|
|
|
|
Štovanome čitateljstvu
predajemo na plezir ovi izuzetnu bajku. Autorka Helen Keller
nema direktne veze sa gej omniverzumom, ali, imajući u vidu
stepen diskriminacije kome je bila izložena kao gluvonema i
slepa osoba, borbu za prevazilaženje te nemile pozicije i domete
pri tome postignute, ona mora naći istaknuto mesto u *Queeropediji*.
Prva gluvonema žena koja je završila fakultet, osoba koja je
držala predavanja širom Amerike i sveta, autorka mnogobrojnih,
sjajnih literarnih ostvarenja, levičarka i humanistkinja, borkinja
za prava osoba oštećenog vida i sluha i njihova zadužbinarka.
Prema njenom životu uradeni su mnogobrojni filmovi, napisane
studije i biografije, a predstava "Slučaj Helen Keler"
DAH Teatra bila je jedna od najsjanijih bisera na pozorišnom
off-repertoaru devedestih u Srbiji.
Podsećamo Vas, takođe, na drugi razlog zbog koga objavljujemo
ovu fantastičnu mini-pripovest, a to je Queer
Zagreb festival , koji se ove godine bavi *heteronormativnošću
detinjstva*, a u svom okviru nudi i konkurs, nedavno završen,
za najbolju queer-bajku. I dok sa nestrpljenjem očekujemo rezultate,
uživajmo u prozi Kellerove, koja predstavlja najbolji putokaz
beskompromisnog istrajavanja u naporu stvaranja boljeg, pravednijeg
sveta.
Neka Vas *Kralj Mraz* (*napisan kada je Helen imala svega 11
godina*) ne odagna u san i belu smrt borbe za vaša prava, neka
vas njegova peckajuća, hladna lepota pobudi na akciju. Literarnu,
političku, ma kakvu... Kellerova će biti zadovoljna, verujem.
A vi?
za Redakciju Gay-Serbia.coma,
Dušan Maljković
Kralj Mraz živi u prelepoj palati daleko
na severu, u zemlji večitog snega. Palata, toliko divotna da
se rečima ne da opisati, izgrađena je pre mnogo vekova, na posedima
Glečer-kralja. Čak i na maloj razdaljini, može nam se lako pričiniti
kao planina, sa vrhovima ustemljenim ka nebesima, ne bi li dosegli
poslednji poljubac odlazećeg dana. Kada pridemo bliže, trebalo
bi da uvidimo da smo u zabludi. Ono, što nam je izgledalo kao
planinski vrhovi, u stvarnosti su hiljade blistavih spirala.
Nema ničeg lepšeg od građe te led-palate. Zidovi su majstorski
napravljeni od masivnih komada leda, završavajući u kulama,
nalik liticama. Ulaz u palatu nalazi se na kraju lučnog hodnika
i budno ga čuva dvanaest belih medveda-vojnika.
Ipak, deco, morate posetiti kralja Mraza čim
vam se ukaže prilika i videti svojim očima tu predivnu palatu.
Stari kralj će vas ljubazno dočekati, jer on voli decu, i njegovo
najveće zadovoljstvo je da ih čini srećnim.
Treba da znate da kralj Mraz, kao i svi drugi
kraljevi, ima veliko blago, puno zlata i dragog kamenja; ali
on je darežljivi stari monarh, i teži da na pravi način upotrebi
svoje bogatstvo. Gde god da ide, on učini puno divnih dela;
gradi mostove nad potocima i rekama, providne kao staklo, ali
često snažnije od čelika; trese šumsko drveće dok zreli lešnici
padaju u krila nasmejane dece; onda, da bismo manje tugovali
za svetlim licima cveća, on boji lišće u zlatno, purpurno i
smaragdno, i kada završi svoj posao drveće je dovoljno lepo
da nas teši do ponovnog dolaska leta. Ispričaću vam kako se
kralj Mraz dosetio da farba lišće, a to je jedna veoma, veoma
čudna prica...
|
|
|
|
Jednog dana, dok je kralj Mraz nadgledao svoje
ogromno bogatstvo i razmišljao šta da sa njim učini, pao mu
je iznenada na pamet njegov stari sused, veseljak Deda Mraz.
