Christopher Isherwood (1904.-1986.)
Engleski književni stvaralac

"U mom slučaju, sve počinje autobiografijom", Christopher Isherwood je jednom rekao o svojoj spisateljskoj karijeri. Na sreću, Isherwoodov život ga je na intimno uvukao u neke od značajnijih političkih i socijalnih promena dvadesetog veka, a jasan i ubojit prozni stil je dobro poslužio da njegova iskustva predstavi na opipljiv način trima veoma različitim generacijama čitalaca.

Christopher William Bradshaw-Isherwood je rođen 26. avgusta 1904., bez ikakvog nagoveštaja o kontroverzama koje će ga dalje pratiti. Rođaci njegovog oca, Bradshaw-Isherwoodovi, pripadali su najstarijim i najistaknutijim zemljoposednicima u Češajru (Chesire), Engleska, a njegova majka je poticala iz stare, bogate porodice vinara. Isherwoodovo detinjstvo u Marpl Holu (Marple Hall) i Vajbersleg Holu (Wyberslegh Hall), dvema porodičnim kućama, bilo je konvencionalno koliko to može biti detinjstvo jednog engleskog deteta iz više klase. 1914., Isherwood se upisuje na Sent Edmund (Saint Edmund), pripremnu (pretfakultetusku) školu u Sareju (Surrey). Godinu dana kasnije, mir njegovog sveta biva narušen. Njegov otac, poručnik Britanske armije, biva ubijen u blizini Ipresa (Ypres), u Belgiji. Od tada pa nadalje, Isherwood gubi iluzije o Engleskoj i engleskom načinu života - osećanje koje je delio sa starmalim 13-godišnjim cinikom, W.H.Audenom, tokom poslednje godine u Saint Edmundu.

Isherwood je nastavio studije u Reptonu i Cambridgeu, ali sve više biva privučen književnosti kao adekvatnom sredstvu za izražavanje nezadovoljstva engleskim društvom. 1925. namerno se ponaša arogatno pri testiranju u Cambridgeu i biva izbačen sa fakulteta. Gotovo istovremeno, posvećuje se pisanju romana i započinje život u "skladu sa sopstvenim duhom". E.M.Forstera je doživljavao kao svog literarnog heroja i iskreno je obznanio svoju homoseksualnost samome sebi, svojim prijateljima i porodici.

Zgodan i veseo tip, Isherwood je uspostavio mnogo kontakata među akademskim svetom u Engleskoj. Njegovi rani neobjavljeni rukopisi privukli su pažnju školskog druga Audena, koji je tada bio student na Oxfordu. Auden je proglasio Isherwooda svojim samoproklamovanim "starijim literarnim savetnikom" i upoznao ga sa drugom iz razreda, Stephenom Spenderom. Njih trojica su činili jezgro takozvane Audenove bande - ljututih mladića koji su vladali engleskim svetom književnosti tokom 1930ih.

Isherwoodova prva dva objavljena romana, Svi zaverenici (All the Conspirators, 1928) i Memorijal (The Memorial, 1932), predstavljala su oštre kritike i osude na račun britanske hipokrizije i okoštalosti; ipak, u učvršćivanju reputacije najtalentovanijeg pisca svoje generacije, Isherwood je najintrigantnije teme pronašao ne u Engleskoj, već u Nemaćkoj. Preselio se u Berlin 1929. da bi izbliza doživeo politička komešanja (bio je levičarski naklonjen) i da bi osetio više seksualne slobode u berlinskom boemskom podzemlju. Davao je časove engleskog i tako se upoznao sa stanovnicima Berlina iz različitih društvenih slojeva i različitih filozofskih ubeđenja. Ova poznanstva pretočio je u nezaboravne likove čuvenih priča iz Berlina.

Priče iz Berlina, koje se zapravo sastoje iz dva romana, Poslednje gosp. Norisa (The Last of Mr Norris, 1935) i Zbogom Berlinu (1939), suptilno balansiraju između komedije i tragedije, opisujući avanture ranjivih ljudskih bića zahvaćenih u mrežu monstruozno nehumanog sistema. Sudeći po kritičarima a i publici, ono što ove priče čini toliko uspešnim jesu zavodljivo tečni, poigravajući i neosuđujući glasovi Isherwoodovih alter-ego pripovedača. Ovi glasovi pomažu da se lične priče, koje bi se inače mogle učiniti isuviše grotesknim ili preopterećenim simboličkim porukama, omekšaju i učine realitičnim. U "Zbogom Berlinu", pripovedač tvrdi da je on "samo kamera sa otvorenim objektivom, sasvim pasivna, koja snima i ne razmišlja. Snima čoveka koji se brije na prozoru preko puta i ženu u kimonu kako pere kosu. Jednog dana, sve ovo će biti razvijeno, pažljivo odštampano, fiksirano."

