Za nekog ko je postao nešto poput internacionalne gej ikone, Almodovar je ozloglašeno nevoljan da raspravlja o homoseksualnosti (bilo o svojoj, ili homoseksualnosti kao generalnoj temi) u panskim medijima. Almodovar je tako jasan predstavnik španskih stavova prema homoseksualnim identitetima, da je možda bolje dati neka opravdanja njegove pozicije, nego kritike iste (kao sto je nekoliko kritičara, u Španiji i inostranstvu, već učinilo).

Gej identitet u Španiji nikada nije funkcionisao na način na koji postoji u engleskom govornom području. Da li je ovo dobra ili loša stvar - podložno je raspravi. Različita koncepcija pitanja polova znači da su homoseksualni identiteti otporniji na govorne fiksacije nego, recimo, u Ujedinjenom kraljevstvu. Jedna od neizbežnih nuspojava ove situacije je da intelektualci ne znaju na koji način da se postave prema homoseksualnosti. Tradicionalni okvir psihoanalize je do skora bio najšire upotrebljen konceptualni sistem za prihvatanje seksualnih identiteta. Inače, postoje homofobične šale i ogovaranja, kao i svugde. Almodovar - zajedno sa mnogim drugim umetnicima bliskim slobodoumnoj kulturnoj i socijalnoj grupi koja je postala poznata kao 'La Movida' u kasnim 70-tim - opire se homofobičnom razgraničavanju i oni odlučuju da neće igrati igru koja će se na kraju okrenuti protiv njih i ograničiti domet njihovog rada. Iskreno govoreći, ovo gledište o seksualnosti kao političkom identitetu koji pruža otpor, kao nečem nadmoćno fluidnom i nikada fiksiranom, očigledan je u Almodovarovom ranom radu a, sa druge strane, pokušao je da bude relativno otvoren po pitanju homoseksualnosti na početku karijere, samo da bi naišao na nerazumevanje koje je vodilo tumačenjima za koja je mislio da ne obogaćuju njegov rad.

Iz gej perspektive, ovde 'nešto' nije u redu, ali možda Almodovarov 'gej' rad zaslužuje paznju kao alternativa anglo-američkom gej modelu homoseksualnog identiteta. I bez sumnje, odbacivanje svakog uticaja homoseksualnih umetničkih tradicija ide predaleko; bilo da reditelj otvoreno priznaje ovu činjenicu ili ne, postoje mnogi elementi u njegovim filmovima koji se ne mogu uklopiti u tradiciju španskog kempa: bolerosi, 'copla'-e i druge muzičke forme favorizovane u muzici njegovih filmova, transvestiti, zapleti okrenuti ka ženama.

Almodovar je rođen u malom gradu u ruralnoj Španiji i kulturna pustinja koja ga je okruzivala je u kasnijim godinama je budila izvestan osećaj užasa. Takva je bila i klima represije kroz koju je zemlja prolazila: katolicizam je bio jedan od glavnih krivaca za ovo, i kao i drugi slobodoumni Španci koji su trpeli reakcionarstvo Crkve, Almodovar je nasao izvesno zadovoljstvo u ismevanju relogioznih institucija. Ali on takođe oseća jaku vezanost za svoju otadžbinu, koja mu pruza neiscrpan izvor inspiracije za njegove filmove, i pri stvaranju likova i u prikazivanju navika i slika: gledano sa emocionalne strane, okolina pruža utehu napaćenom protagonisti filma Cvet moje tajne (The Flower of my Secret, 1995) i prikazana je kao privlačna utopija u filmu Šta sam učinio da zaslužim ovo? (What Have I Done To Deserve This?, 1984).

Rođen u blizini Ciudad Reala, preselio se u Madrid 1967, gde je prvo radio u nacionalnoj telefonskoj kompaniji. Tu je počeo da radi na seriji ikonoklastičkih amaterskih snimaka, potpomognut i inspirisan liberalizmom tog doba. Seksualna heterodoksija već je postala stalno prisutan element u njegovom radu, kao sto je prikazano njegovim prvim filmom koji je postigao komercijalnu distribuciju Pepi, Luci, Bom i druge devojke poput mame (Pepi, Luci, Bom y otras chicas del monton, 1980). Važno je protumačiti film u kontekstu datog perioda: posle četrdeset godina seksualne represije, trebalo je nadoknaditi što-šta, i filmovi poput ovog su zaista bili dašak svežeg vazduha. Mizanscen (mise-en-scene) je veštački, lažan, izvođenje nemarno, a neki od sadržaja jednostavno nepristojni. Postoji jasno odbacivanje tradicionalnog pripovedanja i tema, i kao u mnogim njegovim kasnijim radovima, pozivanja na popularnu kulturu su česta. Španci vole da to nazovu 'postmodernizmom'. Od tog trenutka, postojao je napredak ka koherenciji i homoseksualnosti u njegovom radu, a druga 'perverzna' ponašanja su postajala sve manje i manje značajna sa svakim novim pokušajem. Lavirint strasti (Laberinto de pasiones, 1982) prikazuje fragmentiranu naraciju i poigrava se brzo i opušteno sa seksualnim orijetacijama. Uski prolaz (Entre tinieblas, 1983) su melodrama o lezbejskoj strasti smeštenoj u manastir, i to je možda vrhunac Almodovarovog izražavanja nepoštovanja religije i kemp senzibiliteta. U kasnijim filmovima takođe je jos uvek prikazan homoerotizam: postoji estetiziranje borbe bikova i opsesija muskošću u Matadoru (Matador, 1986) i homoseksualna pederastija u filmu Šta sam učinio da zaslužim ovo?

Homoseksualnost nikada ponovo nije bila centralna kao u filmu Zakon želje (La ley del deseo, 1987), gej ljubavnoj priči ispričanoj u stilu visoke melodrame, sa drečećim bojama i vizuelno upadljivim umetničkim vođenjem. Zakon želje bio je zbunjujući film i za publiku i za kritičare, koji su pokušali da umanje značaj homoseksualne veze u zapletu: 'postmodernizam' bio je opet omiljeni način pomoću koga se tumačila seksualna fleksibilnost koju su neki likovi pokazivali. Sa stanovišta gej politike, kao što je Paul Julian Smith ispravno istakao, ovaj film je daleko od zadovoljavajućeg: homoseksualnost je većinom slobodna, ali naglašavanje smrti i represije, zajedno sa očiglednom nesposobnošću da se stvori bilo šta, što makar podseća na 'politički korektan' identitet veoma otežava projekciju bilo kakvih 'pozitivnih' slika filma. Pa ipak, učinio je nešto što nijedan raniji film nije i zbog toga zaslužuje svoj status prekretnice u gej kinematografiji: seksualna heterodoksija predstavljena je sa smislom za humor, bez velike gužve i na vrlo opušten način. Šok i patologija su bili očigledno izbegnuti: nije ni čudo da kritičari nisu znali šta će sa njim.

U tom momentu Almodovar je okupio grupu glumaca i saradnika koji su upoređivani sa Fabrikom Andy Warhola, i čak iako su neki (poput vodeće glumice Carmen Maure) otišli na neki način uvređeni, Almodovarovo PR (public relations) odeljenje pažljivo je projektovalo osećaj da je ovo grupa prijatelja ili 'proširena porodica'. Žene na ivici nervnog sloma (Mujeres al borde de un ataque de nervios, 1988) imale su ogroman uspeh i popularnost i to je u mnogome Almodovarov film-prekretnica. Njegov stil je postao više klasičan, i, gledajući unazad, shvata se koliko se Almodovar trudio da svoju naraciju oblikuje prema tradicionalnim kalupima. Ponovo, centralni lik je Gloria, žena koju je napustio dečko. Veži me (ˇAtame!, 1989) je usledio, jos jedna priča o opsesivnoj strasti sa uobičajenim čudnim elementima. Homoseksualnost se samo zakratko pojavila od tog trenutka: lezbejska mlada u Kiki (Kika, 1993.) i lezbejke u zatvoru u Visokim potpeticama (Tacones lejanos, 1991).

Almodovarov stav prema politici seksualnosti je takođe postao sve konfuzniji. Iako nikada nije prednjačio u identifikovanju sebe kao homoseksualca u svojoj zemlji, do sredine 90-tih eksplicitno je odbijao da bude uvučen u raspravu o ovoj temi. Opet, ovo je bilo češći slučaj kada je intervju bio namenjen španskom tržištu. Optužbe da se ulaguje internacionalnoj gej publici a da onda ne želi da prizna njenu podršku imaju izvesno opravdanje. Takođe je optuživan za mizoginiju. Njegovi skoriji radovi su Cvet moje tajne (La Flor de mi secreto, 1995) i Živo meso (Carne Tremula, 1997). Oni pokazuju bolje vladanje filmskom tehnikom i zapravo su briljantno elegantna dela. Almodovarov osećaj za zabavno postaje nevažan, i neki od njegovih ličnih dodira nestaju. Neko se može zapitati da li se nešto izgubilo usput i da li je Almodovarova 'sasava izveštačenost' radije izrazavana u slobodnijoj perspektivi kroz ironiju (kao u ranijim ostvarenjima), nego sto je to slučaj u izvrsnim, ali dosta ozbiljnim naknadnim projektima, kao sto je Živo meso.

Alberto Mira

Bibliografija :
Paul Julian Smith: Desire Unlimited (London, 1994.)
Nuria Vidal: El cine de Pedro Almodovar (Barcelona, 1988.)

Prevod: Dragonite

Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001.

Oficijelni Almodovarov sajt:
http://www.clubcultura.com/clubcine/clubcineastas/almodovar/

Ostalo:
http://content.gay.com/channels/arts/almodovar_000313.html?from=arts_inc
http://shergoodforest.com/biocentral/almodovarp.html
http://glreview.com/10.3_Holleran.html
http://www.sonypictures.com/classics/flower/crew/almodovar.html
http://www.personal.psu.edu/users/c/r/crj104/497Final_Religion.html