| |
Ferenczi Sándor (Ferenci Šandor)
(1873-1933)
Mađarski psihoanalitičar
Rođen u jevrejskoj porodici u Miškolcu, na severoistoku Mađarske, odrastao je u očevoj knjižari i biblioteci. Studirao je medicinu na univerzitetu u Beču, gde je diplomirao 1894. godine. Ferenci je prvi put sreo Sigmunda Frojda (Sigmund Freud) 1907. godine. Podvrgao se analizi kod Frojda, i od tada se njihovo prijateljstvo učvrstilo. Ferenci je postao centralna figura psihoanalitičkog pokreta i osnivač psihoanalize u Mađarskoj, gde je igrao gotovo istu ulogu kao Karl Abraham u Berlinu. Preveo je mnoga Frojdova dela na mađarski jezik, i tokom kratkotrajnog komunističkog režima Bele Kuna (Béla Kun), postavljen je za profesora psihoanalize na univerzitetu u Budimpešti.
Važniji doprinosi
Ferenci je stekao reputaciju svojom knjigom “Stadijumi razvoja u spoznavanju realnosti” (“Über die Entwicklungsstufen des Wirklichkeitssinnes”), u kojoj je opisivao osećanje omnipotencije (doživljaj svemoći) kod dece. Svoju drugu važnu knjigu, “Thalassa: teorija genitalnosti” (“Thalassa: Versuch einer Genitaltheorie”), počeo je da piše 1914. godine, a objavio ju je 1924. godine. U njoj je opisao “talasalnu regresiju” (1), i po prvi put je upotrebio reč bio-analiza. Tokom istog perioda, Ferenci je razvio aktivniju formu psihoanalitičke tehnike, u kojoj su direktive pacijentu korišćene kako bi izazvale pojačanu tenziju koja bi mobilisala nesvesni materijal i prevazišla pacijentove otpore. On je podsticao kod pacijenta aktivnu interferenciju, igranje uloga, i slobodno ispoljavanje ljubavi i osećanja. Iako je bio kritičan prema nekim njegovim inovacijama, Frojd je kasnije mogao reći da je Ferenci “sve nas načinio svojim đacima”.
Sa Frojdovim učenikom iz Britanije, Ernstom Džonsom (Ernest Jones), Ferenci je imao nesrećan i ambivalentan odnos. Džons se podvrgao obuci iz analize kod Ferencija tokom leta i jeseni 1913. godine, ali je kasnije negativno procenio njegove poslednje godine kao analitičara, izjavivši da je otpočelo “nesrećno propadanje njegovog uma” i da je patio od “veoma dubokog psihičkog nemira”. Oni koji su Ferencija bliže poznavali, odbacili su Džonsove navode kao izmišljene.
Publikacije o homoseksualnosti
Ferencijev doprinos proučavanju homoseksualnosti sadržan je u formi dva dokumenta, jednog ranije objavljenog u Mađarskoj, “Homosexualitas feminina”, publikovanog u časopisu Gyógyászat (Terapija) 1902. godine, i nemačkog članka iz 1914. godine pod nazivom “Nozologija muške homoseksualnosti” (“Uber die Nosologie der männlichen Homosexualitat”), najpre podnet na psihoanalitičkom kongresu 1911. godine. Prvi članak opisuje lezbejsku transvestitkinju Rozu K., koja je zbog svojih seksualnih interesovanja i načina oblačenja bila odbačena od svoje porodice i bila u čestim sukobima sa policijom. Ona je vodila jadan život lutajući između dobrotvorne institucije, zatvora, azila za beskućnike i psihijatrijske bolnice. Ferenci je nju video kao nekog ko nameće dva zadatka: klinički i politički; on je predložio da “opštinski domovi za bolesnike” budu napravljeni tako da homoseksualne osobe tu mogu pronaći dovoljnu slobodu da rade ukoliko to izaberu, a u isto vreme da domovi budu sklonište od neprijateljstva sa kojim se ove osobe susreću u spoljnom svetu. Pacijentkinja je pokazivala brojne maskuline crte, ali takođe, po njegovom mišljenju, oznaku degeneracije, posebno odbijajuću ružnoću. Zaključio je da je abnormalnost njenog seksualnog nagona prirodan put inhibicije njene reproduktivne aktivnosti.
