TLS, januar 27, 2006.

DOBA VOLJENIH

Ljubav i ljubljenici u ranomodernoj osmanskoj i evropskoj kulturi i društvu

Valter Endrus i Mehmed Kalpakli

The Age of Beloveds

Walter G. Andrews and Mehmed Kalpakli

Love and the beloved in early-modern Ottoman

and Eurepean culture and society,

Duke University Press, 2005.

Mesnevi – pripovesti koje se pripisuju sufi mistiku iz 13. veka Dželaledinu Rumi – bile su omiljeno štivo osmanskoga dvora kroz vekove. Jedna od tih pripovesti govori o mladoj robinji koja je naučila magarca da nosi tikvu ne bi li tako zajedno upražnjavali seks. Jednog dana, kada je u staji naišla na svoju gospodaricu mrtvu, uzviknula je: "O, gazdarice, ti magareću batinu vide, a tikvu ne!". Naravoučenije: nepotpuno zapažanje može odvesti u propast. U «Dobu voljenih», Valter Endrus i Mehmed Kalpakli koriste "klatilo" i "batina" ne bi li preveli šta to, uz tvrdoglavost, poslovično krasi magarce kada se spominju u dvorskim ljubavnim pesmama. Primećuju da su takve opscene teme bile "veoma zabavne u šesnaestovekovnih Osmanlija", ali skotološtvo inače izostavljaju. Autori se pribojavaju da bi i samo pisanje o onim vidovima ljudske seksualnosti koje je osmansko dvorsko pesništvo slavilo, za čitaoce bilo uvredljivo. Nevolja je u tome što su osmanski pesnici pisali sa "falokratskog" stanovišta, koje je, kao i Rumijevo, istodobno bilo i ženomrzno i dečkoljubno.

Sledstveno tome, ovo pesništvo žene svodi mahom na zveri, često se okrećući ushićenim željama starijih muškaraca prema dečacima čija tela su nalikovala vitom drveću. Kako onda, u naše doba političke korektnosti, ozbiljno pisati o izričito homoerotskim i neretko svetovnim stihovima koji su osmanskoj dvorskoj eliti "velikog šesnaestog veka" bili toliko mili? U Sjedinjenim Državama ima hrišćanskih istraživača koji samo traže izgovor ne bi li udarili po islamu i muslimanima; nastojanje Endrusa i Kalpaklija da pokažu kako su iste seksualne vrednosti važile i na dvorovima hrišćanske Evrope, za njih ne mora biti uverljivo. Neki u današnjoj Turskoj – i to ne samo moćna religiozna desnica – negodovaće zbog onoga što knjiga kazuje o homoerotizmu i njegovom mestu u osmanskoj kulturi: «Doba voljenih» nije stamena i mužestvena kultura Ataturkove republike, dok Kuran uči kako je seksualnost veličanstvena ali privatna stvar koju ne bi trebalo uzimati u govor.

Endrus i Kalpakli oprezno iskazuju svoja interesovanja i puštaju da pesme same govore čitaocima koji se neće naći uvređenima. Prevode primere od najboljih i najtipičnijih žanrova i tropa, a umetničke izvrsnosti ovih pesama tumače stavljajući njihove vrednosti i stavove u nužni kontekst života na dvoru. Mnogi od uzetih primera pokazuju da je osmansko pesništvo umnogome bilo nalik onom renesansnom, poniklom na evropskim dvorovima, koje se na sličan način upravljalo prema koterijama klijena i mrežama pokroviteljstava, koje su, u erotskom pesništvu, prednost davale dečacima pre nego ženama, i detaljno elaboriraju prikaze intertekstualne dovitljivosti.

Mnogi koji, obično, ne bi pročitali nešto o Osmanlijama, ali koji zato čitaju o istoriji seksualnosti, kulturne studije i tome slično, naći će obilje fascinantne istorijske građe s kojom će se upoznati, poeziju koja će ih ushititi, kao i neprocenjivu bibliografiju koju bi valjalo proučiti. I istoričari osmanskoga razdoblja će zacelo naći novu literarnu građu koja će obogatiti njihova arhivska nastojanja.