"Fotografski" stil priča iz Berlina postao je zaštitni znak Isherwooda i inspirisao buduće pisce novinarske fikcije poput Normana Mailera, Gore Vidala ili Trumana Capotea. To je stil, kritičari su primetili, koji dozvoljava piscu da izražava lično iskustvo i pritom prepušta čitaocu da interpretira njegov značaj. To je takođe stil koji se dobro prevodi u druge umetničke medije. John van Druten je adaptirao priče iz Berlina u veoma uspešan komad iz 1951. - Ja sam Kamera (I am a Camera). John Kander i Fred Ebb su ih iskoristili kao osnovu za izrazito popularan mjuzikl iz 1966. i potonji film iz 1972., Kabare (Cabaret).

Dok je prikupljao materijal za berlinske priče, Isherwood je doživeo duboku ljubavnu aferu sa mladim Nemcom iz radničke klase, koga je kasnije nazivao Heinzom. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast 1933., Isherwood and Heinz su prebegli iz Nemačke da bi Heinz izbegao moguću mobilizaciju. Ljubavnici su zajedno tumarali Evropom sledećih 4 godine, da bi, konačno, Heinz bio prisiljen da se vrati u Nemačku gde je poslat u zatvor zbog homoseksualnih aktivnosti sa Isherwoodom i zatim na službu u Wehrmachtu.

Slomljena srca i sa osećajem gađenja, Isherwood imigrira u Sjedinjene Države sa Audenom, kratko nakon nemačke okupacije Poljske. Auden se nastanio u Njujorku, a Isherwood i njegov tadašnji američki ljubavnik su otputovali u Kaliforniju. Po dolasku u Los Anđeles, pisac Aldous Huxley upoznaje Isherwooda sa Swami Prabhavananda, hindu sveštenikom koji je bio predsednik lokalnog vedanta društva. "Elektricitet u vazduhu između njih dvojice", pisao je kasnije Huxley, "bio je sasvim osetan i naišao je na odobravanje svakoga u swami zajednici". Podstaknut smirenošću i mudrošću Prabhavanande, Isherwood je od sveg srca prihvatio vedantizam, nedogmatsku filozofiju koja ne smatra ni homoseksualnost ni heteroseksualnost preprekama za duhovni razvoj. Ozbiljno je pomišljao da se zamonaši, ali je umesto toga ipak odlučio da iskoristi svoj spisateljski dar da približi vedantske poruke široj publici. Ovo je ubrzo (1944.) rezulturalo važnim prevodom svetog indijskog epa, Bhagavad-Gita.

Po pitanju "ovozemaljskih stvari", Isherwood je stupio u doživotnu saradnju sa Metro-Goldwyn-Mayerom kao scenarista. Preko moćnog studija, upoznao je mnoge uticajne ljude iz sveta umetnosti, od kojih su neki, poput Charlesa Laughtona, Grete Garbo, Igora Stravynskog, Tennessee Williamsa i slikara Davida Hockneya, postali i bliski prijatelji. Tokom američkog učešća u Drugom svetskom ratu, radio je kratko kao savesni kritičar u American Friends Service. Nakon rata, objavio je prvi roman napisan u Americi, Prater Violet (1945), izmišljenu priču o radu u engleskoj filmskoj industriji tokom 1930ih koja je sadržala i iskustva iz Holivuda i preobraćanje u vedantizam. Američki kritičari su se svi od reda vrlo pozitivno izrazili o ovom delu, što je povećalo Isherwoodov entuzijazam i naklonost prema Americi. 1946. postaje naturalizovani američki državljanin i započinje lagodan život radeći na filmu, predajući na Univerzitetu u Kaliforniji i pišući knjige.

