24.11.2007.

Гонкурова награда
Зелда, то сам ја!

У замишљеним мемоарима Зелде Фицџералд, славне жене још славнијег америчког писца, овогодишњи добитник највећег француског књижевног признања са изузетном психолошком уверљивошћу дочарава страсну и деструктивну везу пара који је остао симбол епохе џеза

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга

	Gilles Leroy (1958) francuski pisac, poznat po autobiografskim romanima u kojima eksploatiše homoerotske motive ( L'Amant russe, 2002). Prim. GS prir .

Илузија је успела – Жил Лероа је ушао у кожу Зелде Фицџералд у новом роману „Алабама сонг”, за који је награђен Гонкуровом наградом. Као његов славни сународник пре више од сто година, Гистав Флобер, који је одговорио знатижељницима: „Мадам Бовари, то сам ја”, овогодишњи добитник највећег француског књижевног признања, могао би да узвикне: „Зелда, то сам ја”!

Како би испричао причу о страсној и деструктивној вези славног пара из епохе рег-тајма, Скоту и Зелди Фицџералд, овај четрдесетосмогодишњи писац, до сада мало познат широј публици, одлучио је да то уради преузимајући Зелдин глас у некој врсти замишљених мемоара.

Ова Американка рођена 1900. године, која је трагично изгубила живот са 47 година у пожару у психијатријској клиници у којој се дуго лечила, оживљава пред очима читаоца као девојка са америчког југа која жели да побегне од средине која је гуши, као муза најчувенијег америчког писца и фатална звезда монденских забава која шокира пуританску Америку, као писац у сенци, чије текстове поткрада славни муж, која скупо плаћа слободу ванбрачне љубави и постепено пада у лудило, патетична и заводљива, генијална и депресивна.

Књижевни лик који је Лероа створио је необично психолошки уверљив, толико да читалац испушта из вида да се не ради о стварној особи и људима који су је окруживали, већ о уметничкој реконструкцији на основу дневника и преписки које су за собом оставили.

Овај роман је производ тридесетогодишње страсти коју француски писац гаји према најчувенијем пару у историји књижевности, и, у ширем смислу, према америчкој књижевности, која је за њега „највећа књижевност 20. века”.

Зашто сте одлучили да причу о Фицџералдовима испричате кроз Зелдине очи?

Одабрао сам Зелдин лик, јер се њен глас слабо чуо, био је пригушен. Желео сам да објасним природу њихове необичне везе, али и да покажем да је Зелда постојала ван овог пара, због чега сам одлучио да она буде приповедач.

Ова књига, међутим, није до краја исцрпла моју љубав према њој, која потиче још из времена кад сам са 20 година открио америчку књижевност. До тада сам прочитао неколико Хемингвејевих романа, али нисам много знао о овој књижевности, која је огроман и фасцинантан континент савремене књижевности. Открио сам Скота Фицџералда и убрзо схватио да постоји само један лик у његовим књигама, фамозна и мистериозна Зелда, његова жена.

Како сте се осећали у кожи жене?

То је био велики изазов, али не и једини са којим сам се суочио када сам одлучио да се ставим у њену улогу. Она је, наравно, жена, али је и пореклом из Америке, што ја нисам, припада другој епохи од наше, долази из другачијег миљеа, богате аристократије Алабаме, из породице судија и сенатора, поседника плантажа, док ја долазим из скромног и једноставног миљеа и одрастао сам у париском предграђу. То је много непознаница. Пети елемент који ми је представљао изазов је њено лудило, да се ставим у улогу некога ко осећа да губи разум, док је са мном за сада све у реду.

По чему је њена веза са Скотом била јединствена?

Зелда и Скот су 20-их година прошлог века доживели невероватан успех. Говорим у множини, јер у време када је Скот доживео огроман медијски и комерцијални успех са првим романом, „Ова страна раја”, прославио се заједно са својом женом. Њихов пар је постао митски зато што су уздрмали норме америчког друштва које је у то време било врло пуританско, сегрегационистичко, када је на снази био државни расизам, када се религија мешала са обожавањем долара, у патриотском контексту у коме се генерација Фицџералдових ни најмање није пронашла. Ови млади људи су се појавили са неколико књига и показали Америци да се може живети другачије, макар и скандалозно, захваљујући индивидуалној еманципацији и жељи да покрену ствари.

Зелду приказујете и као непризнатог писца, уметника који живи у сенци свог славног мужа.

Не кажем да је Зелда имала Скотов таленат, његова стваралачка снага је била несвакидашња, али и она је била талентована, а њен таленат није признат, није узет озбиљно, зато што је живела у сенци мужа, и зато што је њено понашање било шокантно за то време. Она је била еманципована, изражавала се слободно, попут мушкарца, што је шокирало пуританску Америку.

Тачно је и да се потчинила овом браку и пристала на неке ствари од Скота на које данашње девојке не би пристале од својих мужева, као што је чињеница да јој је кришом узимао интимне дневнике и користио их у својим романима.

Али не треба заборавити да су они врло млади постали славни и да су рано спржили крила, скупо плативши тих неколико година славе. Скот је брзо престао да продаје књиге, његов успех је трајао кратко, четири, пет година, а потом је уследио пад.

Ова тежња за личном слободом и бекством из провинцијске учмалости призива у свест Мадам Бовари.

Да, тачно, размишљао сам о Флоберовој „Мадам Бовари” док сам писао овај роман. Слобода или пре ослобођење је главна тема ове књиге. Зелдин парадокс је у томе што се не би удала за Скота да је рођена у другој епохи, не би имала потребу да се уда да би се ослободила породичних стега и стега традиције Алабаме.

Био сам у Алабами и то ми је помогло да разумем зашто је желела да оде. У њеној атмосфери се осећа нека тежина, нека пригушена туга. Зелда није тражила љубав, већ човека који ће је извући из те средине и омогућити јој да живи оно о чему је сањала од малих ногу.

У тренутку кад се заљубљују свако види интерес да постане партнер оног другог – Скот у њој препознаје женски модел који ће му бити инспирација у романима, а Зелда схвата да ће јој он омогућити живот о коме сања.

Парадокс тих година ослобођења јесте у томе што се због еманципације од породице бежало у брак.

Да ли сте користили богату књижевну грађу која постоји о овом пару?

Прочитао сам све Скотове књиге и оно што је остало од Зелдиних рукописа, од којих је много тога изгубљено. Први пут сам се сусрео са њима пре 26 година и све ово време сам помало живео са овим паром. Пре него што сам почео да пишем роман читао сам њихову богату преписку, нарочито Скотова писма Зелди. То ми је помогло да схватим њихов однос, јер је у биографијама много необичних интерпретација. Вратио сам се, дакле, њиховом тексту. У њеним писмима ме је изненадио начин на који се изражава, грубо, без устезања. Она каже курва, а не проститутка, што је неуобичајено за њену епоху. Зелда је на неки начин неостварени дечак, неко ко је у младости хтео да се понаша као мушкарци, због чега има нечег врло модерног у њој.

Овај роман говори и о вашој наклоности према америчкој књижевности?

За мене је америчка књижевност највећа књижевност у 20. веку, са писцима попут Вилијема Фокнера, Карсона Мекалера, Џона Дос Пасоса, Џона Стајнбека, Скота Фицџералда. Неки препознају утицај америчке књижевности у мојим текстовима, што је логично пошто је добро познајем.

У Француској влада велико интересовање за америчку књижевност?

Да, има пуно превода америчке литературе. Да се француски писци толико преводе у Сједињеним Државама као амерички у Француској, све би било у реду.

Шта ова награда доноси писцу кога још није открила широка публика, поред чека од десет евра који му уручи жири?

Чек од десет евра је духовит, али право задовољство је сусрести се са новим читаоцима. Осећам радост, и неку врсту остварења, јер већ 20 година објављујем књиге, па имам осећај да сам радио да бих заслужио ову награду.

Али и пре него што сам добио награду, то је била моја најуспешнија књига. Од појављивања романа у јуну дешавало се нешто необично, што ми се раније није догодило. Никада до сада нисам продао толико књига за тако кратко време, а књижари и новинари су показали изузетан ентузијазам. Нешто се, дакле, догађало, а награда је била круна свега тога.

Гонкур остаје највећа француска књижевна награда коју сви писци прижељкују и зато ми је требало неколико дана да схватим да сам ја лауреат. То, наравно, не значи да пишем романе да бих добио награде.

Ана Оташевић