poison stuff
"I'm doing it, I'm really doing it"
Onda kada pomislite da sve ide kao podmazano tada znate da neizbežno jurite
ka strmim liticama i zasigurno očekujte da se nepovratno sunovratite u bezdan.
U ambis.
Moj "ambis" bio je jebeni dečiji rodjendan na koji je trebalo
da idem jednog julskog, sparnog poslepodneva. Nije mi se išlo.
Bilo je tu zaista puno razloga. Roditelji dotičnog trogodišnjaka
bili su moji prijatelji još iz detinjstva. Preciznije receno
majka trogodišnjeg detata odrasla je sa mnom. Za nju se pretpostavljalo
da mi je prijatelj. Zapravo, to je i bila dok nije rodila
dete. Onda su priče o noćnim izlascima, provodima, flertovima
i neobaveznom seksu bile zamenjene pričama o pelenama, podoju,
mekonijumu, flašicama i svim onim što uz jednu bebu dodje.
Pretpostavljam da je to donekle normalno. Ali ne mislim da
je normalno da se pune tri godine govori samo o tome!
Brižna majka, kakve su valjda skoro sve novopečene majke,
poklanjala je i previše pažnje svom mezimcu, želeći valjda
da ga zaštiti od sveta u kojem živi. Ništa novo, sve već vidjeno.
Déja-vu vaspitanje ovde je tako normalno i obično. I sve majke
misle da će svoju decu vaspitati onako kako to nikome ranije
nije pošlo za rukom. Coulda, woulda, shoulda...
"Hot stud in the city" - tako je trebalo da se zove moje
slobodno poslepodne. Trebalo je da se sretnem sa svojim novim
ljubavnikom koji je bio četiri godine mladji od mene. Nikada
nisam bio preterano optimističan prema mladjim frajerima,
ali ovog puta jednostavno nisam mogao da kažem "ne".
Bilo je tu mnogo više od dobre i zategnute guze, mnogo više
od nabildovanog tela. Moj novi ljubavnik je ušetao u moj život
onda kada sam mu se najmanje nadao, (kako to već biva), i
više od tri meseca predstavljao je moju novu Meku i Medinu
kojoj se ponovo vraćam.
Mr.Goodfuk bio je moj novi "povremeni dečko". Sasvim
dobar dečko. Dečko koji obećava. Dečko kome nije potrebno
"c" u fuck, jer i bez njega zna da pogodi pravu
rupu. Moj Mr.Goodfuk je zaista dobar! No, umesto da dotičnog
letnjeg dana uživam u nekim boljim stvarima, trebalo je da
se otisnem ka nepoznatom i tajanstvenom putu slavljenja dečijih
rodjendana. Tajanstven, pomalo mračan i zastrašujući, ovaj
put je bio svakako put kojim se redje ide u mom životu. Deca
me nikada nisu posebno impresionirala. Njihovi roditelji još
manje.
Tačno u 17 časova stojim ispred ulaznih vrata (rodjendan
se ovoga puta slavi u stanu; pre samo dve godine na isti dan
jedna ne-tako-ugledna srpska kafana bila je zakrčena hordama
ljudi raznih oblika i veličina koji su, valjda, slavili prvi
rodjendan svog ljubljenog sina, unučeta, sestrića, kumčeta...)
Dok čekam da mi neko otvori vrata pomišljam na zategnuto dupe
mog Mr.Goodfuk-a. Mislim na njegove oči. Na njegov osmeh.
Pa opet na dupe. Iako nikada nisam bio preterani ljubitelj
muških dupeta, ovog puta dupe mog novog ljubavnika izgledalo
je nekako posebno. Totalno drugačije od drugih. Novo. Možda
i previše zategnuto, opaljeno (suncem!), nežno. A kad ste
već kod dupeta, ne možete zaobići ni tako ljubljeni prednji
trap. Mr.Goodfuk spada u onu kategoriju ljudi koji zaista
imaju čime da se pohvale.
"Srećan rodjendan!!!!"
|
|
|
|
Grabljenje za poklon, neizostavno cmakanje sa roditeljima
po tri puta u obraz (protiv uroka valjda, ili samo zato što
smo Srbi?), čestitanje, gomila usiljenih osmeha i još veća
gomila druge dece u dnevnoj sobi. Pomerih nekoliko čeljadi
i neke kocke te sedoh u fotelju. Većinu prisutnih zapravo
poznajem, ali većina prisutnih je u društvu svog 'bracnog
saputnika', i naravno uz po koje dete. Venčani parovi sa decom
nikada ne prestaju da vas "opominju" kako oni imaju
nešto što vi, (možda nikada), nećete imati. Bračni parovi
bez dece su naporni sami po sebi. U ranim fazama braka, ubedjeni
da niko pre njih nije spoznao sreću života u dvoje, oni vas
dugo vremena neće ostavljati na miru nabijajući vam svoju
"bračnu sreću" na nos. Bračni parovi sa decom nikada
neće da propuste priliku da vas upitaju "šta još čekate"
i "što se ne ženite/udajete". Uvereni da imaju neku
vrstu monopola nad pravljenjem dece, oni će paradirati svojim
malim naslednicima baš kao da su prvi ljudi na planeti koji
su učinili neko epohlano delo, ili sagradili novo svetsko
čudo. Nisu iskljuceni ni slučajevi da će majke, (najčešće
prvorotke), paradirati sa svojim pričama o porodjaju (sa sve
najgnusnijim detaljima), baš kao da su one same prve žene
u istoriji koje imaju uterus.