Tokom zime 1953., Isherwoodovu ujednačenu i monotonu svakodnevnicu je uzdrmala strast. Zaljubio se u Dona Bachardya, 18-togodišnjeg studenta koga je prvi put sreo dve godine ranije na plaži Santa Monika. 1954., na predlog Bachardya, njih dvojica započinju zajednički život. Iako su prijatelji i saradnici bili skandalizovani 30-godišnjom razlikom u godinama, Isherwood je jasno stavio do znanja: "Nisam se osećao krivim u vezi sa tim, ali sam bio pun strahopoštovanja pred emotivnom snagom naše veze, od samog početka; bio je to čudan osećaj sudbinskog, uzajamnog otkrića. Znao sam da sam tog trenutka zaista posvetio sebe drugome. Don može da me napusti, ali ja nikada ne bih mogao njega da napustim, osim ako bih prestao da mu budem potreban. Osećaj odgovornosti, gotovo očinski, ispunio me je strahom ali i radošču."

Tokom godina nepromenljive snage i privrženosti, veza Isherwooda i Bachardya je utišala sve vrste kritika. Bachardy je vremenom postao uspešan umetnik i dvojica ljubavnika su sarađivala na nizu projekata, uključujući dramatizaciju iz 1972. Isherwoodovog romana Susret pored reke (A Meeting by the River, 1967) i knjigu iz 1981. pod imenom Oktobar (October), u kojoj je svaka stranica Isherwoodove proze praćena jednim od Bachardyevih portreta. Govoreći o "Oktobru" za štampu, Isherwood je opisao Bachardya kao "idealnog prijatelja, kome se možeš potpuno otvoriti i ipak biti voljen zbog toga što jesi, a ne onoga što se pretvaraš da jesi".

Tokom 1950ih i 1960ih, Isherwood je nastavio da promoviše vedantizam kroz prevode svetih spisa, kao i u delima poput biografije iz 1965. pod imenom Ramakrishna i njegovi učenici (Ramakrishna and his Disciples). Njegovi napori su pomogli da se rasplamsa interesovanje za istočne religije među ljudima sa zapada, posebno mladima odraslim u "globalnom selu". Takođe je proizveo i određen broj popularnih romana: Svet predveče (The World in the Evening, 1954), koji sadrži njegovo čuveno objašnjenje homoseksualne estetike, "visokog i niskog campa"; Dole u poseti (Down There on a Visit, 1962.), Usamljeni čovek (A Single Man, 1964), i Susret pored reke (A Meeting by the River, 1967.). Od ovih naslova, "Usamljeni čovek" mnogi kritičari smatraju remek-delom i Isherwoodovim jedinstvenim doprinosom svetskoj književnosti, zbog tehničkog savršenstva, duhovnosti i rasvetljavanja onda retko diskutovane teme- homoseksualnosti.

Poslednjih 15 godina svog života, Isherwood je sve više i više otvoreno iskazivao naklonost i pripadnost pokretu za gay prava. Memoari o svojim roditeljima, Kathleen i Frank (Kathleen and Frank, 1971) sadrže ispovest o tome kako je prihvatio svoju homoseksualnost. Tokom gostovanja na televiziji povodom promovisanja ove knjige, u više navrata je jasno isticao centralnu ulogu koju je gay senzibilitet odigrao u njegovom životu i stvaralaštvu. Gotovo preko noći, postao je glavni govornik o homoseksualnosti, pomažući mejnstrimu Amerikanaca i Evropljana da uvide i počnu da poštuju postojanje gay šivotnog stila. Obraćanje na godišnjem skupu Asocijacije modernih jezika 1975. pod imenom "Homoseksualnost i literatura", bilo je ključni katalizator u odluci mnogih američkih koledža da uključe gay književni materijal u svoje programe. Na pres- konferenciji, Isherwood je insistirao: "Priklanjajući se ciljevima jedne manjinske grupe, homoseksualaca protiv diktature heteroseksualaca, govorio sam u ime i svih ostalih manjina."

Isherwoodova smrt usled raka prostate 4. januara 1986. oplakana je od strane čitavih grupa obožavalaca: gay i straight, mladih i starih, umetnički i duhovno orijentisanih, Evropljana i Amerikanaca. Izuzetno topao, nadaren i hrabar individualac, Isherwood je bio pionir humanizma u doba pretećeg totalitarizma i materijalizma. Tokom celog života ostao je veran savetu koji mu je dao Auden još 1937., kada su njih dvojica osećali ceo zapadni svet kako se raspada pred njihovim očima: "Koristi svoju volju. Biće nam potrebna."

Cowan Thomas

Iz: Cowan Thomas, Gay Men and Women Who Enriched the World, Alyson Publication INC, Boston, 1988.