MItja Velikonja

Evropa kao bolest

Mitja Velikonja, Evroza: kritika novog evrocentrizma, Biblioteka XX vek, Beograd, 2007, str. 154.

piše: Jovana Papan

„Nikada u vreme partijskog jednoumlja i jugoslovenskog totalitarizma nisam oko sebe video toliko crvenih, komunističkih zvezda, koliko sam u proleće 2004, dakle u vreme demokratije, video žutih, evropskih. Rečeno manje cinično nego što u prvi mah izgleda, nisam mogao da se otmem utisku da smo svega jednu i po deceniju posle napuštanja socijalističke revolucije konačno ostvarili programski stih iz Internacionale „Bili smo ništa, sad budimo sve“; da smo tek posle odvajanja od prethodne zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti, naime jugoslovenske, ušli u novu zajednicu ravnopravnih naroda i narodnosti, evropsku; (...)“ (str. 21).

Ovih nekoliko rečenica iz uvoda (odnosno Euvoda) knjige „Evroza: kritika novog evrocentrizma“, krajnje lucidne i jezgrovite studije slovenačkog kulturologa dr Mitje Velikonje nedavno objavljene u beogradskoj ediciji „XX vek“, sasvim su dovoljne da se nasluti zastrašujuće „euforična“ atmosfera koja je u Sloveniji zavladala u godinama koje su prethodile priključenju Evropskoj Uniji, a koja je nastavila da vlada i do danas. Način na koji autor dočarava opšte jednoumlje koje je proželo sve pore slovenačkog društva, novi totalitarizam koji se nastanio na mestu starog, ne može, a da čitaoca ne navede na pomisao, da je jedino šta je jedan odgovoran društvenjak uopšte mogao da učini u takvoj situaciji, bilo upravo ono što je učinio i Velikonja - trudeći se da ostane (u meri u kojoj je to moguće) nepristrasni posmatrač, posvetio se pažljivom dekonstruisanju novonastalog fenomena.

Sam naslov knjige, „Evroza“, metaforično se poigrava sa temom studije – problematizovani odnos prema Evropi dijagnostikuje se kao psihička bolest. Evroza u tom svetlu predstavlja poetičnu aluziju na „neurozu u psihoanalitičkom smislu“, psihički poremećaj koji onemogućava da se sagleda realnost, pa se odnos bolesnika prema stvarnosti deformiše, i konstruiše se svet fantazije (u ovom slučaju konstruiše se Evropa), a zatim se povlači u taj svet (str. 26).

Kako se konstruiše Evropa? Putem novog „govora“ o njoj, koji autor pojmovno određuje kao „novi evrocentrični metadiskurs“, ili prosto rečeno „verglanje o Evropejstvu“. Mantra novog evrocentričnog metadiskursa „nastaje, prima se i postaje normalna  u svim oblastima društvene stvarnosti: u političkom životu, u medijima, u masovnoj kulturi, u oglašavanju, u svakodnevnom govoru“(str. 2). Evrocentrizam karakteriše širok asortiman ideološkog arsenala „od blago rečeno prostodušnih i naivnih budalaština do sračunatog bacanja prašine u oči, od cirkuzantskog preterivanja i jeftine demagogije do smišljene ofanzivnosti akcija na način agitpropa, od površnih objašnjenja šta je Evropa, do infantilne simbolike i tranzicionih obreda“ (str 138). Nova ideologija podrazumeva suštinsku dihotomiju između „Evrope“ i „Neevrope“ - pod njenim dejstvom Evropa se ukazuje kao uzor, svetao primer normalnosti, pravednosti i demokratije, „magična formula“, „alfa i omega“, ona je naprednija, bolja i veća, a sve što uopšte vredi, evropsko je. Iz toga logično sledi i da ono što nije evropsko nema ni vrednost, već se uglavnom opaža kao nešto „loše,, zaostalo, prevaziđeno, out: Balkan, Istok, socijalistička prošlost itd.“ (str. 23).

