Villiers de l'Isle-Adam:

početak, uvod, prvi susret

Zašto izbor iz dekadentne književnosti započinjem (relativno) nepoznatim Villiers de l'Isle-Adamom (Viliers d'Il Adam)? Da li je dovoljno reći zbog toga što je on skovao termin android? Naravno da nije, mada bi i to bio opravdan razlog. Odgovor je, ipak, malo složeniji.

Ovim francuskim piscem za mene je počeo, ako tako mogu da se izrazim, uvod u dekadenciju, prvi susret sa teško odredivim žanrom umetničke fantastike. Naime, njegovu prvu knjigu pokušao sam pročitam kada mi je bilo svega desetak godina. Opčinjen naučnom fantastikom, naišao sam na knjige iz tzv. Babilonske biblioteke, "nisku fantastične književnosti", u izboru Borgesa, a među njima i na l'Isle-Adamovog Uzvanika poslednjih svečanosti, zbirku kratkih priča. Bila mi je izuzetno teška za čitanje, te sam brzo odustao. Mučio me je zahtevan hrvatski prevod koliko i praćenje kompleksnih rečenica i opisa. Takođe, tada nisam znao ništa o samom autoru, čak ni kako pravilno da pročitam njegovo prezime.

	Villiers de l'Isle-Adam (1838-1889)

Prošle su godine.

Pre nekoliko meseci - ne mogu da se setim tačno kada - naišao sam ponovo na knjigu koju gotovo da sam zaboravio. Ležala je na tezgi uličnog prodavca i koštala svega pedeset dinara. Namah sam se opsetio davnašnjeg pokušaja čitanja, te sam zbirku kupio. (Pomislio sam tom prilikom na drugačiju vrstu dekadencije od one književne, na masovni raspad srednjeg sloja bivše SFRJ, koji usled ratova i opšte nemaštine prodaje budzašto svoje kućne biblioteke.) Sada sam sa zadovoljstvom pročitao l'Isle-Adamove priče, pri čemu mi se posebice dojmila Mučenje nadom, koju sam i izabrao da podelim sa vama.

Ovo malo remek-delo ima zadatak da predstavi završnu fazu mučenja palih u nemilost inkvizicije, kojima je data kratkotrajna nada da je izbavljenje, pred samo pogubljenje, moguće i da je deo neočekivanog, a uvek prisutnog božanskog čuda. Nažalost, to psihološko mučenje, u suprotnosti sa fizičkim mukama, pokazaće se kao daleko pogubnije, i predstavljaće vrhunac patnje. Ono, u daleko blažoj varijanti, jeste opšte mesto na koje su čitaoci i čitateljke nailazile u sopstvenom iskustvu, pre svega ljubavnog karaktera - nije li mučenje nadom nešto čemu smo svi skloni, naročito kada lečimo "rane slomljenog srca"?

Knjiga je izašla 1983. godine, u vreme liberalnih  osamdesetih, prevratničkih koliko u kontekstu formiranja prvih gej-lezbejskih organizacija u Sloveniji, toliko i u pravcu formiranja nacionalističkih pokreta, korifeja beznađa devedesetih. Pod dekadencijom ovde mislim na odstupanje od važeće ideologije bratstva i jedinstva te izmene iste šovinizmom, kao i na udar na heteroseksitičku normativnost, koja je smatrana univerzalnom, sankcinišući i zakonski "protiv-prirodni blud". Na pozadini tih zbivanja možemo pročitati nesvesne razloge pojave Uzvanika poslednjih svečanosti i koliko se autor dotičnih, budući verovatno homoseksualnim i politički konzervativnim, uklapa u kulturno-politički milje vremena prohujalih s vihorom priprema za rat.

Konačno, dekadencija u trećem značenju takođe se može pročitati posredstvom ovog izuzetnog dela. Naime, sjajan prevod Višnje Machiedo danas može da posluži kao uzor za prevodilačku delatnost, koja je od devedesetih pa do sada progresivno opadala u svom kvalitetu, često služeći se trikovima kao što su prevodi sa hrvatskog odnosno "bosanskog" na srpski, ali i drugim marifetlucima. Vrstan jezik, obilje arhaizama i rečenice koje nigde, andrićevski rečeno, "ne pucaju" samo su neki od vrhunaca ovog brilijantnog  - usudiću se reći - PREPEVA.

Stoga, uživajte u jezovitoj lepoti proznih stihova Villiers de l'Isle-Adama.

