10. 11. 2005.

DRUGI DEO

<<< PRVI DEO

	Oldos Haksli: Nevinost je najneprirodnija perverzija

Da bi se dopala suprotnom polu, mnoga bića pribegavaju raznim trikovima, pa čak sebe izlažu i nepogodnostima koje im otežavaju život. Tako afrički dugorepi pevac zvani vida, za sobom vuče rep duži od pola metra, samo da bi pred ženkom izveo dostojan show. Ptičica teška 50 grama zbog ogromnog repa morala je investirati i u nepotrebno velika krila da bi uopšte mogla da leti. Ali, sve je to malo u poređenju sa datom mogućnosti prenošenja poruke dami, pokazivanjem lepog i dugačkog repa. Poruka je, u stvari, odgovor na njeno pitanje: da li ću s njim imati dovoljno zdravih naslednika? Dugačak i šaren rep je očigledna garancija, čak i za gomilu unuka.

Afrički dugorepi pevac zvani vida

Nijedna druga spoljašnja odlika u životinjskom svetu ne govori o kvalitetu gena kao što je telesna simetrija. Na ovo, prosto, padaju svi - od čavke, škorpiona i jelena, pa do čoveka. Nikakvo čudo. Obostrana jednakost mase teško se postiže u embrionalnom razvoju jer glad i bolesti, s kojima imunološki sistem teško izlazi na kraj, utiču na simetriju. Shodno tome, jednakost obeju polovina telesne mase ukazuje na perfektnog partnera za parenje. Jeleni sa haremom oko sebe nemaju samo najveće rogove nego su ovi i potpuno simetrični. Zrikavci, na primer, biraju mužjake koji najlepše zriču jer lepa pesma može nastati samo ukoliko su organi za stvaranje zvuka potpuno simetrični.

Priroda je iznašla načine kojima kandidati željni parenja mogu proveriti kvalitet imunološkog sistema nekog od onih koji se okolo vrzmaju u očekivanju poziva za pružanje usluga. Od partnera se, po pravilu, očekuje posedovanje jednog potpuno različitog kompleksa gena od sopstvenog. Taj kompleks zvani MHC odlučujući je u odbrani od infektivnih napadača, ali se po strukturi i sastavu razlikuje od jedinke do jedinke. (MHC je skraćenica od Major Hutocompatibility Complex, odnosno, glavnog kompleksa tkivne podudarnosti, a nalazi sa na 6. hromozomu. Odgovoran je za imunitet, tj. sposobnost prepoznavanja bolesti i odbrane od njih. Sastoji se od 128 gena i 96 neaktivnih pseudogena. Dva organizma bez srodstva pokazuju najmanje 10 odsto imunoloških razlika, za razliku od jedan odsto genetičkih. Zbog toga je pre transplantacije organa neophodno utvrditi tkivnu podudarnost, na osnovu MHC, prim.prev.). Kombinacija dva sistema genetičkih kompleksa je poželjna, jer se tako mladom naraštaju pojačavaju odbrambene sposobnosti. Do sada je beskrajno mnogo puta eksperimentalno dokazano da u praznoj prostoriji žene nepogrešivo biraju stolicu na kojoj je, malo pre toga, sedeo muškarac sa apsolutno različitim kompleksom MHC. Ako, kao radoznalac, zamolite četiri muškarca i dve žene da dve noći nose pamučne majice bez dezodoransa i parfema i da vam onda daju te majice, bili biste ismejani kao nastrani. Ali ako biste zamolili 121 muškarca i ženu da pomirišu pazuho tih majica i rangiraju ih prema privlačnosti mirisa, bili biste smatrani, blago rečeno, ekscentričnim. No, pravi naučnici nisu lako zbunjivi. Rezultat baš takvog eksperimenta Klausa Vederkinda i Sandre Furi bio je da ljudi i žene više vole miris tela osoba suprotnog pola koje se genetički najviše razlikuju od njih samih. Vederkind i Furijeva ispitivali su, odranije, gene kompleksa MHC na hromozomu 6, a to su geni koji imaju veze sa individualnom specifičnošću i sposobnošću prepoznavanja parazita od strane imunološkog sistema. Inače, ti geni su poznati po čestoj i neizmernoj promenljivosti. Ako je ženka miša među potpuno jednakim miševima, ona će odabrati da se pari sa mužjakom koji ima potpuno drugačije gene, tj. kompleks MHC, od njenih, što utvrđuje njušeći njegovu mokraću. To otkriće iz 1997. godine upozorilo je Vederkinda i Furijevu da smo i mi, takođe, mogli zadržati sličnu sposobnost izbora partnera na osnovu njihovih gena. Samo žene koje su uzimale kontraceptivna sredstva nisu dale jasan prioritet različitim MHC kompleksima MHC gena, na osnovu mirisa majica prožetih muškim znojem i mirisima. To je zbog toga što kontraceptivna sredstva utiču na čulo mirisa i otupljuju mu oštrinu. Vederkind i Furijeva su u tekstu publikovanom u „Radovima Kraljevskog društva u Londonu“ 1997. godine, napisali: „Niko nema miris koji je za sve dobar, sve zavisi ko koga miriše. “ Ova istina važi podjednako za sva živa stvorenja na zemlji.