Nameravajući da dođe do odgovara na pitanje: kako se novi evrocentrizam konstruisao, predstavljao i interpretirao, kao i kakve je materijalne dimenzije imao, autor je za potrebe ove studije prikupio “hrpu relevantne građe: plakata, letaka, brošura, prospekata, intervjua, pozivnica, govora, fotografija, simbola, nagradnih igara“ i raznih drugih kurioziteta, od lilihipa sa oznakom € do evropakovanja kvasca i drugog „evrokiča“ (str. 27). Knjiga zaista obiluje najrazličitijim primerima „evrocentrične retorike“ – od ljigavih fraza i otrcanih parola do zaglupljujućih stereotipa i opasnih ispiračina mozga, što sve zajedno samo po sebi predstavlja dovoljno intrigantan dokument jednog vremena i društva.

Međutim, i sam način na koji autor obrađuje fenomen novog evrocentrizma je izvanredan. Velikonja istovremeno piše i veoma teorijski potkrepljeno i konceptualno precizno, ali i dovoljno pitko i duhovito da se preporuči svakome ko je zainteresovan za savremene kulturne i društvene fenomene, ili za problematiku evropskih integracija.

Za početak, budući da je novi dominantni diskurs poprimio uznemirujuće razmere, ideja autora bila je da istraži njegove izvore, odnosno nastanak i logiku. Zbog čega i na koji način je zavladalo opšte jednoumlje, koje je dovelo do toga da doslovno iste sintagme odzvanjaju kako sa političkih govornica tako i sa crkvenih propovedaonica, kako u preduzetništvu tako i na estradi, kako od tzv. narodnjačke inteligencije tako i od učitelja? Zatim, kakav je sadržaj integrativnog evrocentrizma - koja značenja se Evropi u ovom diskursu pridaju - šta Evropa predstavlja, šta je to evropski, šta izražava njenu „suštinu“? Na kraju, koje su stvarne dimenzije evrocentričnog diskursa, kakve isključivosti stvara, koje dihomizacije i hijerarhizacije koristi? (str. 24-25).

Troslojnu analizu Velikonja otpočinje poglavljem „Eutopija – nastajanje i logika delovanja novog evrocentrizma“ gde najpre pokušava da analizira primarne uzroke novog evrocentričnog  jednoumlja. Paradoks novonastale situacije jeste da hegemonistički diskurs ne dominira posredstvom prinude od strane vlasti, već (kao usavršeni ideološki model), opštom saglasnošću i prihvatanjem (str. 32). Ni tračak kritičkog preispitivanja i polemike ne da se naslutiti u dominantnom diskursu -  ulazak Slovenije u EU ne postavlja se kao „subjektivna mogućnost“, već kao „objektivna nužnost“. Težnja ka evrointegraciji ispoljava se kao ideološka dogma, ili kako Velikonja formuliše: „nije namera nego činjenica, nije „pitanje izbora“ nego „izliv neposrednosti““ (str. 55).

Jedan od ključnih kvaliteta pojma Evrope krije u auri pozitivne neodređenosti koja je obavija. Magijska privlačnost Evrope svoju snagu crpi upravo iz činjenice da „ama baš svako... u nju može da projektuje šta god mu se prohte“, da je svako „doživljava na svoj način, svako u njoj vidi mogućnost nekakve, kakve-takve dobiti“(str. 30). Evropa figurira kao svojevrsni prazni označitelj, „unutrašnja praznina univerzalne forme“ spremna da bude ispunjena svakim pogodnim sadržajem: „za preduzetnike može da bude mogućnost za poslovanje, za decu bezbedna budućnost, za ubeđene vernike ona je hrišćanska Evropa, za vlast politička šansa, za nacionaliste šira afirmacija sopstvenog nacionalnog identiteta, kulture i jezika; u isti mah, dakle, bilo šta za bilo koga. Takav totalizujući metadiskurs koji sve i svakoga može da primi pod svoj kišobran, jeste svenacionalan i svedržavan..“ (str. 31). Upravo ta sloboda interpretacije značenja Evrope i Evropejstva omogućuje njenu ideologizaciju i totalnost.

