THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW, January 18, 1987

Dobar seks kod kuće u starom Rimu

John Boswell (1987)

PRIKAZ KNJIGA:

1. MIŠEL FUKO: STARANJE O SEBI (THE CARE OF THE SELF Volume Three of The History of Sexuality. By Michel Foucault. Translated by Robert Hurley. 279 pp. New York: Pantheon Books.)

2. FOUCAULT: A CRITICAL READER Edited by David Couzens Hoy. 246 pp. New York: Basil Blackwell.

Staranje o sebi je najverovatnije poslednje integralno delo iz pera Mišela Fukoa koje će se pojaviti na engleskom, mada se preostali tom njegove „Istorije seksualnosti“, nedovršen u trenutku smrti, može pojaviti na francuskom i engleskom. Zato se zbornik „Foucault: A Critical Reader“ koji je uredio David Couzens Hoy, koji predaje filozofiju na University of California u Santa Kruzu, može ubrojiti među „prve važnije procene“; ona je prva zbirka eseja zasnovana na čitavom korpusu Fukoovog rada – uključujući intervjue u štampi, što je pohvalna inovacija u naučnim tehnikama istraživanja, posebno u ovom kontekstu.

	M. Fuko, Staranje o sebi, srpski prev. 1988.

Iako „Critical Reader“ gospodina Hoya ne otvara u potpunosti nove vidike, njegov uvod i 13 eseja od strane stručnjaka na poljima koja se protežu od filozofije do sociologije nude dobar pregled mnogih epistemoloških kontroverzi i pristupa koje je Fuko inspirisao ili intenzivirao. Neki od autora u zborniku su bili prijatelji koji su se slagali sa Fukoom, dok su neki kritičari koji ovde nastavljaju sa oponiranjem. Zbornik će omogućiti starim Fukoovim čitaocima da sažmu i organizuju neke njihove misli dok će neiniciranima pomoći da cene evoluciju i kontekst za teške radove kao što je „Staranje o sebi“. Konačno, ova Fukoova knjiga, u  adekvatnom prevedu Roberta Hurleya može, pak, biti bolji uvod (i memorijal) u složenosti Fukoovog izvanrednog genija nego bilo koja kritička procena.

Čitalac trećeg toma „Istorije seksualnosti“ će pre svega osećati veću prisnost sa njenim društvenim pejzažom nego što je to osećao u prethodnim tomovima serije. Kultura carskog Rima u prvim vekovima hrišćanske ere izgleda, Fukoovim očima, izuzetno poznata. Njegovo stanovništvo je, kao ono industrijskog Zapada osamdesetih godina XX veka, opsednuto ličnim zdravljem i staranjem o telu. Popularni medicinski autoriteti pothranjuju ovu preokupaciju obezbeđujući vodiče za dijete, vežbe, seks i vladanje koji se čine iznenađujuće modernim – do takvih sitnih detalja kao što je preporuka da se jede dosta osevaka.

Nimalo nalik zbunjujućim Grcima, čija je filozofija tako provokativna i čiji kućna uređenja – sa zatvorenim ženama i neobjašnjivom sklonošću ka homoseksualnošću – izgledaju tako bizarni i strani, Rimljani postavljaju malo etičkih problema i idealizuju bračnu zajednicu i nuklearnu porodicu kao normu erotskog ispunjenja. (Problem koji predstavljaju „dečaci“ se čak ne javlja u knjizi sve do kraja, kada se teškoće sa tim lako lokalizuju i odeljuju u Fukoovoj shemi.) Ovaj svet i njegovo shvatanje seksualnosti su čak i predstavljeni raspravom o carskim priručnicima za analizu snova – zadivljujuća paralela sa frojdijanskom analizom erotskih snova, za koju se mislilo da je jedinstveno moderna.