U svom istraživanju osmanskog ljubavnog pesništva, Endrus i Kalpakli nas vraćaju u svet umetnika, spletki i pokroviteljstava opisanih u knjizi Zovem se crveno Orhana Pamuka (prevedena na engleski 2001), i mi saznajemo o povesnom nastanku huzuna, kolektivne istanbulske melanholije koju je Pamuk proslavio (prevedeno 2005). U izvanrednom prevodu Morine Frili, Pamuk pripoveda o borbi pisca Rešata Ekrema Kočua (Resat Ekrem Koçu) da opstane u Istanbulu "kao homoseksualac tokom prve polovine dvadesetog veka". Pošto je, zbog nepopularnih političkih nazora, ostao bez svog akademskog posla, Koču se po krčmama Ataturkove Turske dao na vaspostavljanje glavnog običaja osmanske dvorske kulture. Vratio je u život dvorski sobet  (sohbet) – osmanski adet dovitljivog i prisnog razgovora na muškim pijankama – tako što je upriličavao okupljanja u jednoj istanbulskoj mehani (meyhane). "Ova proslavljena družba pisaca", primećuje Pamuk, "koji su živeli u neapologetički muškom svetu, mogu se smatrati poslednjim predstavnicima divanske književnosti i osmanske muške kulture." Koču je takođe oživeo osnovni žanr iz osmanskog «doba voljenih» pisanjem o onome o čemu su ti ljudi zborili. Između ostalog, šehrengiz (sehrengiz), ili zbirka izuzetnih pripovesti o muškarcima, seksu i gradu, često je kazivala o onome što su muškarci činili sa svakovrsnim dečacima. U periodičkoj Noći u mehani i u svojoj nedovršenoj Istanbulskoj enciklopediji, Koču je uhvatio i ovaplotio melanholiju grada – huzun – koja je ujedno i Pamukova tema i, kako Endrus i Kalpakli argumentuju, ton koji dominira kako se «Doba voljenih» primiče svome kraju.

Na početku, Endrus i Kalpakli prepričavaju poznatu priču o danima kada su Mehmed Osvajač i njegova vojska ušli – i, zbilja, penetrirali – u Carigrad u 1453. godini. Očekujući pobedu Osmanlija, vizantijski velmoža Luka Notaras, bivša "desna ruka" poslednjeg vizantijskog cara Konstantina, brzo je raspodelio svoju imovinu, očekujući da će se s Mehmedom sporazumeti i ostati u gradu, rekavši: "Bolje sultanov turban nego latinska mitra". Grčki izvori kazuju da su pregovori propali kada je Notaras, koji se pribojavao Mehmedovih seksualnih sklonosti, odbio da njegov sin stupi na osmanski dvor, zbog čega je razgnevljeni osvajač naložio da se obojica pogube. Endrus i Kalpakli preispituju ovu priču kao tragičnu sagu o kulturnom nerazumevanju do kog je došlo u času kada su hrišćani i muslimani ponajpre morali da iznađu načine ne bi li održali miran suživot u gradu. Ova priča im omogućava da se pozabave brojnim temama: ljubavlju, seksom, dečacima, starijim muškarcima, zavođenjem, izdajom, verom, pesništvom, apsolutnom moći.

Ispitujući jezik ljubavi i seksa u sobetu, šehrengizu i elitnom pesništvu osmanskoga dvora, autori književna postignuća stavljaju u isti red sa petrarkijanskim modelima. Osmanska, italijanska, francuska i engleska elita delile su isti odnos prema moći koji je proizveo istu posvećenost poetskoj ljubavi koja je obuhvatala  radnje koje su, jednovremeno, i odslikavale i kršile društvene norme. Rani moderni period je bio vreme velikoga potencijala za suživot, i krajnji sentiment «Doba voljenih» evocira nostalgiju za kulturnim momentom kada su, "u osvit modernoga doba, muslimani, hrišćani i jevreji bili ujedinjeni u želji za jedinstvenim i moćnim voljenim bićem". Pre nego što knjigu iščitaju do kraja, znatiželjni čitaoci biće pod utiskom ilustracija i primetiće kako centralna poglavlja nude kontekstualizovana iščitavanja osmanskog dvorskog pesništva i objašnjavaju ključne teme i njihove spone sa renesansnom kulturom u Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Posle uvoda, nestrpljivi čitaoci mogu preći na poglavlje "Zakon, ljubav i vera" i da odatle crpe argumente. Mnogo toga što sledi nakon uvoda čita se kao informativna lektira pisana za studente koji će često odsustvovati sa predavanja, tako da ima ponavljanja i vraćanja na isto, ali zato učimo iz usput umetnute nove građe.

Čitaoci, oni istinski nestrpljivi, odmah bi mogli preći na završni deo, "Osmansko pesništvo, manirizam i poznorenesansni svet". Ovde autori nude briljantno tumačenje Bakijevih i Hajalijevih (Baki and Hayali) gazela koje nas upućuju kako da čitamo ovakva dela i cenimo heteroglosičan međuodnos (interplay) koji osmansku dvorsku poeziju čini tako fascinantnom i nedokučivom. Objašnjavajući retoričke izraze i moguća višestruka značenja ovih izuzetnih pesama, Endrus i Kalpakli tvrde kako je osmansko pesništvo razvilo odličja manirističke estetike, ne samo u prividnom nesaglasju delova i istančanosti stila i duha, već i u tuženju nad konačnom nedostižnošću sveta ljubavi i voljenih, smatrajući to značajnim postignućem osmanskog pesništva.

Knjiga zaključuje kako je od malog značaja to da li osmansku estetiku voljenih smatramo "manirističkom" ili ne; renesansno ljubavno pesništvo, čijim je začetnikom dugo smatran Petrarka, treba iznova pojmiti u svetlu osmanskoga mosta prema slavnim persijskim tekovinama. Osmanski pesnici stvorili su estetski svet koji je, utemeljen u mogućnost stvarnog upražnjavanja, generisao metafore za veličanje ljubavi prema svim lepotama sveta kao i nepotpune ljubavi za sjedinjenje s Bogom, umećući ovu ljubav u priču o "pozornicama muških života", duhovni psiho-narativ koji nije podrazumevao nikakvu misterioznu božansku intervenciju i posredovanje u ljudskim željama. U priči o Tadžibu i Tahiru (Tayyib and Tahir), beda, koja prati mladost protraćenu na pijanstva i blud sa mladim dečacima, navešće naše junake da postanu sufi derviši i nauče da je krajnje blaženstvo s onu stranu pojavnoga sveta. Ovo gledište je u to vreme bilo sasvim falocentrično i išlo je na ruku muškarcima, ali autori razmatraju i neka od izuzetnih postignuća osmanskih pesnikinja Mihrije Hatun i Aiše Hatun (Mihri Hatun and Ayise Hatun).

Valter Endrus i Mehmed Kalpakli nalaze spone između promena o kojima pesnici govore, doslovnih promena diljem Evrope, i širih istorijskih razvoja kao što su demografske promene i seobe. "Doba voljenih", kako zaključuju, imalo je svoj naročit momenat i njegova smrt nije bila prosta stvar. Kao estetika, insistiralo je na tome da je voljeni prirodnoga sveta uvek samo metafora, te otuda prizivanje smrti i iščekivanje sopstvena kraja. A kraj je došao kako su sredstva materijalne potpore, pokroviteljstvo dvora, bivala umanjena usled spletki i nasilja. U 1536. godini, sultan Sulejman je pogubio Velikog vezira Ibrahim-pašu, nekadašnjeg umetničkog zaštitnika i pokrovitelja. Ibrahimova preuranjena smrt predočila je prolaznost života na dvoru i pesnicima je ugasila jedan od izvora prihoda. Ali je smaknuće sultana Osmana Drugog, u 1622. godini, dovelo do konačnog bankrota ljubavničkog pesništva, u svakom smislu te reči. S Osmanovom smrću, svršeno je i sa Dobom voljenih, a kolektivna melanholija, huzun, nastanila se do dana današnjeg u Istanbulu i njegovim žiteljima.

Prevod: Aleksandar