''Poslaću njemu blaga svoja'' reče kralj sebi u bradu. ''On
je onaj pravi, kome ću sa zadovoljstvom da ih razdam, jer zna
gde siromasi i unesrećeni žive, a njegovo staro, dobro srce
uvek se brižno o njima stara.'' Zato je sazvao slatke male vile,
što pomažu u njegovom domaćinstvu, pokazao im vrčeve i vaze
sa blagom, i naredio da ih odnesu u palatu Deda Mraza najbrže
što mogu. Vile su obećale da će tako i učiniti, te nestadoše
dok trepneš, vukući za sobom vaze i vrčeve najbolje što su mogle,
gunđajući ponekad zbog preteškog zadatka, jer one su bile zaludne
i više su volele da se igraju nego da rade. Nakon nekog vremena,
došle su do velike šume, ali gladne i umorne, namerile su da
se malo odmore i potraže lešnike, pre nego nastave put. Pomislivši
da bi neko mogao da ih pokrade, sakrile su vrčeve sa blagom
međ debelo, zeleno lišće raznolikog drveća, sve dok nisu bile
sigurne da niko ne može da ih pronađe. Onda su se bacile u potragu
za lešnicima, pele se na drveće, zavirujući radoznalo u prazna
gnezda, igrajući se žmurke, skrivajući se iza stabala. Ove nevaljale
vile toliko su se zanele svojom igrarijom da su potpuno zaboravile
na svoj posao i gospodarevu zapovest da budu brze, ali nije
dugo prošlo kad su otkrile, na svoje veliko razočarenje, zašto
im je naređeno da požure. Iako su mislile da su brižljivo sakrile
blago, oči kralja Sunca spazile su vrčeve skrivene međ lišćem,
a kako on i kralj Mraz nikada nisu mogli da se usaglase oko
toga kako činiti dobro ovom svetu, bio je zahvalan na prilici
da se našali na račun svog prilično oštrog rivala. Kralj Sunce
podrugljivo se smejao kada su krhki vrčevi i vaze počeli da
se tope. Na kraju, svaki vrč i svaka vaza je popucala ili se
u potpunosti slomila, a dragoceno kamenje u njima počelo je
da se topi i curi u sitnim mlazevima po šumskom drveću i žbunju.
|
|
|
|
I dalje zaludne vile nisu primetile šta se dešava,
jer su ležale dole, na travi, i divni pljusak od rastopljenog
blaga bio je daleko od njih; ipak, na kraju, začule su jasno
zvonjavu mnogih kapi koje su kao kiša padale kroz celu šumu,
premeštajući se sa lista na list, dok nisu dopuzale do sitnog
žbunja pored njih, gde su, na sopstveno zaprepašćenje, otkrile
da su kišne kapi u stvari rastopljeni rubini, koji optočeno
lišće pretvaraju u grimiz i zlato dok trepneš okom. Kada su
bolje pogledale, videle su da se većina blaga već istopila,
a hrastovi i javori bili su presvučeni u zanosne haljine od
zlata, grimiza i smaragda. Bio je to divan prizor, ali neposlušne
vile bile su previše zastrašene da bi primetile lepotu drveća.
Plašile su se da će kralj Mraz doći da ih kazni. Zato su se
sakrile međ žbunje i čekale, u tišni, da se nešto dogodi. Strahovanja
su im bila opravdana, jer je njihovo dugo odsustvo uznemirilo
kralja, te je on osedlao Severac i krenuo u potragu za svojim
okasnelim izaslanicama. Nije odmakao predaleko pre nego što
je primetio svetlucanje lišća, a odmah je i pogodio uzrok, videvši
polomljene vrčeve iz kojih je još uvek kapalo otopljeno blago.
Isprva, kralj Mraz se ražesti, a vile su se tresle i skupljale
još dublje u svojim skrovištima, i ni sama ne znam šta bi im
se dogodilo da, upravo tada, u šumu nije kročila družina dečaka
i devojčica. Kada su deca ugledala drveće koje se prelivalo
u sjajnim bojama počela su da pljeskaju ručicama i ciče od radosti,
odmah nabravši velike bukete da ih ponesu kući. ''Lišće je lepo
baš koliko i cveće!'', uzvikivala su u svom ushićenju. Njihova
radost izagnala je srdžbu iz srca kralja Mraza i nanela osmeh
na izbrazdano lice, i on je takođe počeo da se divi obojenom
drveću. Rekao je sebi: ''Moja blaga straćena nisu ako usrećuju
malu decu. Moje vile zaludne i moj neprijatelj vatreni naučili
su me novome dobru.''
Kada su to vile začule, pao im je kamen sa srca,
te su napustile svoja skrovišta, priznale grešku i zatražile
gospodarev oprost.
Od tada, velika je radost za kralja Mraza da
oboji lišće bleštavim bojama koje viđamo na jesen, a ako ono
nije prekriveno zlatom i dragim kamenjem, ja ne mogu da zamislim
od čega tako sija. A vi?
Preveo i mestimično prepevao: Dušan Maljković