Centralni argument knjige je da je Rim predstavljao i ostvario prelaz između seksualnosti drevnog sveta (Grčke, o čemu se raspravljalo u prethodnom tomu) i seksualnosti hrišćanske Evrope. Kod Grka su seksualna etika i politika bile organizovane oko osa društvene moći i dominacije, i bile razumljive uglavnom u okvirima hijerarhijskih sistema interpersonalnih odnosa. Rimljani, nasuprot, ispoljavaju pre solipsistički pristup. Problem za njih je sopstvo pre nego domaćinstvo ili grad ili zahtevi filozofije: kako upotrebiti seksualnost radi povećanja sopstvenog zdravlja, dobrostanja, sreće. Ovde ima dovoljno nagoveštaja o neobjavljenom četvrtom tomu o ranom hrišćanstvu da bi se mogla izvesti njegova teza: ta preokupacija dobrostanjem sopstva postaje osnova za hrišćansku etiku u kojoj je spasenje individualne duše tačka oslonca moralne aktivnosti i mišljenja; rimski saveti o tome kako optimizovati zdravlje i sreću se transformišu u apsolutna pravila o ponašanju radi postizanja spasenja.

Ovo je ingeniozna, ako ne i originalna, formulacija. „Staranje o sebi“ je prilično precizna u opisivanju sada većeg naglaska na bračnom erosu i ljubavi u carskom Rimu nego što je to ranije bilo u Evropi ili što dugo neće ponovo biti (pod hrišćanskim uticajem eros se uopšte teško dopušta u braku). Fuko sa pravom potvrđuje skorašnje tvrdnje francuskog istoričara Pola Vena i drugih da je navodno neslaganje između rimskog hedonizma i hrišćanskog asketizma iluzija.

Knjiga „Staranje o sebi“ deli sa radovima na koje se poziva osobinu da je pažljivo konstruisana, izvanredno obrazložena i ubedljiva, ali i irelevantna u slučaju običnih ljudi čijom se seksualnošću navodno bavi i na koje ne obraća dovoljnu pažnju. Nezavisno od reference na Plinija i nekolicine drugih, njena analiza se zasniva isključivo na učenim spisima od strane specijalista u dve oblasti, medicini i filozofiji: Artemidorova knjiga snova, medicinski tekstovi Galena, Aurelijana i Orivasija (ko je to? čak se i klasičari mogu zapitati), filozofska dela Epikteta, Musonija Rufa i Plutarha i Dijalog o ljubavi sumnjivo pripisan Lukijanu. Ironično je da je ovaj tajanstveni i beskrvni pristup seksualnosti usvojen od strane autora koji u prošlosti tako briljantno ubeđuje svoje čitaoce da „ono što uzimamo za racionalno, nosioca istine, ukorenjeno je u dominaciji, potčinjavanju, odnosu sila, rečju - moći“, kao što Arnold I. Davidson, profesor filozofije na University of Chicago kaže u svom eseju u „A Critical Reader“.

Možda bi se ovo moglo učiniti smislenim da je Fuko tvrdio da ovi autori predstavljaju vladajuću klasu i da su društveni moćnici kroz njihov diskurs i artikulacije oblikovali seksualne stavove i iskustva ostatka populacije ili da određeni izabrani tekstovi reflektuju ili određuju neku stvarnost. Ali, nema zapravo takvog argumenta, i na nekoliko mesta Fuko primećuje u prolazu da njegovi tekstovi nisu čak ni reprezentativni. Ovo je tačno: uprkos opipljivoj paraleli sa Frojdom, na primer, Artemidorova knjiga snova nije imala nikakav uticaj bilo na seksualnost svog doba niti na diskurs o njoj koji je usledio. Interpretacija snova je bila teško razumljiva specijalnost, isto toliko uticajna koliko i urološki časopisi danas.

Tvrditi da je to rezultat Fukoove namere, namere da napiše intelektualnu istoriju, maši cilj, kao što to čini opservacija istoričara Marka Postera, u eseju „Foucault and the Tyranny of Greece“, gde kaže da ona proističe iz „briljantnog manevra“ fokusiranja ne na opšte kodove ponašanja već na načine na koji je seks bio „problem za individuu u njegovom ili njenom naporu da vodi moralan život“. U ranijim radovima (na primer, „Nadzirati i kažnjavati“), Fuko je pokazao vrlo ubedljivo kako društvena manipulacija idejama i jezikom utiče na indvidualne živote. Ovde ne nudi nikakvu indikaciju – čak ni svoje ubeđenje, još manje dokaz – da trendovi o kojima raspravlja utiču bilo na društvo u celini ili na bilo koje pojedince drugačije nego na pisce.

