Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
prikazi


TRIDESET NAJBOLJIH GEJ ROMANA
- prema ''Triangle Publishing Group'' izboru
Prvi deo

Američka izdavačka asocijacija Triangle Publishing Group sačinila je 1999. god. listu od ''100 najboljih romana gej književnosti'', koja je objavljena u uticajnom gej časopisu The Advocate (od 22. juna). U žiriju je bilo i desetak poznatih američkih gej i lezbejskih pisaca. Kao što se očekivalo, lista je odmah po objavljivanju oštro kritikovana i osporavana, naročito kada su bili u pitanju romani sa lezbejskom tematikom. Ona je međutim i pored toga stekla ugled, te je čak je i danas referentna. Zanimljiva je i lista najboljih 100 dela koja ne spadaju u ''lepu književnost'', na kojoj se nalaze dosta istorijskih i teoretskih radova koje smo u više navrata predstavljali i pominjali na našem sajtu. >>>>

Polna zastupljenost među autorima prvih trideset romana skoro je jednaka, pošto su dvanaest romana pisale žene, s tim što sve one ne tematizuju lezbejsku ljubav - kao u slučaju Margerit Jursenar koja je u ''Hadrijanovim memoarima'' tematizovala mušku homoseksualnost. Autori nominovanih romana nisu bili svi iskljucivo homoseksualci, neki su biseksualci, a za neke se veruje da su heteroseksualci. Što se tiče nacionalnosti autora, mada je na prvom mestu jedan Nemac, većinu čine Amerikanci (18 od 30), po brojnosti zatim dolaze Francuzi i Britanci. Zanimljivo je da ima zamerki od strane nekih britanskih analitičara ''što previše ima francuskih - a premalo britanskih autora, iako je dobro poznato da je među Britancima homoseksualnost rasprostranjenija''. Uključeni su i po jedan Argentinac i Japanac, dok, recimo, nema Italijana, a o Srbima i drugim malim narodima i da ne govorimo. Književnik Gor Vidal i književnica K. Mekkalers zastupljeni su sa po dvema knjigama.


 

Br. 1: SMRT U VENECIJI
(Der Tod in Venedig)

Tomas Man (Thomas Mann, 1875-1955) jedan je od najznačajnijih nemačkih pisaca. U svojoj 26-toj godini napisao je ''Budenbrokove'', remek-delo o propadanju bogate građanske porodice (''od snage do dekadencije, kroz tri generacije''), a potom je jedno vreme pisao kratke romane-novele, uključujući i ''Smrt u Veneciji''. Za ''Čarobni breg'' (''roman o idejama i izgubljenom humanizmu''), dobio je Nobelovu nagradu (1929).

Potekao je iz bogate gradanske porodice. Bio je oženjen i imao je šestoro dece. Kada je Hitler došao na vlast, iselio se iz Nemačke u Švajcarsku, da bi se potom, sa novostečenim čehoslovačkim pasošem, nastanio u SAD (1936). Jedanaest godina kasnije odlučuje da se vrati u ''staru, dobru Evropu'', ali ne u Nemačku, već ponovo u Švajcarsku, gde je i umro.

Bio je plodan pisac; pored romana i kritika, pisao je i mnoge eseje, uključujući i eseje o ruskoj književnosti, koju je obožavao. Iz obimnog Tolstojevog opusa najviše je voleo ''Anu Karenjinu''.

Za pisanje novele ''Smrt u Veneciji'' (1912) Man je bio inspirisan jednim poljskim dečakom, kojeg je viđao prethodne 1911. godine u Veneciji, najčešće obučenog u mornarsko odelo. Dečak se zvao Wladislaw Moes i imao je samo 11. godina, dok je dečak Tado u romanu nešto stariji, ima 14. godina. Osnovna tema knjige je beznadežna ljubav pisca Gustava fon Ašenbaha prema golobradom dečaku Tadu. Opsednut tom ljubavlju i neukrotivom žudnjom za lepotom (''Onaj koji ljubi božanskiji je od ljubljenoga, jer je u onome bog, a u ovome nije''), Ašenbah ostaje u Veneciji za vreme epidemije kolere, od koje umire, te je tako u knjizi vidno klasično prisustvo simbola erosa i tanatosa. Zanimljivo je da je Wladislav pročitao novelu dvanaest godina kasnije, saznavši da je junak novele.

