Dragi čitatelju, štovana čitateljice,

U narednim nedeljama pred Vašim cenjenim očima nizaće se redovi iz možda pomalo zaboravljenih, a svakako zanemarenih ili čak i prezrenih literarnih dostignuća. Jedna prokažena, reč na granici neprijatnosti - dekadencija, biće zajednički imenitelj raznovrsnim tekstovima koje ćete sa uživanjem ili gorčinom (a možda i oboma) čitati. Ne misleći pri tome striktno na umetnost dekadencije, te njene uglavnom francuske korifeje s kraja XIX veka (Baudelaire, Gautier itd), ta možebiti mr(s)ka reč, što proizvodi golicavu nelagodu, biće interpretirana kroz optiku koja nosi nešto od althusserovske ozbiljnosti. Ukoliko literatura ima ambiciju da podrije ili je uperena, makar i indirektno, protiv ideoloških aparata države - porodice, škole, crkve, itd. -  te konsekventno stoji i protiv aktuelnog morala i dominantnih svetonazora, ona će naći svoje mesto u ovoj, veoma lično odabranoj kolekciji, herbarijumu cveća zla, čije jarke boje smetaju malograđanskom pogledu. Tako će Lautréamontov proglas o sklapanju saveza sa prostitucijom radi sejanja nemira u porodična gnezda ići ruku pod ruku sa odlomcima iz Wildeove Salome, judejske princeze koja unosi mrzlu lepotu u umorstvo i strast u poljubac mrtvim usnama proroka.

Naravno, to neće biti sve - neki filozofski i magijsko-ezoterički tekstovi, kao i poetska ostvarenja i manifesti iz raznih razdoblja naći će svoje zapaženo mesto u ovoj selekciji, propraćeni komentarima, katkad i instrukcijama za čitanje.

Nadam se da ćete uživati.

Ostaje, naravno, da se odgovori na još dva pitanja.

Prvo - pored već postavljene naznake, kako će se dekadencija razumeti u ovom izboru?

Drugo - zašto takav projekat sada i ovde?

Krenimo redom.

Definiciju dekadencije nije lako dati, a ovde mislim da nije ni potrebno. Pojam se generalno vezuje za društveno nazadovanje u najširem smislu shvaćeno, upravo zbog kršenja ili makar popuštanja moralnih uzusa. U ovom slučaju, stojim na suprotnoj strani - dekadentno je ono što u umetnički izraz unosi i "mračnu stranu", proskribovane žudnje i nahođenja, slaveći ono što se ranije imalo smatrati odvratnim ili bar nepriličnim, otkrivajući na dnu kaljuge dijamantsku perfekciju, te u zlu i očaju lepotu bez premca. Moralni prestupi tako postaju estetski činovi, nazadni tekstovi politički manifesti oslobađanja.

Bilo kako bilo, moje razumevanje dekadencije biće jasno posredstvom samih izbora autora i autorki i njihovih dela, a svaki uporniji čitalac, odnosno čitateljka, moći će da nedvosmisleno ekstrapolira smisao koji sam toj reči pripisao na kraju samog serijala, kada se sve kockice ovog mozaika dekadencije paranoično-perverzno sklope.

Razlog zbog koga se, pomalo nevoljno, teška srca i gorčeg ukusa u ustima no obično laćam ovog poduhvata jeste intimistički protest protiv aktuelne književnosti u Srbiji, ali i njenog moralnog, sve više otvoreno morališuće-prohibitornog poretka. I dok raznovrsni nadri-pisci mešetare po litetarnom pustopolju zemlje u tranziciji stiče se utisak stvaranja jedne izolovane, sankcijske, gotovo samonikle književnosti koja je izgubila svaki kontakt sa jedinim legitimnim kontekstom - samom literarnom istorijom. Uglavnom oscilujući između naivaca i ubogih, samoukih "stvaralaca", savremeni spisatelji mogu da ponude ili religizno trućanje-diktat samih anđela, kao što proklamuje Ljiljana Habjanović-Đurović, ili nazovi realističko pripovedanje, a de facto srednjoškolsko prepričavanje, po uzoru na Marka Vidojkovića. Čast pripada retkim, još ređe priznatim izuzecima koje tendenciozno neću spomenuti, već ću ostaviti vama u zadatak da ih otkrijete, nakon ili u toku serijala.

U svakom slučaju, cilj ove selekcije jeste podsećanje da se bez temeljnog čitanja istorije književnosti, sem u retkim slučajevima barbaro-genijalnosti ili ludila, ne može stvarati ništa do simulacije književnosti, kao i uspostavljanje jedne moguće paradigme/backgrounda za stvaralaštvo, upravo u gej/lezbejskom kontekstu, koje se, ovde i sada, još uvek opire, samim svojim postojanjem, dominantnom moralnom kodiranju.