U kasnijem članku Ferenci je razjasnio razliku između subjekta i objekta homoerotizma; on je odbio ideju da je homoseksualnost pojedinačan klinički entitet. “Aktivni” homoseksualac se oseća kao muškarac u svakom pogledu, po pravilu je veoma energičan i agresivan, i ništa “ženstveno” ne može biti otkriveno u njegovom fizičkom ili psihičkom uzorku. Objekat njegovog seksualnog nagona je pol kome pripada, tako da je on homoerotičan putem transfera na objekat ljubavi. “Pasivni” homoseksualac, koga Ferenci naziva “invertovanim”, sam pokazuje preokret normalnih sekundarnih i tercijalnih seksualnih karakteristika. Prilikom odnosa sa muškarcem, i u svim odnosima u životu, on sebe smatra ženom i tako je invertovan u odnosu na sopstveni ego, pa je on homoerotičan kroz inverziju subjekta. Prvi tip, objekat homoerotizma, jeste gotovo isključivo zainteresovan za mlađe, osetljive dečake sa ženstvenom pojavom, sa jasnom antipatijom prema odraslim ženama. Drugi tip, subjekt homoerotizma, je privučen znatno starijim, moćnim muškarcima, ali može imati veze sa ženama na osnovama jednakosti. Istinski invert, kaže Ferenci, retko je podstaknut da potraži psihoanalitičko mišljenje; on prihvata pasivnu ulogu u potpunosti, i nema drugu želju sem da bude ostavljen na miru i da mu se dozvoli da nastavi vid zadovoljenja koji mu odgovara. Objekat homoerotizma, s druge strane, pati od akutne disforije (2), muči ga svest o svojoj abnormalnosti, nikada nije zadovoljan svojom seksualnom aktivnošću, uznemiren je grižom savesti, a i precenjuje objekat svoje želje. On je taj koji traži analitičku pomoć za svoje probleme, a takođe je i promiskuitetan zbog neprestanog razočarenja svojim objektom ljubavi. Subjekat i objekat homoerotizma, zaključuje Ferenci, su različita stanja; prvi je razvojna anomalija, pravi “seksualni međustepen”, dok je drugi onaj koji pati od opsesivne neuroze.
Pored ovih članaka, Ferenci je, aprila 1906. godine, prezentovao Lekarskom udruženju iz Budimpešte rad pod nazivom “Seksualni međustepen” (“Szexuális átmeneti fokozatokról”), koji je bio njegov izveštaj, kao neuropsihijatra, u izdanju časopisa Godišnjak za polni međustepen (Jahrbuch fur sexuelle Zwischenstufen) iz 1905. godine. Hiršfeldov (Hirschfeld) Naučno-humanitarni odbor iz Berlina poslao je dopis Udruženju, moleći njegove članove da ustanu protiv krivičnih sankcija kojima su homoseksualci bili izloženi. U izveštaju, prezentovanom iste godine u časopisu Gyógyászat, Ferenci je u potpunosti podržao poziciju Hiršfelda i njegovih pristalica, govoreći: “Smatram da je represija nad homoseksualcima apsolutno nepravedna i krajnje nekorisna, i mislim da treba da damo snažnu podršku peticiji sačinjenoj od strane Naučno-humanitarnog odbora, peticiji koju je potpisalo, od početka 1905. godine, oko 2800 nemačkih lekara.” Tako je Ferenci jedan od onih koji je, na prekretnici veka, govorio protiv zastarelih krivičnih zakonskih odredbi, a u korist pravne i društvene tolerancije.
Napomene prevodioca:
1) Thalassa se odnosi na more, matericu, poreklo, izvor (ishodište). Žudnja za životom u moru, odakle se čovek pojavio u prastaro doba (Prim. prev.)
2) Disforija označava poremećaj raspoloženja, kog karakteriše umor, potištenost, bezvoljnost. Disforija je tipični simptom depresije. (Prim.prev.).
Warren Johansson
vidi njegovu biografiju na našem sajtu>>>
Bibliografija
- Judith Dupont, ed., The Clinical Diary of Sandor Ferenczi, Cambridge, MA: Harvard University Press.
- Sandor Ferenczi, "The Nosology of Male Homosexuality," in The Problem of Homosexuality in Modern Society, Hendrik M. Ruitenbeek, ed., New York: E. P. Dutton, 1963, pp. 3—16
- Claude Lorin, ed., Le jeune Ferenczi: Premiers knits 1899—1906, Paris: Aubier Montaigne, 1983.
- Claude Sabourin, Ferenzci: Paladin et Grand Vizir secret, Paris: Editions Universitaires, 1985.
Prevod: Simor
Iz: Gay & Lesbian Literature, izd. Sharon Malinowski, 1993. Komentari na “Nosologiju muške homoseksualnosti”
na našem sajtu >>> |