 
   

Po knjizi je snimljen film istoimenog naziva, u režiji slavnog italijanskog gej reditelja Lukina Viskontija, u kome su igrali Dirk Bogard (takođe homoseksualac) i švedski dečak Bjorn Andresen. Film je naišao na mešovite kritike, od kojih su neke bile izrazito negativne, jer se smatralo, kao što to obično biva, da je film slabiji od knjige. Tako je američki filmski kritičar D. Denby u magazinu ''Atlantic'' u septembru 1971. godine pisao: ''Film je jednostavna uvreda: rđava je prerada dela dvojice najvoljenijih umetnika ranog XX veka - Tomasa Mana i Gustava Malera'' , pošto se smatra da je u liku pisca Gustava fon Ašenbaha predstavljen poznati kompozitor Gustav Maler.

Mada Man nije mnogo poznat kao ''praktikujući homoseksualac'', intimni dnevnici koji su postali dostupni tek posle njegove smrti, pokazali su da je on bio ''opsednut intenzivnom seksualnošću''. Jedan od njegovih biografa (Anthony Heilbug: ''Thomas Mann, Eros and Literature'') pisao je da je ''Man tokom zivota stalno goreo strašću za golobradim mladićima, što je bila tajna jedino za one koji nisu imali oči da vide i uši da čuju; njegova latentna homoseksualnost bila je u stalnoj krizi, stalno je tinjala, mada nikada nije naglo izbila''.

''Smrt u Veneciji'' na srpski je jezik izvanredno prevela Anica Savić-Rebac (prvo izdanje, Novi Sad: Matica srpska, 1952.)

Na našem sajtu:
Thomas Mann - biografija>>>>
Thomas Mann>>>>


 
   

Br. 2: ĐOVANIJEVA SOBA
(Giovanni's Room)


Džejms Boldvin (James Baldwin, 1924-1987) američki je pisac za koga se obično kaže da je ''u svojim romanima govorio o čovekovom traženju svog seksualnog i ličnog identiteta'', Kao crnac (rođen u vanbracnoj vezi, u siromašnom njujorskom predgrađu Harlemu) dobro je osetio u svom detinjstvu i odrastanju, nejednakost i ponižavanje crnaca, te je bio prirodno kritičan prema američkom društvu, odnosno prema rasizmu, pišući žestoke eseje o potrebi borbe za ljudska prava. A onda je, odbacujući osnovne vrednosti tadašnjeg američkog društva i rasizam, napustio SAD u svojoj 24. godini, i uglavnom živeo u Parizu, od 1948. do 1957. godine, gde je u tom periodu i napisao knjigu ''Đovanijeva soba''. Potom se vratio u SAD, gde se ponovo, pored nastavljanja pisanja, aktivno borio za ljudska prava. Ipak, od 1970. godine stalno se nastanio u Parizu.

Knjigu ''Đovanijeva soba'' (1956) Boldvin je napisao u vreme kada je bilo malo romana koji su otvoreno obrađivali homoseksualnost, pa stoga njena pojava nije dobro primljena. Njegov agent mu je savetovao da spali rukopis, a njegov izdavač odbio je da je štampa, te je morao da nađe drugog izdavača. Izlazeći u javnost sa tom knjigom, Boldvin je izjavio da ''fobija od homoseksualaca i literature koja obrađuje istopolnu ljubav označava paniku heteroseksualaca, što je rezultat njihovog nedostatka mašte i sposobnosti da cene raznolikost'' (''Homophobia represents a heterosexual panic arising from their lack of imagination and inability to appreciate diversity'').

Tema knjige je čovekovo poimanje sopstvene homoseksualnosti. Narator je Dejvid, koji priča svoju priču u jednoj jedinoj noći. On je mlad biseksualni Amerikanac, koji u Parizu sreće Italijana Đovanija, mladog i lepog kelnera, takođe biseksualca, i spontano ga čini svojim ljubavnikom. Đovani je slučaj za sebe: zbog počinjenog ubistva očekuje ga pogubljenje. Treća ličnost u romanu je Hela, koja treba da se uda za Dejvida.

 
   

U knjizi Boldvin nastoji da homoseksualnost razmotri u svoj svojoj ukupnosti, što za njega znači sa pozitivnog i negativnog aspekta. Tako, i pored mnogobrojnih vidljivih znakova simpatije autora za homoseksualnost tokom cele knjige, na kraju se o njoj ipak sam od sebe nameće negativan zaključak. Naime u ljubavnoj vezi Dejvida i Đovanija autor vidi punu ispravnost i lepotu, njihovu ljubav smatra podjednako verodostojnom koliko i heteroseksualnu ljubav, jer se ta istopolna ljubav uzdiže nad svojom fizičkom dimenzijom (suprotno stavu onih koji u homoseksualnu vezu ulaze isključivo radi trazenja zadovoljstva). To je pozitivno u knjizi. Međutim na kraju se ukazuje da na duge staze homoseksualna veza dvojice muškaraca nudi veoma ograničene mogućnosti (nema pravog odgovora na direktno pitanje iz knjige: ''Šta dva muškarca mogu da rade zajedno celog zivota'', kao da se ima u vidu, iako se to ne kaže, starogrčki model privremenosti istopolne seksualne veze.

''Ljudi ne mogu, nažalost, izmisliti svoje ljubavnike i prijatelje kao što ne mogu izmisliti ni roditelje. Njih im život daje, a takođe ih i udaljuje od njih, a velika je teškoća da čovek prihvati život takvim kakav jeste'', pisao je Boldvin, sa uverenjem da čovek ne može pobeći od svoje sudbine.

Đovanijeva soba postoji u hrv. prevodu:
James Baldwin, Giovannijeva soba. Prev. Mario Suško, Zagreb: Znanje, 1985.

Ostali prevodi:
Boldvin Džejms, Druga zemlja. Prev. Dušan Puvačić, Sarajevo: Svjetlost, 1966 (dr. izd. 1986.).
Boldvin Džejms, U susret čoveku, Beograd: Rad , 1969.
Baldwin James, Idi i reci to na gori. Prijevod Nada Vućinić, Zagreb: August Cesarec, 1982.


 
   

Br. 3: CVETNA BOGORODICA
(Notre Dame de Fleurs)

Francuski pisac i dramaturg Žan Žene (Jean Genet, 1910-1986) u svojim je delima slikao podzemlje, marginalizovani svet i ološ, među kojima najčešće osuđenike, muške prostitutke i podvodače. On je sam dugo živeo takvim zivotom bio je siroče, lopov od najranijeg detinjstva, prevarant i homoseksualac. ''Otvoren'', da otvoreniji ne može biti.

Prvi put je otišao u zatvor (odnosno ''popravni dom za maloletnike'') u svojoj desetoj godini zbog krađe, gde je proveo dobrih pet godina. U 19. godini prijavljuje se po prvi put za profesionalnu vojnu službu (službuje u Francuskoj, Siriji, Maroku i Alžiru), da bi nakon par godina pobegao iz nje, jer njegova, makoliko već ogrubela, ipak senzibilna priroda, nije mogla da duže trpi vojnu tiraniju. Civilni zatvori su mu više odgovarali. Onda se počeo skitati po Francuskoj i Evropi, baveći se švercom i krađom i s vremena na vreme potragom za seksualnim partnerima. Zato je veliki deo svog jebenog života proveo po zatvorima. Godina 1939. odlučio je - da postane pisac, sa namerom da piše o onome što najbolje poznaje, o podzemlju i homoseksualnoj ljubavi u zatvorima, koja je tamo jak motiv za nasilje. Naravno, pisaće knjige koje su uglavnom autobiografske prirode, ali i značajne pozorišne komade, koji će biti vrlo uspešni i izvodiće se širom sveta (pa i u Srbiji), kategorisani kao ''teatar apsurda''. Njegova prva knjiga ''Cvetna Bogorodica'' (1944), pisana je u zatvoru i bavi se opisom svakodnevnih događaja u zatvoru, dok se čeka pogubljenje jednog mladog zatvorenika-ubice. Svako razmisljanje o tom očekivanom pogubljenju ''jednog od njih'' kod ostalih zatvorenika stvara određeno perverzno zadovoljstvo do seksualnog svršavanja, jer se čin pogubljenja ne vidi kao nešto čega se treba bojati, a još manje stideti, već kao kruna jednog prividno svojevoljno izabranog života. A Kerel, iz knjige ''Kerel iz Bresta'', amoralni je mornar, takođe ubica, koji ima moto: ''More je moja supruga, a kapetan je moja ljubavnica''.

 
   

Po izlasku iz zatvora Žene je nastavio sa krađom (uživao je da krade sve što se moglo i nije moglo da ukrade), pa je 1948. godine osuđen po deseti put, tada već na doživotnu robiju. Onda je došlo do drastičnog zaokreta u njegovom životu, kada su se za njegovo oslobođenje iz zatvora zauzele mnoge poznate ličnosti tadašnjeg francuskog društva, naročito Žan Pol Sartr, Andre Žid i Žan Kokto, upućujući zahtev u tom smislu šefu francuske države. Taj zahtev je uvažen i Žene je oslobođen. Svojim dobročiniteljima on se zahvalio jednom poemom u kojoj je veličao vrednosti kriminalaca u zatvoru, tvrdeći da su za njih zatvorske ćelije - ''prostorije za meditaciju i scene svakojakih seksualnih fantazija''.

Žan Pol Sartr je tim povodom napisao poznatu studiju: ''Sveti Žene: glumac i mučenik'', u kojoj je Ženea proglasio ''prototipom egzistencijalistickog čoveka, čije razlikovanje dobra i zla jeste rezultat ličnog izbora i odluka''.

U 1949. godini Žene je napisao autobiografiju sa potpuno adekvatnim nazivom: ''Dnevnik lopova''. U njoj opisuje svoju turbulentnu mladost i ''zabranjeni univerzum'' lopova, prostitutki, narkomana, prosjaka i sličnih. On je, čini se, na krađu gledao kao na ''sveto zanimanje'', kome je prilazio sa vrstom religiozne predanosti. Njegov moto je bio: ''Ojačaj samog sebe protiv bola i degradacije''. U predstavnicima zakona često je video likove ''uzvišenih homoseksualnih ikona'', a naročito je bio slab na fizički lepe policajce.

Nemački reditelj Rajner Fasbinder snimio je piktoreskni film po Ženeovoj priči o Kerelu.

Nakon 1966. godine Žene je uglavnom napustio pisanje i počeo se baviti predavanjima i pružanjem podrške radikalnim pokretima u svetu. Tako, pored podrške crnačkim pokretima u SAD, naročito je poznata njegova podrška Palestincima. Pritom je lično pokazivao priličnu naklonost prema Arapima i Berberima kao muškarcima, među kojima je imao nekoliko ljubavnika (najviše u Maroku, u kome je, nakon njegove smrti u Francuskoj, zakopano njegovo telo).

Američki pisac Norman Majler se, u svojoj polemičkoj knjizi ''Zatvorenik seksa'', često doticao pisanja Ž. Ženea, obračunavajući se sa feministkinjama. Mada ističe Ženeovu poznatu poentu da ''muškarac koji jebe drugog muškarca dvostruki je muškarac'' (''A male who fucks a male is a double male'', u franc. originalu ''Un male qui en baise un autre est un double male''), on naročito podvlači Ženeovo zapažanje ''da se vremenom događa spektakularno pretvaranja mužjaka u ženku - da jebač postaje jebeni'' (the fucker becomes the fucked), da aktivni postaje pasivni, da pastuv (the stud) postaje tetka (the queen). Tako mlad čovek koji počinje kao aktivan završava kao pasivan, a mladići koji, forsirani od starijih i fizički jačih zatvorenika, silom počinju kao pasivni, dakle ''jebeni'', sve vreme nastoje, ili bar sanjaju, siroti, da jednog dana okrenu situaciju, što im retko uspeva. Tako u ''Cvetnoj Bogorodici'' Darling počinje kao aktivan, kao ''dvostruki muškarac'', da bi se posle nekoliko godina počeo ponašati kao ženka, u meri u kojoj se ponaša i njegova ljubavnica Divina (muški tranvestit), a i Adrien Balon, koji startuje kao ''pastuv'' završava kao ''tetka''. C'est la vie.

Na našem sajtu :
Gean Genet - biografija>>>>
Žan Žene u staroj Jugoslaviji >>>

Cvetna Bogorodica postoji u hrv. prevodu:
Gean Genet, Gospa od cvijeća. Prev. Ivo Klarić, Znanje, Zagreb, 1989.


 
   

Br. 4: U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM
(A la recherche du temps perdu)

Francuski romanopisac Marsel Prust (Marcel Proust, 1871-1922) najpoznatiji je po svom monumentalnom autobiografskom delu ''U potrazi za izgubljenim vremenom'' (sadrži preko 3.000 stranica). Kako je bolovao od astme, a bio bogat i finansijski obezbeđen, najveći deo života proveo je zatvoren u sobi, spavajući danju i baveći se književnim radom noću. Bio je neženja.

 
   

U navedenom delu, koje se smatra izuzetno značajnim za novi francuski roman, usputna ali znatna pažnja je posvećena služavci Albertini, dosta misterioznoj ličnosti, i njenim navodnim lezbejskim sklonostima i željama. Neki analitičari smatraju da je u pitanju bio muškarac, Albert, koga je Prust u knjizi namerno pretvorio u ženu. U knjizi ''Sodoma i Gomora'' Prust je donekle davao opise homoseksualnih orgija.

Vidi dalje o Prustu >>>>

Srpski prevod:
Marsel Prust, U traganju za izgubljenim vremenom, I-XII. Prev. Živojin Živojinović, Novi Sad: Matica Srpska, Beograd: Nolit, 1983.


Br. 5: IMORALIST
(L'Immoraliste)

Francuski autor Andre Žid (Andre Gide, 1869-1951) bio je plodan pisac, mislilac i veliki moralista. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost (1947). Međutim, u francuskoj javnosti njegove knjige često su primane ''sa pomešanim osećanjima'', pa ih je Rimokatolička crkva, godinu dana posle njegove smrti (1952) čak stavila na Indeks zabranjenih knjiga (kasnije je ova zabrana skinuta. Sam Žid bio je protestant).

 
   

Potekao je iz ugledne porodice, ali su ga u detinjstvu vaspitavale tri žene - tetka Klara, engleska guvernanta - usedelica Ana i majka Julija. Oženio se svojom rođakom Madlenom i sa njom ostao u ''nekonzumiranom'' braku punih 27 godina. Navodno je do ovog braka došlo na preporuku lokalnog lekara mladome Židu ''da brakom može izlečiti svoje homoseksualne sklonosti'', što se pokazalo, naravno, kao neuspešno, jer je sa Madlenom Žid bio sve vreme - impotentan. Međutim, sa jednom drugom ženom je navodno imao kćerku Katarinu, o kojoj se brinula majka.

Žid je krajem XIX veka proveo dve godine u Severnoj Africi, upoznavajući se sa Arapima i njihovim različitim moralnim i seksualnim konvencijama. To iskustvo je prikazao u ''Nemoralnom čoveku'', koju knjigu neki smatraju ''psihološkim romanom o destruktivnoj snazi hedonizma i gladi za novim iskustvima''. Susreti sa Arapima i Berberima umnogome su doprineli Židu da prihvati svoje seksualne sklonosti. Prilikom tog boravka on je u Alžiru sreo i Oskara Vajlda, sa kojim je postao blizak prijatelj. Kako mu se Sev. Afrika svidela, tamo je ponovo živeo od 1942. godine do kraja Drugog svetskog rata.

Njegova knjiga ''Koridon'' (1924) pisana je u odbranu homoseksualnosti, te je bila žestoko napadnuta kada se pojavila. Šokirao je svoje čitaoce i kritičare i kada je nešto kasnije postao komunista (da bi se potom, nakon posete tadašnjem Sovjetskom savezu, duboko razočarao i digao ruke).

 
   

U ''Nemoralnom čoveku'' govori se o ''medenom mesecu'' Mišela i Marseline, negde u Sev. Africi. Mišel se njome oženio u svojoj 25-toj godini, na izričito insistiranje oca, dakle bez ljubavi. Pošto se razboleo, Marselina ga nežno neguje, ponašajući se sve vreme prema njemu kao majka prema bolešljivom detetu. Tokom cele knjige Mišelova homoseksualnost ostaje ''latentna'', jer nema prikazivanja eksplicitnih homoseksualnih aktova, premda on pravi izlete sa lepim arapskim/berberskim dečacima, što mu pruža veliko zadovoljstvo. Što Mišelova bolest više napreduje, on više shvata svoju pravu seksualnu prirodu i nastoji da, ukoliko se može, na licu mesta pruzi oduška sebi, ali krajnje diskretno. Sve u svemu, on odbija da neuspeh prihvati kao gotovu činjenicu, ali nema mesta ni nekakvom trijumfu, te knjiga pre šalje poruku borbe za spasenje nego o očajanju. Ipak, neki kritičari zameraju Židu što nije smogao snage da u knjizi homoseksualnu temu obradi malo eksplicitnije. A što nije, to se donekle može objasniti i činjenicom da sam Žid nikada nije drugima otvoreno priznao da je voleo i želeo dečake, premda je to - praktikovao u stvarnom životu.

Na našem sajtu:
Žid - biografija >>>>

Srpski prevod:
Andre Žid, Imoralist. Prev. Sima Pandurović, Beograd: Nolit, 1956.
Hrv. prev. Gide André, Uska vrata/ Imoralist. Prev. Ivo Klarić, Rijeka: Otokar Keršovani, 1980.


Br. 6: ORLANDO
(Orlando)

 
   

Smatra se da je engleska književnica Virdžinija Vulf (Virginia Woolf, 1882-1941) ''dala veliki doprinos obliku britanskog romana'' i da je bila izvanredan feministički esejista. Njeno ime je posebno vezano za famoznu Blumsbersku grupu (Bloomsbury Group, 1924-1939) u Londonu, koja je početkom XX veka okupljala veliki broj engleskih intelektualaca raznih profila, među kojima neke slavne homoseksualce kao što su bili briljantni ekonomista Džon M. Kejnz, pisci Liton Strejci i E. M. Forster i drugi. Bila je udata za Leonarda Vulfa, nisu imali dece.

Kao književni stvaralac Virdžinija je ostavila veliki broj knjiga koje se i danas rado čitaju. Pre pojave ''Orlanda'' dve od njih, ''Gospođa Dolovej'' (1925) i ''Svetionik'' (1927), već su sadržavale očita lezbejska nagoveštavanja u osećanjima gospođe Dolovej prema Sali Seton i Sirin le Breton prema
Kristini Rič, a u drugoj knjizi između Lili Brisko i starije gospođe Ramzi.

 
   

''Orlando'' (1928) se pojavio u Engleskoj u isto vreme kada i famozni lezbijski roman ''Bunar samoće'', ali je bio daleko manje eksplicitan. Tu svoju knjigu je Virdžinija nazvala ''romanom fantazije''. Radi se o istorijskoj fantaziji, zapravo o dogodovštinama vanvremenske individue, alternativno muške i ženske (''Ona je imala seks i sa muškarcima i sa ženama''), koja je bila paž na dvoru prve kraljice Elizabete. Ta ličnost doživljava više metamorfoza da bi u 36-toj godini definitivno postala žena i udala se za nekog trgovačkog putnika - prodavca knjiga, koji je stalno na putu, tako da Orlando ''može da piše i piše knjige i dobija književne nagrade'' (kao što je bio slučaj sa samom Virdžinijom). Knjigu je ilustrovala njena ljubavnica Vita Sakvil-Vest, preobučena u Orlanda. Veruje se da je to bila prva puna ljubavna veza Virdžinije sa drugom ženom, dok je Vita bila ''iskusnija'' u tom pogledu, možda i zato što je bila supruga poznatog engleskog diplomate, pa je imala priliku da mnogo putuje po svetu i upoznaje žene raznolikih seksualnih sklonosti. Njihovu vezu potvrđuju i zanimljiva pisma koja su razmenjivale, a na osnovu kojih je 1994. godine sačinjena drama ''Vita i Virdžinija'', sa Vanesom Redgrejv u ulozi Virdžinije.

Po ''Orlandu'' je 1992. godine snimljen istoimeni film, u režiji rediteljke Sali Poter. Virdžinija je završila život samoubistvom (davljenjem u reci).

Na našem sajtu:
W. Woolf, biografija>>>>

Srpski prevod:
Virdžinija Vulf, Orlando. Prev. Stojanović Slavica, Novi Sad: Svetovi, 1991.


 
   

Br. 7: BUNAR SAMOĆE
(The Well Of Loneliness)

Britanska knjizevnica Margerit Redklif-Hol (M. Radclyffe-Hall, 1880-1943) od kada je znala za sebe želela je da je - muško. Kao dete, za svoje roditelje, rodbinu i za sebe, bila je poznata pod imenom Petar, da bi kasnije uzela ime svoga pradede Jovana, navodno zato što je ličila na njega. Stekla je dobro obrazovanje i rano je počela da piše pesme. U svojoj 27. godini upoznala je pedesetogodišnju Mejbel Baten, koja je tada bila udata i imala odraslu kćerku, i bila poznata kao mecena mladih muzičara. Ludo su se zaljubile na prvi pogled i počele da žive zajedno čim je Mejbelin muž umro (i u Vel. Britaniji postoji poslovica slicna onoj: ''Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane''). Šest godina kasnije zaljubila se, opet ludo ali sa još većim intenzitetom, u Mejbelinu rođaku, vajarku Unu Trubridž, koja je tada imala 28. godina i bila udata za nekog admirala, te je po tom osnovu imala titulu ''lejdi''. Kada je izgledalo da će neizbežno doći do posebne lezbijske trojke (menage e trois), Mejbel je iznenadno umrla od srčane kapi. Redklif-Hol i Una su otad živele zajedno i ostale u čvrstoj vezi sve do smrti.

U prošlosti Engleske bilo je više poznatih slučajeva čvrstih emocionalnih prijateljstava među ženama, a kada su te osobe pripadale poznatim familijama to je prirodno izazivalo komentare javnosti, a često i vlasti. Veza Redkliff-Hol/Una Trubridž bila je od te vrste.

 
   

''Bunar samoće'' je svakako jedan od najboljih lezbejskih romana u Britaniji i uglavnom je autobiografski. Heroina ima muško ime Stefan Gordon, i, kao i njena autorka, bila je jedino dete bogatih roditelja koji su želeli sina, te je dobila muško ime i vaspitavana kao da je dečko. Stefanova emocionalna iskustva ispričana su hladno i sa simpatijama, tako da u celini knjiga izgleda kao dostojanstveno zahtev za tolerisanjem lezbijske veze u britanskom društvu. ''Napisala sam ovu knjigu iz dubokog osećanja dužnosti'', objasnila je Redklif-Hol. Kratak predgovor za knjigu sačinio je poznati psiholog Hevelok Elis, u kome je istakao ''da delo ima vidno prihološko i sociološko značenje u prikazivanju jednog posebnog aspekta seksualne veze koja postoji među nama u Engleskoj''. Kada se knjiga pojavila u knjižarama, mada je dobila nekoliko dobrih kritika zbog načina kako je napisana, u javnosti je žestoko napadnuta, kao ''moralni otrov koji direktno ubija dušu'', te je njena distribucija zabranjena u Velikoj Britaniji. Protiv te zabrane protestvovali su mnogi vodeći knjizevnici (Bernard Šo, Arnold Benet, Liton Strejci itd.), ali uzalud. Zabrana je trajala dvadesetak godina, tokom kojih se knjiga tajno štampala u Parizu i krišom rasturala po Britaniji. Za života njene autorke prevedena je na 11 jezika i prodata u više od jednog miliona primeraka. Pisala je Redklif-Hall još sličnih knjiga, ali nijedna nije bila tako uspešna. Mada sudska zabrana za ''Bunar samoce'' formalno nije nikada bila skinuta, posle Drugog svetskog rata knjiga je počela ponovo da se štampa u Velikoj Britaniji, ali Redklif-Hol je već bila umrla, sve njene knjige nosile su posvetu ''Nama trima'' - ''druge dve'' bile Mejbel Baten i Una Trubridž.

Zasluga ove spisateljice umnogome leži i tome što je britansku konzervativnu javnost, a i drugi anglosaksonski svet, upoznala sa lezbejstvom na dotle neviđen način. ''Bunar samoće'' ostaje kao jedna od najboljih knjiga te vrste.

Na našem sajtu:
Radclyffe-Hall, biografija>>>>

Nije prevođen na srpski (kao ni na hrvatski)


 
   

Br. 8: POLJUBAC ŽENE PAUKA
(El beso da la mujer arana)

Argentinac Manuel Puig (1932-1990) još se kao dečkić zaluđivao gledanjem filmova (tvrdio je da je engleski jezik naučio gledajući svaki, ama baš svaki američki film koji je prikazivan u Argentini), što je uticalo na njega da izabere studiranje filmske režije u Rimu. Pored toga što se bavio filmom (uglavnom je pisao scenarije) i mjuziklima, pisao je i knjige. Njegov najpoznatiji roman ''Poljubac žene pauka'' filmovan je 1985. godine (glavnu ulogu igrao je Vilijem Hart), a pre toga je služio i kao osnova za jedan brodvejski mjuzikl (1983).

Radnja te knjige se bazira na dijalogu dvojice zatvorenika - Valentina, mladog političkog radikala, tipa latino mačo-revolucionara, i sredovečnog dekoratera izloga - homoseksualca Moline. Na prvi pogled oni nemaju ama baš ničeg zajedničkog, ali se vremenom među njima začinje duboka emocionalna veza dok, da bi ubili vreme, jedan drugom pričaju romantične zaplete iz starih filmova. Sam Molina je u zatvoru zbog toga što je seksualno iskoristio nekog golobradog dečaka, ali je od uprave zatvora dobio obećanje da će biti pušten na slobodu ako u zatvorskoj ćeliji ''obradi'' svog cimera Valentina i izmami neke tajne od njega i njegovih drugara, koji su svi smatrani državnim neprijateljima. Međutim, dvojica zatvorenika se zbliže, duhovno i fizički, te postaju ljubavnici, tako da dobri Molina nije mogao da pomogne državi u borbi protiv njenog neprijatelja Valentina, ali mu zato nije bilo žao sto je uspešno obradio lepog Valentina, pošto je duboko uživao u ljubavnoj vezi sa njim. Knjiga, koju mnogi smatraju ''pobunom protiv seksualne i političke represije'' pisana je vema poetično i nežno, te je postigla znatan uspeh.

 
   

Puig je bio prinuđen da napusti Argentinu onda kada se javno deklarisao kao homoseksualac, pa je jedno vreme živeo u Švedskoj, da bi se konačno nastanio u Njujorku. Priča se da je čak bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost za knjigu ''Poljubac žene pauka'', ali da se tome javno bila usprotivila Nensi Regan, supruga tadašnjeg američkog predsednika R. Regana, nakon gledanja filma istoimenog naslova, koji je smatrala ''bljutavom pederskom melodramom, uvredom za dobar ukus''.

Srpski prevod:
Manuel Puig, Poljubac žene-pauka. Prev. Dubravka Popović-Srdanović, Beograd: Prosveta: Narodna knjiga, 1985.

Pozorišna predstava ''Poljubac žene pauka'' davala se devedesetih u Zvezdara teatru, vidi dalje>>>


 
   

Br. 9: HADRIJANOVI MEMOARI
(Les memoires d'Hadrien)

Francuska spisateljica Margerit Jursenar (Marguerite Yourcenar, 1903-1987) uglavnom se bavila pisanjem ''metafizičkih istorijskih romana''. Važila je za ''umnu, darovitu, slobodnu, tajanstvenu i usamljenu, zarobljenicu pisane reči''. Kad je izbio Drugi svetski rat, preselila se u SAD, gde je radila kao profesor francuske uporedne književnosti. Tamo je kupila kuću i živela sa svojom američkom prijateljicom Grejs Frik preko četrdeset godina, do svoje smrti.

Njen najpoznatiji i najlucidniji roman jeste ''Hadrijanovi memoari''. Hadrijan je bio jedan od poslednjih velikih rimskih imperatora i u knjizi je opisan uoči svoje smrti, udubljen u duboka razmišljanja o životu i o svojoj bliskoj vezi sa prelepim grčkim mladicem Antinojem. Istoričari smatraju da knjiga verno prezentira i približava današnjem svetu običaje, prava i navike vladara i ljudi iz slavnog perioda Rimske imperije.

 
   

Godine 1980., Margaret je postala prva žena izabrana u Francusku akademiju (L'Academie Francaise), državnu ekskluzivnu instituciju rezervisanu za samo 40 članova.

Na našem sajtu:
M. Yourcenar, biografija>>>>
Antinoj - Posljednji mit antike u istoriji i umetnosti

Postoje dva srpska prevoda:
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari. Prev. Ivanka Marković, Beograd: Nolit, 1965.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari. Prev. Ivanka Pavlović, Beograd: Nolit, 1983. (prvo izdanje)


 
   

Br. 10: ZAMI

Odri Lord (Audrey Geraldine Lorde, 1934-1992) jednom je za sebe napisala da je ''američka crnkinja-lezbejka, majka, ratnik i patriota'' i svako može kako mu odgovara da tumači to trojstvo: crnkinja- lezbejka/majka/ratnik- patriota.

Rođena je u Njujorku, gde je zavrsila studije i radila kao profesor književnosti. Tokom šezdesetih godina bila je udata za jednog kolegu-profesora, sa kojim je provela osam godina u braku i imala dvoje dece - Elizabetu i Džonatana. Važila je za glasovitog borca za homoseksualna prava.

 

''Zami'' je njen autobiografski roman.

Na srpski je prevedeno samo:
Odri Lord, Sestra autsajderka: eseji i govori. Prev. Starčević Dragana, Beograd: Feministička 94: Žene u crnom, 2002.


Sačinio Sebastijan Jovanović
Beograd, avgusta 2003. god.

Bibliografske dopune: Nicodemus


DRUGI DEO >>

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi