S moje leve strane tastature nalazi se čaša konjaka, piksla prepuna pikavaca i daljinski upravljač kojim menjam depresivne melodije koje dopiru sa mog stuba. Sa desne strane stoji čaša martinija, kojom “gasim” konjak. Polako, ali sasvim izvesno, iz večeri u veče se pretvaram u solo drinkera, nemoćan da dospem do svog ljubavnika koji čuči s druge strane male bare, u Engleskoj. Moderne naprave kojima današnji svet obiluje izjedaju mi srce i dušu dok čekam da se desi neko, bilo kakvo čudo, koje će ovu prokletu mašinu podići iz praha i pepela u kojoj se, ne svojom krivicom, zadesila.

Nije trebalo da ispadne ovako. Pre samo tri dana, isti ovaj beživotni monitor u kojeg i sada gledam, doneo mi je novu radost i ubrzano lupanje srca. Do pre samo tri dana sve je bilo u najboljem redu. Sada osećam samo svoje hladne, mokre dlanove koji se nervozno znoje, iščekujući trenutak kada će ponovo kucati poruke svom voljenom liku.

Zaljubiti se online za mene nije predstavljalo neki naročit problem. Svog sadašnjeg cyber ljubavnika sreo sam sasvim slučajno i za ciglo tri nedelje prvobitna simpatija i neobavezan razgovor pretvorio se u nešto sasvim drugačije. Od trenutka kada mi je računar “puk´o”, postalo mi je sasvim jasno da čeznem da se opet čujem i vidim sa svojim cyber ljubavnikom, pa pocenu života! Iako je sve počelo kao neobavezno zezanje, Johnny i ja samo za veoma kratko vreme postali nekako prilično prisni. Razmenjivali smo poruke, mail-ove i fotografije. Od trenutka kada sam ga upoznao, po prvi put mi je bilo zaista drago što imam web kameru uz pomoć koje mogu da uživam u milosti njegovog lika. Njegovo lice – lice zrelog čoveka koji zna šta želi, krupne plave oči koje me gledaju i njegov osmeh koji budi nadu da dobrota i milost u ovom svetu još uvek postoje. Dok ovo pišem i nemilice se opijam, on sedi i čeka s druge strane britanskog kanala, da se pojavim i provedem nekoliko sati sa njim, pa makar i na ovakav način.

Putevi kojima nas život vodi zaista su tajnoviti i na neki neki podmukao način čudni. Do pre samo par godina živeo sam u njegovom rodnom mestu u Engleskoj, ne imajući prilike da ga upoznam i dozvolim sudbini da nam se putevi ukrste. Danas, nakon svih tih godina provedenih u lažnim i manje lažnim zagrljajima izvesnih muškaraca, upoznajem Johnnyja preko Interneta i postajemo cyber ljubavnici. Iz večeri u veče. Iz dana u dan. Delimo ono što u stvarnom životu retko delim sa drugim ljudima. Priznajem da mi se on jako dopada. Priznajem da se i ja njemu jako dopadam. Inače ne bih plaćao enormne telefonske račune iz meseca u mesec!

Znam da on sada sedi i čeka. Jednostavno znam. Isto tako znam da sam mu poslao mail s posla u kojem sam mu objasnio da mi je kompjuter jednostavno “crk´o” i da čekam da mi ga poprave. Znam da mi je rekao da ne brinem previše i da ćemo se uskoro “videti” posredstvom web kamere. Znam da mi je rekao da me želi i da me voli i da mu nedostajem u vrhovima prstiju. Ali kakve koristi od svega toga? Kada spadnete na to da vam kakav-takav kvazi ljubavni život zavisi od stabilnosti kompjuterskih sistema i web kamere, znajte da ste zagazili u nepoznate močvare u kojima na svakom ćošku vrebaju nemani spremne da vam odgrizu ruke, otruju srce i raskrvare dušu kako ne biste mogli da razgovarate sa svojim ljubavnikom. Nemani koje vas teraju da poludite, srušite čitav sistem, izbrišete sve foldere i na kraju opet ne postignete ništa. Osim do prokletog čekanja da vam neko, ko je mnogo vičniji tehnologiji nego vi, umeša čarobni štapić kojim će, barem se nadam, rešiti sve vaše probleme.

U Engleskoj je sada 22.45. Johhny je do sada već digao ruke od mene. Ili se možda upustio u neki novi flert? Sa nekim ko nema tehničkih problema sa nesigurnim operativnim sistemima? Ne usudjujem se da čak ni pomislim na takvu mogućnost. Uostalom, mislim da je dovoljno iskren prema meni. Kako smo u nemogućnosti da se i sami fizički upustimo u seks, mi jednostavno jedan drugome prepričavamo šta se kod onog drugog na tom polju dešava. Johnny mi često govori o ljudima sa kojima upražnjava seks. Ja mu govorim o ljudima sa kojima ja upražnjavam seks. Na neki čudan, pomalo podmukao način, mi ih ogovaramo. Smejemo se njihovim manama i nedostacima. Zamišljamo kakav bi seks izmedju nas dvojice u realnom životu bio. Tokom niza besanih noći načinili smo čitav scenario našeg zamišljenog vodjenja ljubavi, (koji se u svakoj verziji završava partijom jakog engleskog čaja!). Kada izgustiramo sve ove kombinacije, pokazujemo jedan drugome razne delove tela. Važno je da uvek imamo puno materijala da ostanemo satima i satima na vezi.

Dok konjak u nesavršenoj kombinaciji sa martinijem pulsira u mojoj glavi, osećam kako mi Johnny nedostaje. Nedostaje mi njegov osmeh, njegov jebeni zavodnički osmeh! Njegov glas, njegova kratko podšišana plava kosa i njegove tamno plave oči kojima me pohotljivo gleda. Preko njegove web kamere osećam se kao na krovu sveta! On me gleda tako seksi, tako zavodnički i pomišljam da prodam sve, da ostavim svakoga i otisnem se na put preko Kanala sa kartom u jednom pravcu u svojoj ruci. On me, svojim nežnim rečima, podiže u nebo i baca me na dno! On je čovek kojem se poslednjih meseci klanjam – online!

Mislim da sam mu sve ispričao. O svom detinjstvu, prvoj velikoj ljubavi, prvom seksu, prvim suzama. O svakom usponu i padu, nadi i verovanju. Johnny o meni zna koliko i ja o njemu. Svaki provedeni trenutak sa njim, u sterilnom okruženju koje mi ne dozvoljava da osetim njegov miris, nagoni me na pomisao šta mi je trebalo da se iz Engleske vratim nazad. Na kontinent. Dok ovo pišem, u beživotnom safe mode-u mog kompjutera, zamišljam njegov izraz lica i reakciju kada bih mu preveo sve ovo o čemu pišem. Možda bih rekao previše? Možda bih rekao ono što ne bih smeo? Da ga želim. Da ga želim. Da ga želim! I najsitnijim delom svoga bića! Da li ste nekada nekoga voleli ovako? Online?

Pitam se da li će moderatori site-a za koji pišem svoje priče želeti da objave ovako nešto? Jednu tužnu, pomalo setnu i depresivnu ispovest čoveka koji je spao na to da se zaljubi online. Da dane i večeri u svom prostranom stanu od 350 kvadrata provodi sa osobom koju nikada nije upoznao lično? Razočaran stvarnim svetom oko sebe, možda i pomišljam da jedan od načina da zavolim nekoga upravo leži u reči “cyber”! U realnom svetu, muškarce uglavnom svrstavam u “potrošnu” kategoriju. Ne znam da li sam u pravu ili grešim. Ne znam da li sam na dobrom putu ili ne. I ne želim da znam.

Pripadam onoj nesrećnoj kategoriji ljudi koja prezire čekanje. Ne volim da čekam. Ne volim ni da me čekaju. Volim da ono što volim uzmem odmah i primenim sada. Ne podnosim ni minut odlaganja, niti sekund neizvesnosti. Možda je sve to prokletstvo života kojim živim. Jedan život, satkan od kratkih trenutaka provedenih u nežnim šaputanjima na jastuku, život satkan od materijalnih dobiti od kojih, na kraju krajeva, ne možemo kuputi sve, život satkan od uspeha i padova, nadanja i verovanja, nežnih reči i putovanja, ljubavi i mnogostrukih orgazama! Kada sam sasvim trezan, uživam u svakom trenutku svog života. Kada se osećam zaljubljeno, neizbežna su razočarenja. Možda nikada ne treba biti zaljubljen? Možda nikada ne treba pisati svoje ispovesti u safe mode-u? Ko će ga znati! Život je isuviše nepredvidiv. Isuviše zamršeno klupko vune u kojem teško razaznajem početak ili kraj niti.

“Ja sam sredstvo,pozornica, u teletu krava.
Pojela sam vreću jabuka,
Ukrcala sam se na voz sa kog mi nema silaska.”
Silvija Plat