I sama evropska zastava, kako autor primećuje, simbol je značenjske praznine Evrope. Sa svojih dvanaest zvezda iste veličine koje okružuju prazan prostor, ona „naprosto poziva“ da se ta niša popuni i osmisli po svačijem nahođenju (str. 31).

U daljem toku analize autor se osvrće na simptomatičan splet odnosa Evrope i Slovenije, i to najpre iz slovenačke perspektive, gde se među glavnim toposima novog evrocentričnog metadiskursa ističe i paradigmatični motiv „povratka kući“. U svakoj prilici naglašava se da se ulaskom u Evropu kao „kultivisanu porodicu evropskih naroda“, Slovenija zapravo „vraća kući“, koju nikad nije ni napustila, i gde po svojoj suštini oduvek pripada (str. 40). Opšte insistiranje na tvrdnji da je učlanjenje u Evropsku uniju zapravo povratak Slovenije u njeno prirodno stanje, autora navodi da se priseti razmišljanja Nikolaja Džefsa (Nicolai Jeffs), koji je zapazio da „upravo stalno ponavljanje i isticanje srednjeevropskog i evroatlantskog identiteta Slovenije razotkriva njegovu problematičnost; kao da ni subjekt koji govori niti adresant nisu u to sasvim uvereni, čim osećaju potrebu za stalnim ponavljanjem“ (str. 46). Novi evrocentrični metadiskurs se svodi upravo na to: Slovenci su „gotovo Evropljani ali ne potpuno evropski“, jednom rečju, „pripravnici“ (str. 46).  Inferiornost i kompleks niže vrednosti u odnosu na „pravu Evropu“ evidentna je kako u načinu na koji sami sebe opažaju („Naš pogled je uprt u Evropu“), tako i u pokroviteljskom načinu na koji Sloveniju tretiraju stare članice Unije („Bravo, Slovenijo!“), i autor ovde duhovito aludira na tipičan odnos „učiteljice“ Evrope i marljive „učenice“ Slovenije, koji je esencijalizovan u novinskim naslovima tipa „Slovenija je diplomirala!“( str. 47).

Za ispitivanje prirode odnosa Evropske unije i Slovenije zanimljivo je i pitanje koje se nametnulo prilikom priprema za zamenu slovenačkog tolara evropskom valutom,  1. januara 2007. godine. Od prvog dana njenog pojavljivanja, evropska valuta se na slovenačkom jeziku pisala kao evro. Međutim, prema odluci Evropskog saveta, odstupanja od zajedničkog načina pisanja naziva valute (euro) među članicama unije nije moglo biti, pa je na litvanskom, mađarskom, malteškom i slovenačkom jeziku evro morao postati euro. Posle talasa negodovanja i „kukumavčenja“ u slovenačkoj javnosti, došlo se do srednjeg rešenja: naziv evro ostaje u upotrebi kod kuće, a euro će se koristiti u odnosima sa inostranstvom. Mada na prvu loptu ovo deluje kao srećno rešenje, autor upozorava na snažnu analogiju sa kolonijalnom situacijom „gde je diglosija bila prihvaćeno pravilo: jezik domorodaca mogao se bez problema koristiti na neformalnom nivou, u privatnom ambijentu, između njih samih, dok je u javnoj sferi vladao isključivo jezik gospodara“ (str. 54).