Dušan Maljković

Villiers de l'Isle-Adam - Biografska crta

Jorge Luis Borges 

Jean-Marie-Mathieu-Philippe-Auguste, grof Villiers de l' Isle-Adam rodio se u Bretagni 7. studenog 1838. i umro u Parizu, a ubožnoj bolnici Braće svetog Ivana (Hospice des Freres de Saint Jean-de-Dieu), 19. kolovoza 1889.

Keltska, neodgovorna i plemenita imaginacija bila je jedan od darova što mu ga dodijeliše slučaj i sudbina, kao i slavno porijeklo - potjecao je, naime, od prvog Velikog meštra malteških vitezova - i glasan prezir prema osrednjosti, nauci, napretku, vlastitoj epohi, novcu i ozbiljnim ljudima. Njegova Eve future (1886) predstavlja jedan od prvih primjera znanstvene fantastike što ih registrira književnost, a ujedno je satira uperena protiv znanosti. Drama Axël obnavlja temu kamena mudraca. La Revolte (Pobuna), postavljena na scenu u Parizu tokom 1870, anticipira Ibsenovu Lutkinu kuću.

Taj romantičar na francuski retorički način izjavio je da se ljudski rod dijeli na romantične ljude i glupane. Običaji njegova doba zahtijevali su da pisac obiluje ne samo znamenitim rečenicama, nego i bezobraznim epigramima. Anatole France izvještava da je jedno jutro svratio k njemu da bi se raspitao o njegovim precima. Villiers je to odbio: "Hoćete li da vam u deset sati ujutro, i dok sunce sja, govorim o Velikom meštru i glasovitom Maršalu?!“ Dok je sjedio za stolom Henrika V, pretendenta na francusko prijestolje, i kad je začuo kako ovaj kritizira nekog tko je sve žrtvovao za njega, reče mu: "Gospodine, pijem u zdravlje vašeg Veličanstva. Vaši počasni naslovi su doista neosporni. Nezahvalni ste kao pravi kralj“. Bio je velik Wagnerov prijatelj; zapitali su ga da li je razgovor s njime ugodan. Odgovorio je oporo: "Zar je razgovorom s Etnom ugodan?“

Kroz njegov život, kao i kroz njegovo djelo, provlači se nešto lakrdijaško; istina je da su okolnosti, to što je bio aristokrat i što je uz to bio vrlo siromašan, pogodovale takvom stavu. Valja, osim toga, imati na umu da je Villiers, preko slike koju je uvijek nastojao projicirati pred pariškim društvom, u suštini branio sam sebe. Bit će da ga nizak rast nije mučio manje od siromaštva, koje je često okrznulo bijedu. U kojoj mjeri jedan pjesnik, koliko god bila bogata njegova mašta, može pobjeći iz svog doba u vrijeme i iz vlastitog mjesta u prostor? Očito je da se Romeova i Julijina Verona ne nalazi točno u Italiji; očito je da su magična mora u Coleridgeovoj Baladi o starom mornaru veličanstven san jednog sredozemnog pjesnika s kraja XVIII stoljeća, a ne Conradovo more, niti more, niti more iz Odiseje. Hoću li ikada moći napisati pjesmu koja nije smještena u Buenos Airesu? Isto se događa s Villiersovom Španjolskom i s njegovim Istokom; oni su isto toliko francuski koliko i Flaubertova mukotrpna Salammbo.

Najbolja pripovijest u našem izboru, ujedno i pravo remek-djelo kratke priče, jest Mučenje nadom. Radnja se zbiva u jednoj vrlo osobnoj Španjolskoj, a epoha je neodređena. Villiers je malo znao o Španjolskoj; ni Edgar Allan Poe nije znao previše, pa ipak su Mučenja nadom i Zdenac i njihalo podjednako nezaboravni, zato što su oba autora poznavali okrutnost kojoj se može vinuti ljudsko srce. U Poea, radi se o užasu tjelesnog reda; suptilniji Villiers razotkriva nam moralni pakao. (...)

Villiers se u Parizu želio igrati pojmom okrutnosti, kao sto se Baudelaire igrao zlom i grijehom. Danas ih mi, ljudi, na žalost, predobro poznajemo a da bismo se mogli time igrati. Okrutne priče su danas bezazlen naslov; no to nije bio slučaj kad ga je Villiers de I'Isle-Adam, između visokoparnosti i ganuća, predložio pariškim književnim kružocima. Taj gotovo ubogi veliki gospodin, koji se osjećao turobnim sudionikom umišljenih dvoboja imaginarnih izmišljotina, nametnuo je vlastitu sliku u povijesti francuske književnosti. (...)

	Jorge Luis Borges            (1899-1986)

Izvor: Villiers de l' Isle-Adam Uzvanik posljednih svečanosti, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1983.

Mučenje nadom >>>