GAY-SERBIA.COM

Scena iz predstave "Sedam svetih tajni Nikole Pusena"

Neil Bartlett (1958-)
Engleski pisac i pozorišni režiser

Rođen je u mestu Hitchen, u oblasti Hertfordshire u Engleskoj. Bartlett je dramski pisac, pozorišni reditelj, glumac, prevodilac i romanopisac. Opus ovog svestranog autora čine brojne drame i pozorišne režije, tri romana, video radovi i TV drame, kao i jedan filmski scenario. Trenutno živi i radi u Londonu, a od 1994. god. je umetnički direktor u Lyric Theatre-u, u Hammersmithu.

Umetnički i autorski portret Neila Bartletta karakteriše neobična raznovrsnost, rezultat živog i uzburkanog duha kojem ne nedostaje oštra inteligencija potrebna da se nadahnuto bavi, bilo pomalo zaboravljenim evropskim klasicima, bilo sopstvenim homoseksualnim bićem koje rado ogoljeno postavlja u središte svojih drama. Nemoguće je ne primetiti težnju da u svakom svom delu prouči društvenu pozadinu (ponekad čitavu epohu) junaka kojima se bavi, koja vešto postaje ravnopravni učesnik u drami ili romanu.

Pozorišni opus Neila Bartletta suviše je obiman da bi ovde bio detaljno predstavljen. Gotovo je nemoguće odvojiti karijeru pisca, glumca i reditelja. Prilikom postavke Shakespeareovog ''Perikla'' Kraljevskom nacionalnom pozorištu u Londonu u septembru 2003. god., Bartlett se prisetio kako je u mladosti igrao u ''Antoniju i Kleopatri'' (ulogu Kleopatre, naravno) i jednom u ''Otelu'' (ulogu Bjanke). Strastveno interesovanje za klasične evropske pisce, jedno od stalnih obeležja Bartlettovog pristupa pozorištu, svoju potvrdu nalazi u prevodenju samih dela i njihovom postavljanju na scenu. Kao dobar poznavalac francuske književnosti, bavio se Racineom i Moliereom s jedne strane, i pomalo zaboravljenim Marivauxom i Eugenom Labicheom s druge. Uzrok ovoj zainteresovanosti za klasike leži između ostalog u Bartlettovom nastojanju da stvori posebnu vrstu gej pozorišta koga će sačinjavati ne samo gej likovi već i specifičan jezik i vizuelnost. U prevodima se striktno držao stiha, patosa i veoma uzvišenog govora u kojima je video način da se izraze ekstremna osećanja. Na tom tragu su i njegove ostale drame i režije. Čuvenu Balzacovu priču o androginu Serafitu/Serafiti postavio je u vidu mjuzikla, u kojem je i sam zaigrao. Svoju dramu ''Iz noći u noć'' (''Night after Night''), zamislio je kao mjuzikl o mjuziklima ispitujući svoj odnos, kao centralne ličnosti, sa svojim ocem Trevorom, koga je takođe doveo na scenu za ovu priliku, zainteresovan činjenicom da se romantična vizija heteroseksualne ljubavi najčešće slavi u libretima koje su pisali homoseksualci. Jedan od njegovih najvećih uspeha jeste drama ''Vizija ljubavi otkrivene u snu'' (''A Vision Of Love Revealed In Sleep''). Naziv je preuzet iz stiha jedne pesme koju je prerafaelitski slikar i pesnik Simeon Solomon napisao 1871. god. Tumačeći lik samog slikara, koji je uprkos siromaštvu i izgubljenom ugledu nakon utamničenja zbog homoseksualne ljubavi nastavio da voli i slika mladiće, Bartlett je inspirisan nagim i privlačnim muškim telima sa njegovih slika, nastojao da prikaže rukovođenje mladog čoveka alegorijama sopstvene duše na putu od straha do otkrovenja.