Važna hipoteza koju autor na kraju prvog dela analize iznosi, jeste da je upravo proizvodnja potrebe za Evropom suštinska karakteristika evrocentričnog diskursa. Kako Velikonja primećuje, za mitologiju tranzicije tipično je prećutno priznavanje postojanja dva odvojena entiteta (u ovom slučaju Slovenije i Evrope) koji se moraju ponovo spojiti, jer su u svojoj biti jedno. Izvan tog jedinstva, kazuje evrocentrični metadiskurs, Slovenija je nekompletna, a kako bi se ta hendikepiranost manifestovala, namerno se fabrikuje nezadovoljstvo sobom, nedovoljnost sopstvene prošlosti i sadašnjosti, ističe sopstvena nedovršenost. Opšte mesto je da Sloveniji nedostaje ono nešto „što samo neko drugi može da joj da“, a taj drugi je, naravno, Evropska unija (str. 56).

No, zarad tog upotpunjujućeg spajanja treba se i žrtvovati, kazuje evrocentrični diskurs: treba se strpeti, sve treba podneti radi postizanja željenog cilja: „poput svakog drugog mita, i Evropa deluje kao potpuna, zaokružena tvorevina, kao osveštana zajednica, novi sacrum, mitski Panteon“, koji kod država koji joj streme izaziva „izvornu nedovršenost““(str. 56).

Autor zaključuje da nije reč o pukom doslednom povođenju za „velikim uzorom“, već o sopstvenoj konstrukciji koju karakteriše „gotovo neshvatljivo mazohističko samosažaljenje, pomešano sa bezmalo potpunim istorijskim zamračenjem. Takvo posipanje pepelom zapravo je predstavljalo dobrovoljnu predaju tom novom evrocentričnom matadiskursu...“ (str. 56-57).

Drugi deo analize „evrotičnog“ sindroma sledi u poglavlju „Euldorado – sadržaji novog evrocentrizma“, koje donosi bogatu riznicu primera evrocentrične retorike. U govorima političara, novinskim tekstovima, brošurama i celokupnom javnom diskursu, smenjuju se nove(stare) mantre: povezivanje, budućnost, stabilnost, bezbednost, zajednica, partnerstvo, dijalog, solidarnost, spajanje različitosti, razvoj, put, blagostanje, poverenje, duhovnost, hrišćanski koreni itd. , koje bi trebalo da reprezentuju nove „evropske vrednosti“ koje treba usvojiti, za razliku od starih „neevropskih“ koje treba prevazići. 

Nije samo nova retorika opasno poznata. Sasvim kao u ona komunistička vremena, u koja je Slovenija nesrećnim skretanjem sa evropskog puta zabasala, sprovodi se i bezbroj paradigmatičnih (evro)rituala. Tu je i stara dobra štafeta, ovaj put ne Titova, već evropska „štafeta mira“, zatim trke bez granica, i mnogobrojni pažljivo razrađeni obredi prelaska koji su svoj vrhunac dostigli u predvečerje „istorijskog događaja“ odnosno učlanjenja 30. aprila 2004. godine (str. 77). Ljudi su, držeći se za ruke, stvarali žive lance, puštali žute i plave balone, sadili lipe, kestenje, masline mira. Na sve strane održavani su nastupi plesnih, pozorišnih i muzičkih grupa, priredbe, proslave, pohodi, paljenje kresova, baklji i vatrometa, praštale su prangije, organizovane su parade, svečana bogosluženja, izvođeno je simbolično uklanjanje ograda, podizanje rampi, rušenje zidova (kojih u stvari nije ni bilo). „Obavezan svečani dekor činila su deca“, kao i u svakom političkom ritualu (str. 100-101). Neki od ovih obreda bili su i više nego bizarni u svojoj maštovitosti, poput „bezbednosnog“ spektakla održanog na tromeđi Italije, Austrije i Slovenije, prilikom kog su lokalni vatrogasci i planinska spasilačka služba iz sve tri države „obojenim mlazevima formirali sve tri državne zastave, i to tako što su se mlazevi u jednoj tački spojili kao simbol evropskog udruživanja“ (str. 76).