	John Boswell je autor “Christianity, Social Tolerance and Homosexuality”; predavao je Evropsku istoriju na Yale University. >>>

Da li je ovo onda „genealogija“ modernih tekstova o seksualnosti? Ne „arheologija“ ljudske seksualnosti već spisa o ljudskoj seksualnosti? Bilo bi teško odrediti, u rasponu njegovih dela, šta Fuko misli pod ovim karakteristikama i ključnim terminima. Najveći broj eseja u „Critical Reader“ pokušava to da učini u nekom trenutku; Ian Hacking (sa Instituta za istoriju i filozofiju nauke i tehnologije, Victoria College, University of Toronto) i Barry Smart (sa Odseka za sociološke studije, University of Sheffield) čine taj pokušaj fokusom svojih članaka, a gospodin Poster se bavi time posebno u kontekstu istorije, bez jasnog zaključka – bez sumnje delom jer su za njih Fukoova vlastita značenja evoluirala tokom vremena. Ali „Staranje o sebi“ teško može predstavljati išta, u bilo kom shvatljivom smislu. Skoro potpuno odsustvo ženske perspektive u studiji ljudske seksualnosti stvara tako duboku distoziju da tema postaje efektivno neshvatljiva, čak iako je muška kratkovidost čini teškom za prepoznavanje.

Odnos između bračnih zajednica i diskursa grčkih i rimskih moćnika o njima – uzrok? posledica? paralela? tangenta? – bi činile izvanrednu temu za vrstu analize moći i jezika u kojoj je Fuko bio bolji od skoro svakog modernog autora. Ali prilika je propuštena, kao i šansa za analiziranje odnosa tabua, kulturološkog straha i biološke nužnosti prema učenoj filozofskoj i medicinskoj misli. Nadao sam se da će posle olakih ponavljanja detaljnih opravdanja i racionalizacija helenističkih filozofa i doktora o medicinskim i filozofskim razlozima za zabranu seksa bez odeće ili tokom menstruacije ili po dnevnom svetlu, Fuko primetiti da ovi isti tabui postoje i u mnogim drugim kulturama bez takvih intelektualnih obrazloženja i da ovo postavlja zanimljiva pitanja o uzroku i posledici. Ali ne: obrazloženja su prosto iznešena, diskutovana i posvećena kao da su, poput Minerve, iskočila iz umova filozofa, a poslušno stanovništvo ih, potaknuto njihovom očiglednom istinitošću, prihvatilo.

Ovo je još više razočaravajuće jer, na par mesta gde Fuko odlučuje da se pozabavi širim kontekstom, on to čini tako briljantno (to jest, u veoma opštim i kratkim primedbama o politici u Trećem delu, drugo poglavlje, ili o javnim aspektima braka u Petom delu, prvo poglavlje). Ne bi bilo pravedno, zaista, sugerisati da je Fukoovo razumevanje seksualnosti ovog perioda isključivo bilo zasnovano na tekstovima o kojima raspravlja: čitao je naširoko i retko pravi činjenične greške. Ali ovo malo pomaže čitaocu da razume kakva vrsta „arheologije“ se nudi u delu koje se bavi „ljudskom seksualnošću“ na osnovu pola tuceta specijalizovanih tekstova napisanih od strane muškaraca o tome kako bi muškarci trebalo da organizuju svoje bračne živote u cilju uvećavanja svoje sreće.

Ukazuju mi se dva objašnjenja. Kanonizujući ove tekstove kao neku vrstu „patristike“ (i kao svetih spisa i kao izjave autoriteta dodeljenog starošću i rodom) ljudske seksualnosti, Fuko je možda suvo komentarisao istinu kao naučni artefakt ili mu se opširnost i složenost seksualnosti u Rimu činila nesvodivom na razumljiv tretman, te je izvadio i izabrao tekstove kako bi istakao tačke koje je smatrao važnim bez pokušaja da objasni njihov kontekst. Ovo dvoje nije nespojivo, i bilo da je jedno ili drugo po sredi, činilo bi vrednu epistemološku zagonetku poteklu od autora tako mnogo pređašnjih izazova načinima na koje razumevamo mišljenje, jezik, istoriju i njihove odnose.

prevod: Andrija