Neil Bartlett i Oscar Wilde

Nakon što je 1994. god. krajnje uspešno, kao svoju prvu režiju u novoj kući u Hammersmithu, postavio ''Portret Doriana Greya'', na repertoaru Kraljevskog nacionalnog teatra, u znak obeležavanja jednog veka od smrti Oscara Wildea, našla se Bartlettova drama ''In Extremis'' (izvođena zajedno sa Wildeovim ''De Profundis''). U komadu ''In Extremis'' srećemo Wildea u stanu gospođe Robinson, glasovite hiromantkinje, nekoliko dana pre čuvenog suđenja za klevetu koje će Wildea koštati zatvora, a kako najnovija saznanja otkrivaju posredno i života (Oscar Wilde nije umro od sifilisa kako je široko bilo prihvaćeno, već od jedne forme meningitisa koji je bio posledica neizlečene ušne infekcije - Wildeu je u Readingu bila probušena bubna opna). Te noći Wildeu je prorečeno ''putovanje u inostranstvo''. Wildea koji je bio na vrhuncu slave, te noći vidimo kao potpunog stranca koji se pred životnom odlukom, i savetima prijatelja da napusti Britaniju, obraća vidovitoj ženi čije je pisano svedočanstvo poslužilo Bartlettu kao izvor za ovo delo.

Oscar Wilde, kao inspiracija, uvodi nas u Bartlettov prozni opus. Roman ''Ko je bio taj čovek? Poklon za gospodina Oskara Vajlda'' (''Who Was That Man? A Present For Mr. Oscar Wilde'') objavljen je 1988. god. Bartlett je, u srećnom spoju autobiografije, fikcije i slikovite rekonstrukcije, pošao od sopstvenog homoseksualnog iskustva sa željom da se s jedne strane, što je moguće više približi Wildeovom sopstvenom iskustvu homoseksualca i tako ustanovi složenost značaja te činjenice na Wildeovo delo, a s druge, da se rasvetli značaj Wildeovog dela na modernog homoseksualca i čitaoca. Iz Bartlettovog pregalačkog uranjanja u samo Wildeovo pisanje, ali i u policijske izveštaje, novinske tekstove, rečnike i medicinske knjige s kraja devetnaestog veka, izranja svet londonske homoseksualne subkulture jasno prisutne dvadesetak godina pre Wildeovih suđenja. ''Ko je bio taj čovek?'' nagrađena je od strane londonskog nedeljnika Capital Gay knjigom godine.

All of me

Za sada, najpoznatije Bartlettovo delo van granica Britanije svakako je njegov drugi roman ''Spreman da ga prihvati ukoliko padne'' (''Ready To Catch Him Should He Fall'') iz 1990. god. Ovoga puta Bartlett je nastojao da kreira paradigmatičan svet u koji bi smestio svoje podjednako arhetipske junake. U pozadini radnje pulsira grad (koji bez teškoća identifikujemo kao London, iako ne postoji ni jedna naznaka o tome gde se i kad odvija radnja, jer po napomeni pisca, ona se dešava svuda, svakome i uvek), dovoljno veliki i otvoren da postane prebivalište Bartlettovih junaka. U centru zbivanja nalazi se gej bar, idealno mesto za susretanje životnih priča glavnih junaka, oličenih u likovima starijeg i mlađeg muškarca (Decko i S., sto je skraćeno od Stariji muskarac, prema Boy i O., odnosno Older man, u originalu, pri čemu idealna varijanta starijeg muškarca podrazumeva četrdesetak godina) između kojih će se vremenom razviti idealna ljubav, koju će pisac provesti kroz svih njenih sedam ''svetih tajni'', od udvaranja do braka i dece. Dečko je lep i uzbudljiv, zapravo neodoljiv, a S. je u najboljim godinama i najboljoj formi, duhovnoj, emocionalnoj i fizičkoj. Dečko ume da sluša i da se predaje, a S. ume da uzvrati i nadahne. Na izgled hermetičan svet idealizovanih junaka ne uskraćuje čitaoca za potpuno uživljavanje. Likovi kao da su sama esencija svačijeg homoseksualnog iskustva (realnog i nerealnog). Kao balans bajkovitosti dogadaja postavljene su ličnosti Majke (vlasnika pomenutog bara), koji će preuzeti ulogu anđela čuvara, i Oca, koji će ljubavnike utemeljiti u nastojanju da se prepuste jedan drugome do kraja. Lajtmotiv nastojanja na idealnim krajnostima koje ljubav podrazumeva u svetu Neila Bartletta čini sveprisutna pesma ''All of me'' (za ljubitelje Billie Holiday neće biti problema da znaju kakvim se ciljevima stremi u romanu). Izlišno je naglašavati da se roman završava hepiendom, jer je sve započeto zbog ideje hepienda. U krajnje teatralnim i alegorijskim slikama kojima roman obiluje srećemo Bartletta sa početka ove priče. U tkivo romana vešto su upleteni delovi i prerade iz ''Slike Doriana Greya'', Oscara Wildea, Forsterovog ''Maurice-a'', i romana Jeana Geneta i Barona Corvoa. Izuzetno raskošna vizuelnost koja roman obeležava od samog početka do poslednjih stranica vapi pre svega za filmskom ekranizacijom. Slike dugo ostaju u sećanju a poneke nikada ne prestaju da uzbuđuju (scena izjave ljubavi prve bračne noći u kojoj S. s tri prsta u Dečkovim ''vrhovnim dverima'' prepevava ariju Dalla sua pace iz Mozartovog Don Giovannija, ne prestaje da nadahnjuje, a vremenom, s odgovarajućom odležalošću, trajno pomera čitaočeve ljubavne standarde).

