući kojoj je sve
što su već znali o ljudskom iskustvu delovalo bledo.
Čak i samog Byrona iznenadio je sopstveni uspeh, koji niko nije
mogao predvideti pri njegovom rođenju. Iako je poticao iz ugledne
porodice, otac mu je umro kada je imao tri godine, ostavljajući
i njega i majku u relativnom siromaštvu u Aberdinu u Škotskoj.
Takode je morao da se suoči sa ozbiljnom i doživotnom nesposobnošcu
- rođen je sa zgrčenim stopalom. Posle niza neobičnih smrti u
porodici, postao je šesti baron Byron kada je imao deset godina,
a porodično imanje u propadanju Newstead Abbey nasledio je kada
je postao punoletan. Uprkos svojoj tituli i obrazovanju na elitnim
engleskim ustanovama, kao što su Harrow (1801-1805) i Univerzitet
u Kembridžu (1805-1808), nikada sasvim nije uspeo da prevaziđe
obeleženost svog detinjstva, ili se barem tako osećao. Kompenzaciju
je našao u čestom hvalisanju o svom aristokratskom poreklu, kao
i u upuštanju u sve ono što uvaženi ljudi srednjeg sloja ne bi
trebalo da rade, kao što su seksualni odnosi sa lepim dečacima.
Byron je pripadao starodrevnoj aristokratskoj tradiciji po kojoj
su i dečaci i žene bili jednako prihvatljivi kao pasivni partneri
za seks. Muške škole koje je pohađao podstakle su njegove rane
homoseksualne eksperimente. Iako je Byron imao nekoliko strasnih
heteroseksualnih veza kao mladić, nikoga nije voleo više od Johna
Edlestona, mladića iz hora koga je sreo u Kembridžu. Napisao
je nekoliko ljubavnih pesama posvećenih njemu, i kasnije ih je
objavio sa egzoticnim ženskim imenom 'Thyrza' koje je poslužilo
kao maska za mladića. Drugo pevanje u Putovanjima
Cajlda Herolda (Childe Harold's Pilgrimage,
1812) završava se strastvenim lamentom nad Edlestonovom smrću.
Godine 1821. Byron se priseća 'žestoke, iako čiste, ljubavi i
strasti' prema Edlestonu, koja je bila deo 'romanse najromantičnijeg
perioda' njegovog života (Letters and Journals, 8:24).
Byron je insistirao na čistoti svoje ljubavi prema Edlestonu,
iz prostog razloga što su u ranom devetnaestom veku kodovi ponašanja
u Britaniji uticali da pedofilija bude manje društveno prihvatljiva
nego ikada ranije. Iako u aristokratskoj tradiciji pedofilija
kao što je Byronova nije smatrana seksualnom devijacijom, nove
buržoaske norme nisu blagonaklono gledale na seksualne odnose
između muškaraca, kao ni na odnose između odraslih osoba i osoba
smatranih za decu. Oni koji su bili optuženi za sodomiju suočavali
su se, u najboljem slučaju, sa potpunim gubitkom ugleda a, u najgorem
slučaju, sa vešanjem. Takva situacija učinila je da Byron nastavi
sa seksualnim odnosima sa dečacima tek onda kada se nalazio daleko
od Engleske. Njegovo putovanje izmedu 1809. i 1811. godine u Portugal,
Španiju, Grcku i Albaniju pružilo mu je mnogo prilika za tako
nešto. Njegove najopsežnije afere bile su sa dva mladića koji
su se zvali Eustathius Georgiou i Nicolo Giraud, i prema kojima
je postupao mnogo otvorenije nego prema Edlestonu. Kada je, na
primer, ostavio Georgioua, napisao je: 'Naš rastanak bio je veoma
emotivan, sa dovoljno poljubaca da se opskrbi jedan internat,
i dovoljno zagrljaja da se uništi dobar glas cele jedne grofovije
u Engleskoj' (Letters and Journals, 2:6).
Byronov život se drastično promenio 1812. godine kada je, na
povratku sa svojih putovanja, objavio izveštaj o njima u Putovanjima
Cajlda Herolda (Childe Harold's Pilgrimage),
delu koje je od njega stvorilo najpoznatijeg pesnika u Engleskoj.
Njegova slava se povećavala sledećih nekoliko godina zahvaljujući
tome što je pisao pripovetke u stihu, navodno zasnovane na onome
što mu se dešavalo na Bliskom istoku. Ove kratke i strastvene
poeme bavile su se usamljenim, izopštenim junacima, koje su progonila
sećanja na zabranjene erotske doživljaje, čije je detalje Byron
obazrivo sačuvao nedorečenima. Byronovi čitaoci su pretpostavljali
da je on svoje likove zasnivao na sebi, a mnogi su kao nikad do
tad bili očarani njegovim prikazivanjem mračne strane duše. Sa
tačke gledišta zanimljive za otkrivanje njegove seksualnosti,
pesme su mu dvosmislene. Nijedna njegova pesma ne prikazuje otvoreno
problem ljubavi izmedu dva muškarca, iako jedna od njih, 'Lara'
(1814), flertuje sa ovom temom kroz ljubav između glavnog junaka
i njegovog sluge, žene prerušene u muškarca. U svakom slučaju,
junak čuva tajnu koju ne može da otkrije i koja ga čini pobunjenikom
protiv društva, a i sprečava da ga bilo ko u potpunosti upozna.
Iz post-stounvolske (Stonewall) perspektive, uprkos otvorenoj
heteroseksualnosti Byronovih priča, njegovi junaci deluju kao
prikriveni homoseksualci o čijoj homoseksualnosti tekst nikad
ne govori.
U međuvremenu, Byron je bio umešan u nekoliko skandaloznih afera,
ukljucujuci i onu sa njegovom polusestrom Augustom Leigh, kao
i aferu sa Lady Caroline Lamb, koja se prerušila u muškog slugu
u uzaludnoj nadi da će tako zadržati njegovu naklonost. Godine
1815. Byron je podlegao društvenom pritisku i oženio se ženom
nesumnjivog ugleda, Annabellom Millbanke. To je bila velika greška.
Ona ga je napustila godinu dana kasnije, a englesko društvo bilo
je preplavljeno različitim spekulacijima. S obzirom na Byronovu
reputaciju, ni jedna glasina nije mogla biti odviše skandalozna,
pa se Lady Caroline Lamb, da bi se osvetila Byronu zbog toga što
ju je prezreo, pobrinula da homoseksualnost iznese kao glavni
uzrok bračnog spora. Byronov greh bio je manje u njegovom skandaloznom
ponašanju nego u tome što je, šta god da uradi, postajao predmet
opšteg ogovaranja. Suočen sa onim što je smatrao sveobuhvatnim
društvenim ostrakizmom, Byron je zauvek napustio Englesku 1816.
godine. Nakon leta provedenog sa Percyjem i Mary Shelley u Švajcarskoj,
što je Mary dalo ideju za Frankenstein-a, Byron se nastanio
u Italiji.
Tamo je Byron imao uspeha kao nikad do tada. Odbacio je skoro
u potpunosti svoj raniji melodramatični stil, a njegova poezija
krenula je drugačijim pravcem koji se otvorenije bavio njegovom
seksualnošću. U njegovom remek-delu, satiričnoj poemi Don
Juan, on napada seksualnu hipokriziju u Engleskoj.
Iako je njegov junak čuveni, gotovo mitski heteroseksualac, on
ne propušta da začini svoje delo homoseksualnim nagoveštajima
i unese u njega oštroumnu, camp duhovitost, koja je neka
vrsta prethodnice Oscaru Wildeu. U prilično zatvorenoj drami Sardanapalus,
on prikazuje junaka koji se pojavljuje u haljini, glave ovenčane
cvećem, i ustaje protiv ratne etike svog društva. Takva njegova
dela, narocito Don Juan, skandalizovala su Byronove čitaoce
u Engleskoj više nego ikad, ali su mu takođe donela i najveću
čitalačku publiku.
Godine 1823. Byron biva sve nespokojniji i žudi za novim poljem
delovanja. To što je tražio pronašao je u borbi Grcke za nezavisnost
od Turske, te je otputovao tamo u pomoć grčkim trupama. Čim je
stigao, bojno polje sa zaraćenim stranama brzo je raspršilo njegovu
romantičnu zanesenost, no takode je sreo Lukasa Halandristanosa,
prelepog mladića od nekih petnaest godina. Tri poslednje Byronove
pesme opisuju njegovu strast prema Lukasu, kao i njegovo razocarenje
jer mu Lukas, za razliku od njegovih prethodnih mladih slugu,
nije uzvratio ljubav. Groznica, kao i nesposobni lekari učinili
su kraj Byronovom životu 19. aprila 1824. godine. Iako su tekstovi
o Byronu iz devetnaestog veka ponekad ukazivali na njegovu pedofiliju,
iscrpni detalji o njegovom seksualnom životu ostali su tajna sve
do pionirskog dela Louisa Cromptona:
Byron and Greek Love iz 1985. godine.
Andrew Elfenbein
Bibliografija:
Byron, George Gordon, Lord. Byron's Letters and Journals.
Leslie A. Marchand, ed. 3 vols. London: John Murray 1973-1982.
Byron, George Gordon, Lord. The Complete Poetical Works.
Jerome J. McGann and Barry Wheeler, eds. 7 vols. Oxford: Clarendon,
1980-1993.
Crompton, Louis. Byron and Greek Love: Homophobia in Nineteenth-Century
England. Berkeley: University of California Press, 1985.
Rutherford, Andrew, ed. Byron: The Critical Heritage.
London: Routledge & Kegan Paul, 1970.
Izvor: Gay Histories and Cultures: An
Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London,
2000, str. 154-155.
Prevod: Bosie |