Ručak je, kako srpski trend nalaže, obilan. Meso, meso i
opet meso. Meso na stotinu nacina. I dok brižna majka trogodišnjeg
deteta servira neke nebulozne hladne salate koje idu uz meso,
ja razmišljam o "svom" parčetu mesa. Mr.Goodfuk
ima lepo parče mesa. Umesto jebenog ručka na kojem sada sedim
i nabadam parče teletine na viljušku, više bih voleo da se
"bavim" nekim drugim parčetom šnilce. Svežijim parcetom
šnicle, ako ništa drugo.
Pošto vreme na dečijim rodjendanima sporo prolazi, ono se
najbolje skraćuje ispijanjem vina. (Ovog leta pijem samo vino).
U blagoj izmaglici treće čaše ispijenog belog, pokušavam da
usmerim svoje misli ka deci koja se oko mene tiskaju, i na
neki čudan nacin me guše. Umesto da se pozabavim njihovim
bojankama, ja i dalje razmišljam kako propuštam odlično poslepodne
u krevetu Mr.Goodfuk-a. Možda ga ipak vidim kasnije? Možda
dan nije u potpunosti propao? Pre samog polaska na ovu glupost
od slavlja rekao sam mu da me pozove na mobilni i izbavi iz
ove situacije. Isti apel je upućen i mojoj drugarici Doris,
kao i Emilu i Majku. Doris je dobila precizna uputstva. Plan
A, B i C.
Plan A - poziv u 18.15
(uvertira u nešto što bi trebalo da bude početak mog ranog
odlaska sa slavlja).
Plan B - hitno me traže
i ne mogu da ostanem ni minut više, ali ipak ću sacekati da
dete ugasi svećice na torti.
Plan C - koji se sastoji
od dva dela C1 i C2. U C1 delu Doris histeriše preko telefona
što kao svi treba da skontaju, ja obećavam da stižem "tamo
negde" za par minuta, zovem taksi, izvinjavam se svima
što moram da idem. Deo C2 podrazumeva poslednji upućen poziv
kada potvrdjujem da sam već u taksiju.
Ali, opšte je poznato da neke stvari ne mogu ći po planu.
Tačno izmedju plana A i plana B na rodjendansku zabavu stižu
madjioničari!? Dva tipa, obučena kao dva idiota ulaze u stan
sa sve madjioničarskim kolicima za izvodjenje trikova, ili
kako se već ta stvar zove u madjioničarskom slengu. No escape!
Zakopan sam izmedju dva madjioničara, buljuka dece i njihovih
roditelja. Neka deca pocinju da plaču i vrište (sasvim razumljivo,
jedan od madjionicara ima prilično prek pogled), neka se raduju,
sevaju blicevi aparata u rukama oduševljenih gostiju, a jedno
dete povrati sadržaj svog želuca ravno na moje cipele kupljene
u Londonu i jednu nogavicu lanenih pantalona dopremljenih
ravno iz Barselone. Ima li potrebe da pominjem koliko me je
taj gest oduševio?
Zaista šarmantno. Sedim ovde zakopan, Mr.Goodfuk ne zove,
nestrpljivo ocekujem plan B, pantalone su mi ispovraćane,
a sjaj cipela je zamenjen nekom cudnom nijansom neprijatne
boje. Još neprijatnijeg mirisa. Dok pokušavam da se kako-tako
operem u kupatilu, madjioničari izvode razne trikove sa karikama,
konopcima, kartama i nekom kockom i mame oduševljene uzdahe
prisutnih. Na samom izlasku iz kupatila skoro se sudarih sa
jednim od madjioničara.
"Žao mi je zbog tvojih cipela,
video sam šta se desilo.", rece.
"Ma nije toliko važno.",
slagah.
"Mislim da se znamo, mislim
da sam te vidjao ranije po nekim klubovima",
kaže madjioničar u smešnom madjioničarskom odelu.
"Sasvim moguće",
smejem se ja, "visim ja skoro svuda."
Tupo se nasmejah jer je ovo bio moj prvi madjioničarski flert
na dečijem rodjendanu, a on prekinu trenutak nelagodne tišine
izvadivši svoju vizit kartu iz džepa. Nekako teatralno je
ispravi u vazduhu, uperi mi je u lice (valjda da se uverim
da nije u pitanju još jedan trik), i gurnu je pravo u moju
ruku.
"Vidjao sam te ranije, siguran
sam. Javi mi se. Možda ti pokažem još neki trik",
bilo je poslednje što je rekao pre nego što je ušetao u kupatilo
i zalupio vrata za sobom.
Strpah vizit-kartu u džep od pantalona, nasmejah se i vratih
se u dnevnu sobu u kojoj je dečja žurka bila u punom zamahu.
Samo što sam seo i otpio gutljaj vina, ponovo mi je zazvonio
mobilni. Bio je to Mr. Goodfuk. Moj novi, dragi muškarac.
Pitao me je kako se "provodim" i hteo je da zna
da li ćemo se videti na večeri.
"Dolazim kod tebe u osam.", bilo
je sve što sam rekao. Prekinuo sam vezu, pogledao u sobu punu
dece, otpio još jedan gutljaj vina i uputio blažen osmeh prisutnima.
Pogledao sam na sat - vreme za pokret. Ustao sam, pozdravio
prisutne i izvinio se što već moram da idem. U hodniku sam
ponovo naleteo na gospodina madjioničara. Pogledi su nam se
sreli, a moj je definitivno govorio da ću već nekako iskoristiti
vizit kartu koju mi je dao. Ispred zgrade sam uhvatio taksi
i par trenutaka kasnije bio na putu da provedem romantično
veče sa mojim novim muškarcem, Mr.Goodfuk-om.
Ovi dečiji rodjendani i nisu tako loši - pomislih na posletku...
POISON
za komentare, pitanja kontaktirajte
poison
|