	Bogomoljka razdire mužjaka pri parenju. Preko 80 vrsta poznaje "ljubavnu smrt"

Investicije u šareno perje, simetrične rogove, lep i dobro čujni poj, dobro skrojeno odelo i skupe cipele, izgledaju beznačajne u poređenju sa žrtvama koje neki mužjaci moraju podneti da bi svoj nasledni materijal uneli u izabranu ženku. Najmanje 80 vrsta mužjaka opredelilo se za dobrovoljnu smrt kao cenu seksualnog čina. Škorpioni, komarci i ženke pauka imaju reputaciju ubica svojih ljubavnika ali su i kanibali. Suprotno zlom glasu koji uživa bogomoljka kao notorni otkidač glava svojih milosnika, u stvarnom životu je znatno miroljubivija nego što se veruje, a glave mužjaka zaokupljenih seksom, otkida i proždire samo u slučajevima prethodnog gladovanja.

Ali, žrtvovanje života, ma kako to apsurdno zvučalo, za pojedine se isplati. Tako, crvenoleđni pauk, koji je na ženki i čije je telo ona već zagrizla i koje krcka u njenim čeljustima, uspeva da oplodi više jaja i dobiće više potomaka od pauka koji je uspeo da umakne i ne bude prožderan. Kad ženka tokom seksa počne da gustira grickajući partnera, seks se produžava a pauk svoj spermijum luči u većim količinama i prenosi ga u ženku. Bez te tehničke prednosti, teško da bi se ovaj kamikaza probio kroz evoluciju i opstao. Mužjaci drugih vrsta paukova naučili su kako da se tokom seksa odbrane i ne budu pojedeni: ili u razjapljene čeljusti ženke ubacuju majušni komad cveta kojim se sprečava njihovo zatvaranje, a nekad uspevaju da ženku potpuno uvežu, u sadomazohističkom maniru, i da se lagodno prepuste čarima seksa bez opasnosti po sopstvenu glavu. No, posmatrači znaju da ženka ume da se izmigolji i da, kako to tradicija nalaže, sažvaće svog mužjaka.

Bez obzira na to da li je reč o vinskoj mušici, čoveku ili morskoj kravi, sukob polova i njihove međusobne borbe smatraju se neizbežnim. Konflikt je kroz evoluciju eskalirao u opšti princip seksualnog razmnožavanja.

Ženki nije dovoljno da samo bude zaskočena, makar se radilo o genetički najboljem mužjaku, jer se ne zna da li je jalov ili nije. Među ljudima, jedan ili dva para od deset, nemaju dece zbog genetičke nekompatibilnosti. Iz sličnog razloga ženka uvek teži ka maksimiranju uspeha u razmnožavanju, tako da prihvata više ljubavnika. Svojevremeno je testom na DNK provereno očinstvo 180 vrsta ptica pevačica. Iako je spolja izgledalo da svi ptičji parovi imaju uzorno bračno ponašanje i iskazuju međusobnu vernost, ispostavilo se da je očekivano očinstvo moglo biti dokazano samo u jednom od deset slučajeva.

	Crnorepi prerijski pas: ženka povećava šansu za začeće ukoliko je više mužjaka "zaskače"

Kad se ženka pari sa više od jednog mužjaka, bezdušna snaga evolucije koristi specijalne anatomske alatke kao i ekstremno agresivno i podvaljivačko ophođenje, a sve u svrhu brojnijeg i životno sposobnijeg potomstva.

Kao najvažnija sprava služi penis koji svojom dužinom obezbeđuje dostavljanje spermijuma na željeno i pravo mesto, odakle će sigurno oploditi jajnu ćeliju. Međutim, što se tiče ptičjih ženki, one same odlučuju čiju će spermu koristiti, tako da je penetracija, što se tiče ptica, eliminisana. Izuzeci su retki, a među njima su labudovi i gusani koji poseduju falus. Sve ostale ptice moraju svoj zadnji otvor - kloaku, priljubiti uz onu ženkinu. Tim, tzv. poljupcem kloaka (Kloakenkuss), ženki se omogućava usisavanje željene količine semene tečnosti.

Bivolac, jedna afrička vrsta ptica, čije se ženke ističu promiskuitetom, da bi sam oplodio svoju izabranicu, razvio je rafinirane protivmere: on poseduje lažni penis, u suštini, štapičasti tkivni izraštaj, koji ne sprovodi spermatozoide ali odlično služi za polučasovno nadraživanje. Istraživači smatraju da obezbeđivanje dugotrajnog zadovoljstva uverava ženku da je najbolje iskoristiti spermu tog prilježnog ljubavnika.

Patak je manje delikatan i koristi znanja anatomije patkine kloake, koja mu govore da ova uvek koristi spermu poslednjeg davaoca. Ukoliko svoju patku uhvati in flagranti, bez oklevanja naskače jer ne želi nikakva kasnija iznenađenja.

Problem sa ženkama koje vole da vrdaju, primati, uključujući Homo sapiensa, rešili su kroz evoluciju, poboljšavajući svoj učinak: što je ženka više promiskuitetna, to su mošnice i testisi veći, a više se proizvodi i semene tečnosti. Osim toga, primati raspolažu jednim proteinom koji čini spermu tečnijom. Međutim u šimpanza čije su ženke poznate po lakoći menjanja partnera (u proseku, osam ljubavnika po ciklusu), protein je mutirao, tako da lepljivi ejakulat praktično začepljuje vaginu čime je put konkurentovim spermatozoidima, praktično, zatvoren. Sperma čestitog gorile je tečna, a čovekova je po gustini negde između šimpanzove i goriline, što pruža mogućnost donošenja zaključka o verovatnom stepenu ženskog promiskuiteta.

	Zimske krabe: ženke proveravaju više od 20 kandidata pre nego što se odluče za najboljeg

Kopulacija protiv volje ženke nije retkost; zna se da su joj skloni jastog, katkad kornjača, mnoge ptice, slepi miševi i primati. Za razliku od goropadnog ponašanja u svetu dvopolnih životinja, ali i između žena i muškaraca, u svetu hermafrodita bi za očekivanje bilo miroljubivije pristupanje problemima. Najzad, zar nisu oba pola u jednom telu koje se, u slučaju nevolje može i samooploditi.

Prednost hermafrodita je jednom prilikom opisao Vudi Alen rekavši u jednom drugom kontekstu, da „biseksualitet automatski udvostručava izglede tokom randevua subotom uveče". Drugačije rečeno, svako može sa svakim. Recimo, morski zečevi, tj. braonkasti puževi, često se sreću i priređuju višednevne seksualne orgije, držeći se u nekoj vrsti seksualnog niza u kome je svako spreda muško, a pozadi žensko.

Inače, između 10 i 15 odsto životinja jesu hermafroditi. Možemo se zapitati: zbog čega se princip dvopolnosti nije najbolje probio i zbog čega nismo svi hermafroditi? Nema reptila, amfibije, ptice, a ni sisara, koji su u statusu hermafroditizma. Viši oblici živih bića, teško bi mogli sakupiti sve kompleksne mutacije koje bi bile neophodne za postojanje dva pola u jednom istom telu.

Hermafroditi su u praktikovanju seksa, ističu biolozi, najveći varvari u životinjskom carstvu. Ono što oni smatraju prihvatljivim tokom parenja, to ni u snu ne bi moglo prihvatiti bilo koje biće sa razdvojenim polovima.

	"Borba" crva pri parenju

Kad se sretnu dva crva - hermafrodita, spremna za parenje, staju jedan naspram drugog i prikazuju penise koji kao mačevi izlaze iz trbuha. Dok igraju jedan oko drugoga, savijajući se i izdužujući se, njihova tela lepršaju kao plavo obrubljeni ogrtači musketara. Ko prvi ubode onog drugog, odmah ga oplodi i povlači se u brzom tempu. To je strategija poznata kao hit and run, što bi se reklo, "udri i beži".

Ovo su za ljudska shvatanja izvitoperene situacije, ali za evoluciju ništa ne znače ljudske norme, pristojnost i dobro držanje. Mnogi prirodnjaci, pišući o prirodi i životinjskom svetu, imali su u vidu ljudske običaje i ljudske norme.

Ovo nisu uspevali izbeći ni najtrezveniji naučnici. Čarls Darvin i mnogi sledbenici, smatrali su da je žensko biće po prirodi verno i nevino stvorenje - ko bi od naučnika-muškaraca prihvatio da bi njegova sopstvena supruga mogla biti deo divljih i neprikladnih afera.

Uprkos ubedljivim naučnim dokazima, mnogi predstavnici crkve i konzervativci ne prihvataju stvarnost. Oni koriste svaku priliku da monogamiju i porodičnu idilu dignu u nebeske visine kao najviši cilj kome streme božja stvorenja na Zemlji. Postoji dirljiva melodrama, tj. dokumentarni film „Putovanje pingvina“, francuskog režisera filmova o životinjama Lika Žakea. Film je u Americi postao događaj sezone, a od prošle nedelje pojavio se i u Evropi.

	Kraljevski pingvini

Pingvini su u kič-maniru prikazani kao ljudi i bračni drugovi, koji su živote stavili u službu mladunčića. Režiser je, preko mere, svakoj od ptica podario glas kojim se izgovaraju rečenice kao ova: „Mi smo se jedno drugome zakleli na ljubav! “

Ljubav? U slobodnoj prirodi istina je drugačija. Ako su pingvini onakvi kao što su prikazani, „onda je Liz Tejlor doživotna monogamistkinja“, komentariše britanski Sundu Times opskurna tumačenja njihovog načina života od strane nekih američkih propovednika i zaštitnika čovekove sredine. Međutim, Boris Kulik, okeanski zoolog, objašnjava da „svake godine najmanje 85 odsto kraljevskih pingvina prekida svoju “vezu” i pronalazi novog partnera ili partnerku".

Ukoliko, pak, ljubavnik jednog dana zakasni pri povratku sa putovanja tokom koga se dobro nahranio, može se ispostaviti da je stigao prekasno. Ženka često odabere novog saputnika. Peh. Nema romantike.

Kao roditelji, pingvini ostaju sa decom samo dok su na ledenoj ploči koja puca u pravo vreme. U suprotnom, oni bez oklevanja napuštaju mlade spasavajući sopstveni život. Za klerikalne obožavaoce pingvina kao uzora porodičnog života, ispalo je nezgodno što u stvarnosti pingvini često formiraju bračnu zajednicu sa partnerom istog pola dok je ženka poznata po prostituciji, budući da često nudi seksualne usluge u zamenu za dragocene grančice kojima formira gnezdo.

	Biolog Niko Mihils

U prirodi su sve vrste igara dozvoljene. Ekstaza i agonija čine čvrst životni repertoar u životinjskom carstvu. U tom kolopletu prepunom fantazije, o perverziji, tj. izopačenosti, ne može biti govora. Priroda ne zna šta je moral – a u seksu pogotovo.

Preveo i priredio M. B. Djordjević, NIN, 10. 11. 2005.

<<< PRVI DEO