Baldwin je rođen u Harlemu u New Yorku, kao vanbračno dete domaćice koje je odraslo u siromaštvu, nikada ne upoznavši oca. Kada je napunio tri godine, njegova majka se udala za radnika u fabrici. Očuh je takode bio i evangelistički propovednik koji je od svoje devetoro dece zahtevao strogo religiozno ponašanje. Ubrzo nakon završetka srednje škole 1942, Baldwin je morao da nađe posao kako bi pomogao u izdržavanju braće i sestara. Zaposlio se u vojnoj fabrici u New Jerseyu gde je bio suočen sa rasizmom, diskriminacijom i segregacijom. Još jedna u nizu nevolja koje su ga pratile bila je i smrt očuha, koji umire 1943. u psihijatrijskoj bolnici, posle čega Baldwin odlučuje da postane pisac.

Preselio se u Greenwich Village i započeo rad na romanu. Iako je 1945. dobio Eugene F. Saxton Fellowship - stipendiju koja mu je omogućila finansijsku nezavisnost, Baldwin nije mogao da završi svoj roman. Sve više pritisnut društvenim restrikcijama u Sjedinjenim državama, seli se 1948. u Pariz, koristeći sredstva dobijena drugom stipendijom da pokrije troškove puta.

Baldwin je bio jedan od najznačajnijih, i jedan od najneshvaćenijih pisaca svoje generacije. Već u jednom od prvih svojih eseja "The Preservation of Innocence," koji se pojavio u časopisu Zero 1949, pomno razrađuje neobično kompleksno poimanje identiteta, čime se bavi i kasnije u književnim delima, poimanje koje je zbunjivalo mnoge čitaoce, uključujući i one koji su izuzetno poštovali njegov rad. U ovom eseju koji se bavi preispitivanjem homofobije američkog društva, Baldwin se energično protivi onome za šta je verovao da je jednodimenzionalna predstava homoseksualaca u američkoj književnosti, tvrdeći, pomalo kontraverzno, da je ''nemoguće napisati dobar roman o Jevreju, plemiću ili homoseksualcu, jer ljudi jednostavno odbijaju da funkcionišu na tako sveden i jednostran način'' (str.22). Prema Baldwinu, kategorije identiteta kao što su rasa, klasa, i seksualnost, ne mogu biti shvaćene nezavisno jedna od druge, već bi trebalo da budu analizirane u odnosu na ostale tačke preseka njihove međusobne zavisnosti i razlika. Tako, homoseksualci nikada nisu bili samo homoseksualci. Takođe su pripadali i određenoj rasi, klasi, bili su određenog roda, odnosno imali su kombinacije identiteta koje su pisci gej i lezbejske književnosti imali tendenciju da previde u svojim pokušajima da prikažu težak položaj homoseksualaca. Koristeći kontraste, Baldwin je pokušao da prikaže kako pojedinci osujećeni jednim parom predrasuda (npr. homofobijom i klasnim razlikama) mogu biti osnaženi drugim (npr. rasizmom i seksizmom). Upravo iz ovog razloga je njegov rad predstavljao izazov posleratnom trendu organizacije identiteta koji se zasnivao na binarnim suprotnostima belo/crno, muško/žensko, strejt/gej.

Ono što je još više uznemiravalo mnoge čitaoce bilo je Baldwinovo poimanje seksualnosti. Za njega je seksualnost predstavljala pokretan i propustljiv teren koji se nije mogao lako ograničiti čvrstim odrednicama stabilnog identiteta. Pogotovo u njegovim romanima, identitet, želja i praksa ne prate skladno jedna drugu, već se često smenjuju. Na primer, u romanu Druga zemlja (Another Country 1962), koji se obično smatra njegovim najboljim romanom, crnac Rufus je u vezi sa belcem Ericom, ali i sa belkinjom Leonom; Eric je u vezi sa frustriranom heteroseksualnom domaćicom Cass dok čeka da mu se njegov francuski gej ljubavnik Yves pridruži u Njujorku; takođe, u vreme afere sa Cass, Eric odvodi u krevet i heteroseksualnog Vivalda, Amerikanca italijanskog porekla, koji je inače ljubavnik Rufusove sestre Ide. Drugim rečima, kako se priča razvija, tako se i seksualne komplikacije umnožavaju, nagoveštavajući da seksualnost može da razori, ili čak u potpunosti promeni identitet.

Izgleda da se koreni Baldwinovog poimanja seksualnosti nalaze u ličnom iskustvu čoveka koji je istovremeno i Afro-Amerikanac i homoseksualac, što se pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka smatralo kontradiktornim formama identiteta. Pred sam kraj života, poverio je svom biografu Rendall Kenanu, takođe gej Afro-Amerikancu, da nakon emigracije u Pariz "nisam više znao ko sam zaista, da li sam crn ili beo, muško ili žensko, da li sam zaista talentovan ili sam prevarant, da li sam zaista jak ili sam jednostavno tvrdoglav" (Kenan, str. 56). Mnogi belci i crnci su smatrali da Baldwin usled nedostatka rasnog i rodnog pripadanja praćenih kontroverzom oko njegovog seksualnog opredeljenja, nije u poziciji da autoritativno govori o iskustvima Afro-Amerikanaca, iako su mnogi mediji vršili ogroman pritisak da on to čini.

Počevši sa kontroverznim romanom Giovannijeva soba (Giovanni's Room 1955), u čijem fokusu je David, Evro-Amerikanac koji dok živi kao emigrant u Parizu pokušava da se pomiri sa sopstvenom homoseksualnošću, Baldwin stavlja akcenat na fluidnost seksualnosti, što dodatno pojačava neprijteljske reakcije kritičara, koji ga optužuju za rasipanje talenata. Kritika nije bila preterano skandalizovana homoseksualnim temama u romanu, ali su Baldwina optužili zbog napuštanja rasnih tema, koje su ipak bile centralne u njegovom prvom romanu Go Tell It on the Mountain, objavljenom 1953, autobiografskom delu u kojem do tančina razrađuje svoje odrastanje u Harlemu. Ovi komentatori su u potpunosti prevideli Baldwinovu oštru kritiku "beline" kategorije homoseksualnosti, konstruisane tokom pedesetih, datu u romanu Giovanni's Room.

Kritike su dosegle vrhunac 1962, po objavljivanju Druge zemlje, koji više od bilo kog prethodno objavljenog Baldwinovog romana istražuje višeslojnost identiteta. Prema mnogim kritičarima, akcenat ovog romana stavljen na fluidnost seksualnosti, išao je na štetu istraživanja rasnih i klasnih antagonizama koji su odredili američko društvo tog doba, te mnogi od njih nisu uspeli da shvate šta je, po Baldwinu, činilo blisku povezanost između ovih antagonizama i socijalnih konflikata ukorenjenih u seksualnosti i rodnoj pripadnosti.

Reakcija Black Power pokreta na Drugu zemlju je bila izrazito neprijateljska. Pojedini pripadnici Crnih pantera iskoristili su seksualnu politiku romana kako bi potkopali Baldwinov autoritet kao jednog od najelokventnijih i najubedljivijih američkih zagovornika rasne ravnopravnosti-autoritet koji je učvrstio po objavljivanju svog najprodavanijeg romana Fire Next Time (1963), opširnog eseja na temu rasnih relacija. Nazvali su ga "Martin Luther Queen", što je bio epitet uperen ne samo na Baldwinovu homoseksualnost, već i na ono što su smatrali nedostatkom političkog radikalizma.

Ipak, Baldwin je toliko značajan pisac upravo zbog insistiranja na istraživanju složenosti identiteta. Njegovo odbijanje da bude kategorisan isključivo kao afro-americki ili kao gej pisac, koliko god to štetilo njegovoj reputaciji, omogućilo mu je drugačiji uvid u stvaranje, ispoljavanje i funkcionisanje raznovrsnih oblika društvenih različitosti.

Iako je Baldwin ostao plodan pisac sve do smrti, stvarajući tako važna dela poput Blues for Mister Charlie (1964), If Beale Street Could Talk (1972), and The Devil Finds Work (1976), kritika je odbacila ove knjige smatrajući ih dokazom opadanja njegovih mogućnosti kao pisca, i tek od nedavno ova dela ponovo skreću na sebe pažnju kritike koju zaslužuju. Iako je Baldwin veći deo svog života proveo u Evropi, takođe je odlazio na duže periode u Njujork, i nikada se nije odrekao američkog državljanstva. Poslednje godine života proveo je u mestu Saint Paul-de-Vence na francuskoj Rivijeri, gde je i umro od raka želuca.

Bibliografija:

Baldwin James, "The Preservation of Innocence." Zero 1 (1949): 11-23.

Campbell James, Talking at the Gates: A Life of James Baldwin. New York: Penguin, 1992.

Corber Robert, Homosexuality in Cold War America: Resistance and the Crisis of Masculinity. Durham, N.C.: Duke University Press, 1997.

Kenan Randall, "James Baldwin." In Lives of Notable Gay Men and Lesbians. Edited by Martin B. Duberman. New York: Chelsea House, 1994.

McBride Dwight, izd. James Baldwin Now. New York: New York University Press, 1999.

Prema : R. Corber, u: Encyclopedia of LGBT History in America, 2004.

Prevod: Marija

Baldwin na našem sajtu (gde je i spisak objavljenih prevoda) >>>