Za sada poslednji roman Neila Bartletta objavljen je 1996 pod naslovom ''Gosp. Clive i gosp. Page'' (''Mr Clive and Mr Page'', a godinu dana kasnije u Americi pod nazivom ''Kuca u ulici Brook'', ''The House on Brooke Street''). Našao se u užem izboru za Whitbreadovu nagradu za roman godine. London, koji Bartlett za sada ne napusta u svojim romanima, daleko je od imaginarnosti prethodnog Bartlettovog dela. Gospodin Page na Božić 1955. god. započinje svoju ispovest o neobičnoj privrženosti i zaljubljenosti u gospodina Clivea. Vremenski okvir u kojem naracija dobija neslućene tokove, pa se često prvo saznaje šta se dogodilo pre nego što se nasluti šta se moglo dogoditi, omeđen je razuzdanim dvadesetim i vrlo represivnim pedesetim godinama proteklog veka. Magla sa londonskih ulica i para iz turskog kupatila podjednako skrivaju koliko i otkrivaju zamršene odnose dvojice glavnih junaka. Kao što je u bajkovitosti prethodnog romana ljubav bila predestinirana da bude ostvarena, ovde sve ostaje na nivou nagoveštaja, o svemu se mora ćutati, sve se mora razumeti na krajnje posredan način. Sumornost koju nameće sadržaj, ne primorava Bartletta da ogoli svoj stil. Roman je bogat prefinjenom slikovitošću, jezik je podjednako strastven, a iza sputanosti osećanja učesnika priče, krije se Bartlettova nepogrešiva intuicija, koja ga je svrstala među najbolje stiliste moderne britanske književnosti. Čitanje njegovih romana podjednako nadahnjuje i ohrabruje. Njegov isključivo homoseksualni svet lišen je svake getoizacije i sputanosti, što je dokaz da se radi o umetniku nesputanih shvatanja i neograničenih vidika, barem kad su emocije njegovih junaka u pitanju, a po svemu sudeći i njegove lične.

Bibliografija:

Drame

1983. Oblačenje (Dressing up)
1984. Pornography
1985. Čarobna frula (The Magic Flute), adaptacija Mozartove opere
1988. Tajna lejdi Audley (Lady Audley's Secret), adaptacija romana Marry E. Braddon
1988. Mizantrop (Le Misanthrope), adaptacija Moličreove komedije
1989. Vizija ljubavi otkrivene u snu (A Vision of Love Revealed in Sleep)
1990. Škola za žene (The School for Wives), adaptacija Moličreove komedije
1990. Berenice, adaptacija Racineove drame
1990. Serafit (Sarrasine), adaptacija Balzacove price
1990. Princ od Homburga (The Prince of Homburg), prema Heinrichu von Kleistu
1991. Neka to nazovu džez (Let Them Call It Jazz), adaptacija price Jeana Rhysa
1992. Presuda u kamenu (A Judgement in Stone), adaptacija romana Ruth Rendell,
1993. Iz noći u noć (Night After Night).
1997. Sedam svetih tajni Nikole Pusena (The Seven Sacraments of Nicolas Poussin)
2000. In Extremis: ljubavno pismo (In Extremis: A Love Letter)

Scenario, TV Drame:

1988. Gde je ljubav (Where Is Love)
1988. Tome služe prijatelji (That's What Friends Are For)
1989. Toliko je snažna moja ljubav (That's How Strong My Love Is)
1992. Sad kad je jutro (Now That It's Morning)

Odlikovanja:

2000. god. odlikovan ordenom reda Britanske Imperije

Linkovi: