Na prozoru su se skupljale kapi kise koja je upravo pocela da pada. KIizile su lagano slivajuci se u vece silikonske gliste. Soba je mirisala na Darshan, moj omiljeni... I dok mi je prstima najneznije prelazio preko usana, nisam osecao nista. Uzburkana lavina ustreptalih senzacija koja mi je do nedavno parala grudi, usahnula je. Vise je nisam osecao. Poceo je da mi crta po licu vrhovima prstiju, zadrzavajuci se na obrvama, nosu, jagodicama, usnim resicama, rupici na bradi... poput pera, golicao me. Gledao me pravo u oci, nije treptao. Upijao je svaki moj pogled, udisao mi dah, najdublje osecao svaki povrsni dodir... Kao da to cini poslednji put.

Kao i mnogo puta tokom poslednje dve godine imao sam utisak da zeli samo sebe da zadovolji. Ruka mu je krenula ka mojim grudima, poceo je da dodiruje omeksale bradavice, preko majice. Nije mi prijala tolika bliskost. Osecao sam da u tako maloj sobi kao sto je moja, u tom trenutku, nema dovoljno vazduha za obojicu. Ustao sam sa sofe i krenuo ka prozoru. Otvorio ga i okrenuvsi mu ledja zagledao se u obronke Fruske Gore. Deo Novog Sada koji se video, bio je tmuran. Iz sivila izranjale su zgrade susednog Bulevara, zute, zelene, plave, narandjaste . Postao sam uznemiren. Nepoverenje, razocaranje, jad, bes, kao najgora bolest napadali su mi svaki nerv, jeli ga, unistavali poslednjih nekoliko dana. Zatvorivsi se u svoj svet, depresivan i nem, padao sam daleko od ociju svih. Da, bas tu, u svojoj maloj iznajmljenoj sobi, ni na nebu ni na zemlji. Simptomi bolesti i pored napora organizma da se odbrani, poceli su da se ispoljavaju.

Znao je da nesto ne valja .Da ne funkcionise. Ali je cutao. Da li ocekujuci da se ja prvi pozalim ili iz bojazni od izviranja na povrsinu, onoga sto je krio, je smatrao da je najbolje ne pominjati nista, sto je na hiljadu milja blizu goruce teme i tako sacuvati sebe od pada u provaliju, u koju je vec poceo da pada. Toga verovatno nije bio svestan, ili jeste...? To samo on zna.

Poceo je da oblaci kaput, kada je ljutitim a podrhtalim glasom rekao, Polazimo... Izasao je iz sobe. Zatvorio sam prozor, svezim vazduhom poigravao se parfem sa njegovog sala crne boje, koji je zaboravio na krevetu. Pobudio je uspomene. Slike svega sto smo prosli brzinom svetlosti, smenjivale su se ispred zatvorenih ociju. Privio sam ga uz srce, pokusavajuci da upijem i sto duze zadrzim taj miris koji je neodoljivo putio na njega... tako je mek, nezan...osetio sam ga. U momentu sam pomislio na njegovu bol, stanje u kome se nalazi na nekoliko koraka od mene, u hodniku.

Ugasio sam svetlo i izasao u hodnik. Javio se gazdarici iz cije sobe je tinjao dim cigarete i kroz pritvorena vrata, pod prigusenim svetlom video tepih boje krvi, koji je evocirao neke predivne trenutke... Plasio sam se da ga pogledam u oci, a znao sam da su bile crvene. Toliko dobro sam ga poznavao da sam u odredjenim momentima precizno znao sta znaci odredjeni pogled, sta govore te oci boje meda... nije bila potrebna rec. Namestio sam mu sal, poslednji put doticuci njegov vrat. Napustili smo stan.

Usli smo u lift. Stajao sam iza njega, gutajuci ga ocima. Od poslednjeg sprata do prizemlja vladala je grobna tisina. Narusavao ju je zvuk starih sajli dodatno unoseci nemir u obojicu. Zaustavivsi se izasao je prvi, ne osvrcuci se.

Kisa je pljustala. Sedeli smo u autu desetak minuta, nedaleko od zgrade. Nisam ni o cemu mislio, imao sam utisak da nisam ziv. Bili smo kao dve cestice u vakuumu, na konstantno istoj udaljenosti, bez kretanja .Napokon, moje besvesno stanje prekinuo je zvuk auta. Krenuli smo. Izasavsi na Bulevar Oslobodjenja, upitao me je, Gde zelim da idem. Odgovorio sam da ne znam ni sam. Nikada nisam voleo da mi takvo pitanje postavlja kada vec sednemo u kola .Uvek mi je bio bitan dogovor, i postovanje istog. A ovo je ishod ne dogovora. Znao je da to ne volim. Kretali smo se vecom brzinom od dozvoljene. Auto je klizio kao po staklu. Krupne kapi kise lupale su o retrovizor. Okrenuo sam glavu ka svom prozoru, snazno stiskajuci saku u krilu, kada se cuo zvuk poruke. Niko ne progovara ni rec. Pravi se da nije cuo ili osetio vibraciju. Zeli da izbegne eventualnu neprijatnost. Obliva ga nervoza, mozda strah. Jer zna da sam cuo taj dobro poznati zvuk... Vreme odmice, a ne zna kako da reaguje. Voleo bi da zna ko je uistinu poslao poruku... Auto se zaustavio. Bila je to stanica spasa za njega, ali ne i za nas.

Izasli smo iz auta. Sigurno ne bas tamo gde je imao nameru da odemo posle mog, ne znam ni sam, ali to je bila prilika i zadnja sansa da procita ko mu pise, a da ja kao nista ne posumnjam. To je i ucinio dok je izlazio iz kola, ne u njima. Pravio sam se da nista ne primecujem. Meni ta poruka, nije nista vise znacila, procitao sam ih bezbroj do tada. On to nije znao.

BaBaReeBa je je bila to pristaniste. Prica da je bas tu hteo da me dovede, jer zna da tu uvek volim sa njim da jedem, bila je plomba za zdrav zub. Zaista mi tada vise nista nije bilo vazno. Nas brod poceo je da tone zbog lazi, koje su iz dana u dan bile sve brojnije, toliko vec ociglene da se poceo daviti i sam u njima. Nije mi jasan njegov cilj. Bilo mu je tesko priznati prevaru? Zeleo je da je ja otkrijem? Nije mogao preknuti tu preveliku povezanost i ljubav koja je jos plela cvrste niti oko nas? Plasio se da me ne izgubi u potpunosti, mislim, cak i ... samo kao prijatelja? ... Glava mi je pulsirala. Smetalo mi je i to malo svetla u kraicku kluba u kome smo do nedavno zaista uzivali. Kapci kao od olova, sklapali su se. Odbio sam veceru, bio sam sit svega. Ispijao je kafu, polako. Gledajuci kroz prozor kao da je trazio nekoga u svim tim retkim prolaznicima na jesenjoj kisi. Mene nije. Sedeo sam preko puta njega, a kao da nisam. Ili me nije gledao ili je gledao kroz mene. Cutanje koje mi je do malo pre prijalo, pocelo je da mi uliva uznemirenost,napetost,da me gusi. Sve jace i jace. Na vrhuncu agonije sopstvenog uma i tela, ustao sam, zgrabio jaknu i izleteo napolje.

Hladne kapi kise neumorno su me sibale po uzarenom licu. Trcao sam Bulevarom do Cirpanove, stalno osecajuci da me uhodi. Sporednim ulicama nastavio sam u pravcu svoje zgrade. Nisam osecao slabost koja mi je do tada prozimala noge. Znao sam da kruzi ulicama oko Bulevara. Mislio sam samo na njega i ono sto prozivljava. Izmedju Betanije i vojnih zgrada na parkingu, nadomak ulaza u zgradu, pojavio se ispred mene. Paralisan od straha, stajao sam kao ukopan. Cvrsto me je zagrlio, obgrlivsi delom raskopcanog kaputa. Pitao je samo, Zasto... vredi li sve ovo raditi? Uveo me je u zgradu, pozvao lift i izustio: Cuvaj se mali... okrenuo se i izasao. Ostao je na vratima zgrade petnaestak minuta, znam, sigurno. Usao sam u stan, u svoju sobu, punu uspomena na coveka koga sam najvise na svetu voleo.

To vece, noc, najgore u mom zivotu, do sada, pamticu zauvek. Sam sa toliko toga u sobi sto podseca na njega, veze za njega. Njega koji je otisao, koji je bio sve i jos uvek je. Mozda ga vise necu ni cuti, videti, dodirnuti. Kao da nije ni postojao... Zaspao sam pred zoru.

Probudio sam se oko pet po podne, tog prvog novembra. Dugo nisam mogao da otvorim oci. Lezao sam na krevetu, samo u njegovoj majici i odvlacio svaku misao koja je neprestano letela njemu. Nisam uspevao. Upalio sam lampu, uzeo staru svesku tvrdih korica i poceo da popunjavam stranice, nasom pricom. Slikama, stihovima koje smo nekada pisali jedan drugom, najsmesnijim situacijama, ispadima, delovima poklona koje mi je darovao a mogli su se zalepiti na list sveske... Tada sam se prvi put nasmejao nakon nekoliko dana, iako mnogo vise plakao... Zavrsivsi oko deset uvece, odlucio sam da mu odnesem svesku.

Duvao je jak vetar. Isao sam dobro poznatim putem. Setivsi se svakog zajednickog koraka... osmejka, suze, cutanja, povijene glave, sale, izloga... Neprimecujuci nikoga hrlio sam u nepoznato. Usavsi u dr M.Petrovica ugledao sam kola ispred kuce. Bio sam presrecan u momentu. Zeleo sam samo da pozvonim i ostavim svesku na pragu ulaznih vrata. Dosavsi pred sam ulaz, video sam nepoznat auto u dvoristu. Pomislio sam da su mu stigli rodjaci. Usao sam u dvoriste i sa istocne strane kuce pogledao kroz prozor u trpezariju...

Sedeli su za stolom punim izobolja. Ispijali martini u kome su se kupale masline. Smehom mu je sarao lice, a oci kristalne sijale su mu u senci odbleska plamena svece. Razgovarali su. U pozadini se cuo dobro mi poznat instrumental. Na stolu je stajao aranzman od suvog cveca, koji sam napravio. Na stoljnjaku od buret svile bio je postavljen pozlacen escajg, koji sam samo izdaleka video. Bas kao i sada. Ustao je i sa gracilnom casom u ruci krenuo ka njemu. Nazdravljali su, dok su im se pohotni pogledi pronalazili pod okriljem tananog svetla. Padali su u vapaj purpurnog osecaja obeznazenosti cula. Predali su se jedan drugom. Na izdahu jedne radja se nova. Bas kao i novi zivot. Nova ljubav.

Nepozvan... na veceri bola, gde izdaja nije zasjala u onom pravom sjaju, jer i nije bila prava izdaja, izdaja ljubavi koja nikada ne umire, vec samo coveka kao bica u kome se radja i zivi to najsvetlije osecanje... za stolom sa casom zuci i parcem sopstvenog mesa poklonicu se novom sutra. Pokusati da progutam svaku stranicu price, koja je trajala dve godine, zatvorivsi nos. I svako zrno nade krstiti u hir, na veceri gde buducnost gazi proslost.

MateoMonej