A tamo gde bi prestali racionalni razlozi za priključenje Evropskoj uniji, bazirani na promišljenom, trezvenom i svesnom sagledavanju preimućstava usvajanja „evropskih vrednosti“,  nastupili bi oni iracionalni – vera, ljubav i snovi, što su, kako autor ističe, ključne reči u repertoaru svakog mitskog diskursa (str. 83). Primera takve retorike bilo je u velikim količinama – kada je u pitanju vera, najčešće je korišćena parafraza osnovne hrišćanske dogme: In Europe we trust - verujemo u Evropu (npr. natpis na prigodnim evropski obojenim lončićima); zatim se govorilo o opijenosti Evropom, a mogla se naslutiti i određena doza religijskog misticizma, jer se Evropa, poput nekog božanstva, ukazivala kao nedokučiva sila: „Pa ipak, takva je Evropska unija. Što se više o njoj zna, sve više se novih pitanja otvara“. Kada su ljubav i erotika (eurotika) u pitanju, moglo se čuti i priznanje da se „Slovenija „pali“ na Evropu“, i da je u pitanju „ljubav na prvi pogled“(str. 83). Mnogo se i sanjalo o Evropi, ona predstavlja „ostvarenje dugo sanjanog sna“, koji je sada postao „java“, odnosno „naša vizija koja je postala stvarnost“(str. 88).

Osvrćući se na ikonografiju koja je pratila ovaj romantični aspekt evrocentrizma, autor opisuje karikaturu na kojoj „Janeza“, Slovenca u narodnoj nošnji, umesto strelice pogađa Kupidonova žuta zvezda, ili fotografiju evrolepotice koja leži pokrivena evropskom zastavom: „ponovo se koristio stari patrijarhalni motiv („muške“) aktivnosti i („ženske“) pasivnosti: nove članice, među njima i Slovenija, kao „žene“ čekaju svog „đuvegiju“ Evropu (str. 85).

Prilikom obreda ulaska Evropsku Uniju, pokazuje se na delu i otvoreni paternalizam i snishodljivost stare Evrope prema novopridošlicama. Na koricama brošure „EU je ovde! Vodič za nove državljane unije“, na fotografiji je prikazan predsednik Evropske komisije u klasičnom modernom odelu i sa mašnom sa evropskim motivom, kako raširenih ruku dočekuje devojku i mladića u slovenačkoj narodnoj nošnji. Kako autor uočava, ovo je karakteristična dihotomija prisutna kod svih deset novih članica: „stereotipno, seljački ili nacionalno odeveni „Ruritanci“, još-malo-pa-Evropljani“  prilaze klasično odevenom „starom Evropljaninu““ (str. 113). „Novi Evropejci slikaju se, dakle, kao pridošlice odevene u tradicionalno sukno, koje tek treba da se „popnu“ u visoko društvo“. Autor povlači i paralelu sa paradigmatičnom karikaturom iz Poljske štampe: „ponosno, dendijevski uspravljeni „Evropejac“ samouvereno pozdravlja po stasu nižeg, neopuštenog, lako pognutog „došljaka““ (str. 115). Odelo i pozitura još se mogu i promeniti, ali kako novi Evropljani uopšte da pokušaju da izmene svoj odnekuda sićušni rast, ne bi li sa starim evropskim gorostasima mogli da se ogledaju na jednakom nivou?

U trećem delu studije, poglavlju „Eugoizam – dimenzije novog evrocentrizma“, autor analizira  fenomen ogromne disproporcije između razmera slovenačke evropropagande, i realne potrebe za njom, budući da Sloveniju, za razliku od nekih drugih kandidata, nije ni trebalo ubeđivati, jer ishod referenduma ni za trenutak nije bio neizvestan. „Zbog toga novi dominantni evrocentrični metadiskurs kojim se bavimo još posebno iritira (...) Zašto i čemu toliko „navijanje“ za Evropu, toliki „evrofanatični“ pritisci, takvo jeudnoumlje, tako oštra dikcija i sistematski pristup i toliko emotivna (eumotivna?) nabijenost poruka?“ (str. 137). Da li je bilo baš neophodno toliko ubeđivati one koji su već ubeđeni? Autor zaključuje da nije u pitanju nikakav „infantilni diskurs“, već jedna vrlo promišljena „integrativna hegemonistička paradigma“ čiji zadatak je bio da podstiče oduševljenje, naivnost i spontana osećanja građana Slovenije, zapravo da obezbedi dugoročni ideološki monopol novog diskursa, u koji se ni za trenutak ne sme posumnjati (str. 7). Poput nekog zonosumračnog matriksa iz kojeg se ne može iskočiti,  „euforični“ metadiskurs „od prvog slova i tona sve do poslednje suze radosnice, ne razlikuje se od svih dosadašnjih mitoloških prelazaka i novih mitskih samo-pozicioniranja Slovenaca u prošlom veku“ - od habsburške i karađorđevićevske monarhije, preko jugoslovenskog socijalističkog režima i nezavisne slovenačke države – pa do, najzad, Evrope. Pri svemu tome najviše poražava upravo servilnost sa kojom se Slovenija podčinjava još jednoj mitskoj paradigmi: „nosioci dominantnog diskursa izražavaju lojalnost novoj zajednici na ponizan, slugeranjski način; samosažaljenje se iskupljuje opsesivnim dokazivanjem ispravnosti i ispunjavanjem mušičave volje i kaprica novog centra, od kojeg se očekuju pohvale za našu marljivost“ (str. 140).

Na kraju, autor konstatuje da čak i više od bespogovornog sledbeništva i poslušnosti zagovornika Evrope, što „nažalost i nije ništa novo“, zabrinjavaju druga dva pitanja: koja nova isključivanja može da donese takva konstrukcija Evrope? Drugo, šta se u njoj zaboravlja, gubi, nestaje? Samim tim, nameće se i pitanje ko je „drugi“ u odnosu na Evropu: „ko je u grupi „Još-ne-Evropa“, „Neevropa“, „Podevropa“, odnosno „Nikad-Evropa““? (str. 141). „Koliko se gubi od same Evrope dok se na njenom tlu stvara elitno društvo Nove Evrope?“ Protiv koga će se usmeriti novo evropsko jedinstvo, budući da se sve pozitivno u njemu gradi na „antagonističkoj negaciji svega drugog“? (str. 143). Svako udruživanje, poznato je, bazira se na nekoj vrsti neprijateljstva prema onima koji ostaju izvan magičnog kruga, izvan granice: „Svako evropsko ujedinjavanje su bez izuzetka pratila nova isključivanja, svaka nova Evropa stvarala se odbacivanjem nove Neevrope“ (str. 146).

Kada uočava postojanje doslovno „dva pola istog kontinenta“, hijerarhijski podeljena, autor evrocentrični metadiskurs jednog od ovih polova poredi i sa orijentalizmom, jer primećuje da za neevropski deo evropskog kontinenta važi upravo isto ono što važi za nedefinisani Orijent u očima Zapada - karakterišu ga zaostalost, nezainteresovanost, penetrabilnost, troma poslušnost i podatnost (str. 143). Takođe, Velikonja napominje i da ovaj metadiskurs vraća evropsku kolonijalnu situaciju, budući da se kolonijalizam uvek predstavljao kao „altruistička misija kultivisanja i civilizovanja, evropeizacije, prosvećivanja, spasavanja od varvarstva“, gde je za Neevropljane od odlučujućeg značaja upravo „magičan“ kontakt sa Evropom. (str. 144). 

Dakle, ispod koprene pozitivno afirmisane evropeizacije Neevropljana, otkriva se zapravo zabrinjavajuće pseudokolonijalna situacija. Autor ipak upozorava da se ne sme zapasti ni u jednostranu osudu: „A za to ne treba optuživati samo aroganciju samih kolonizatora, već – čak i u prvom redu - i servilnost kolonizovanih koji slepo kao guske u magli slede diskurs novih gospodara“ (str. 144).

Na ovom mestu treba se osvrnuti i na veoma interesantna naknadna zapažanja, koja je autor izložio u predgovoru za srpsko izdanje svoje studije, a koja analiziraju još neke aspekte novog evrocentrizma, posebno zabrinjavajuće posledice „druge faze evroze pri ulasku u evrosistem“. Integracijom u Evropsku uniju država se, sa jedne strane, prema spoljnom svetu prividno otvara, a dobrovoljnim predavanjem suvereniteta višoj, evropskoj instanci, gubi nacionalne atribute i samobitnost. Sa druge strane, međutim, dolazi do sve većeg zatvaranja „iznutra“ – kako nacionalni identitet bledi spram evropskog okruženja, tako „sve više – čak i nasilno – jača i opsesivno se dokazuje prema unutra“ (str. 15). Usled ovog naizgled paradoksalnog procesa paralelne evropeizacije i retradicionalizacije, „neoliberalna arogancija“ iz devedesetih polako je mesto ustupila „neokonzervativnom primitivizmu“, koji odlikuju ksenofobija, homofobija, vulgarni patriotizam i patrijarhalizam, pa incidenti poput aktuelnog pogroma romske porodice, prinudnih proterivanja i brisanja etnički nepoželjnih državljana, sve više postaju pravilo. Kao rezultat doktrinirajuće prakse evrocentričnog metadiskursa, umesto vrlih novih Evropejaca, nastaju sve zatvoreniji i „samozadovoljno zatucani“ marginalci  (str. 18).  Dakle, učlanjenje u klub „prosvećenih“, „demokratskih“ i „politički korektnih“ Evropljana, nikako nije i delotvorna medicina za isterivanje nacionalističkih demona, a prividna denacifikacija sasvim se lako transformiše u sopstvenu suprotnost. 

	Tanja Ostojić, Bez naslova, 2004.

Na samom kraju studije, kroz niz složenih pitanja koje postavlja, Velikonja zapravo poziva na dalje dekonstruisanje i kritičko promišljanje ideje Evrope, i novog evrocentričnog metadiskursa koji, sasvim je jasno, dominira ne samo na tom „civilizovanom“ i „kultivisanom“ polu podeljenog kontinenta, već i u ovim divljim i zaostalim prostranstvima „Neevrope“  kojoj i sami pripadamo. Utoliko je ova knjiga i potrebnija nama, i našem društvu kome tek predstoji pravo zahuktavanje evrocentričnog metadiskursa, besomučno „verglanje o Evropejstvu“ i „ubeđivanje ubeđenih“, sa svim svojim zastrašujuće ispraznim i besmislenim nuspojavama, poput raznih štafeta, ophoda i uranaka koje smo, ukoliko nam se ulazak u Evropsku uniju jednog dana zaista približi, osuđeni da pretrpimo. Iskustvo Slovenije moglo bi nam pomoći da bar delimično ublažimo neizbežni „diskurzivni evrofanatizam“ koji nam predstoji, odnosno „evrozu na srpski način“, kako je Velikonja definiše. Umesto da slepo kao guske u magli srljamo u „Evropu“, kao univerzalnu panaceu za sve naše probleme, za početak bi bilo dobro da prestanemo da se posipamo pepelom i ponavljamo iste zatupljujuće mantre, i zauzimemo prema evrozi koja nas itekako već drma, jedan kritički i promišljen stav. Ovako, skakanje iz jedne, tek preležane totalitarne neuroze u drugu, evropsku, prema kojoj je sve bolje, lepše, kulturnije i civilizovanije u nekoj himeričnoj evro-budućnosti kojoj stremimo, i gde ćemo konačno biti dovršeni i ostvareni, ne predstavlja bog zna kakav napredak. Pre liči samo na prelazak sa jednog odeljenja klinike za neizlečive pacijente i beznadežne slučajeve na drugo.

Preuzeto sa sajta NSPM >>>