
	2002, sveska 29, br. 1

Lezbejske i gej taksinomije

Alan Sinfield

MOGUĆE I VEROVATNO

U nedavnom članku posvećenom reinterpretaciji gej istorije, David Halperin predlaže novu kategorizaciju istopolnih odnosa. On razlikuje „moderni koncept homoseksualnosti“ i četiri „prehomoseksualne tradicije“. Ove poslednje se nalaze u evropskom kontekstu od stare Grčke do rane moderne Italije i Francuske i molly houses osamnaestovekovne Engleske do pojave koncepta „seksualne inverzije“ u delima seksologa iz kasnog 19. veka (kao što je Karl Friedrich Otto Westphal). To su:

feminiziranost,
pederastija ili „aktivna“ sodomija,
prijateljstvo ili muška ljubav,
pasivnost ili inverzija. (1)

Ključni faktor koji povezuje ove prehomoseksualne tradicije je, Halperin kaže, privilegovanje roda nad seksualnošću (određivanje prema izboru objekta).

U „modernoj“ homoseksualnosti, koja se razvila sredinom 20. veka, obrnuto je. Oba partnera u istopolnom scenariju se smatraju gej i nijedan od njih ne mora biti pozicioniran kao ženski (feminine). Danas, Halperin kaže, „homoseksualni odnosi prestaju biti nasilno struktuisani polarizacijom identiteta i uloga (aktivan/pasivan, insertivan/receptivan, muževan/ženstven ili muškarac/dečak). Isključiva, doživotna, drugarska, romantična i uzajamna homoseksualna ljubav postaje moguća za oba partnera“ (Halperin, str. 112). Ipak, tragovi ranijih obrazaca ostaju i otud zabuna u mnogim savremenim idejama o gejstvu.

Halperinov model je relativno lokalan; on ocrtava posebne društvene i istorijske kontekste u Zapadnoj Evropi i klasičnoj tradiciji. Priznaje da se njegovi obrazci „ne svode na jednu koherentnu shemu“ (Halperin, str. 113). Bruce Smithova analiza rane moderne Engleske i objašnjenje prosvetiteljske Evrope George Rousseaua su slični. (2) Ovi modeli se mogu posmatrati kao lokalne elaboracije uopštenijih modela koje su izložili antropolozi kao što su David Greenberg, Stephen Murray i Gilbert Herdt. U opsežnom ispitivanju, otkrili su dva glavna obrasca muških istopolnih odnosa: rodnu razliku (jedan je delom „muževan“, drugi „ženstven“) i starosnu razliku. Poput Halperina i oni nalaze da se treći tip – egalitaristički odnos zasnovan na sličnosti – razvija u skorije vreme u savremenom urbanom okruženju. (3)

Ova linija razmišljanja je pružila vredan metod za podsećanje post-stounvolskih gejeva da njihov način ponašanja nije univerzalan. Želim da argumentujem u prilog jednom apstraktnijem modelu, koji će pokušati da mapira raspon mogućih polnih i rodnih pozicija. Plauzibilne pozicije, u bilo kom vremenu i mestu, čini će posebnu selekciju i razvoj iz mogućih pozicija. Ovaj pristup će težiti da održi jasan teorijski oblik, pozivajući se na određene frojdijanske ideje, prepoznajući transrodni i androgeni potencijal i uključivaće sve glavne vektore moći, zajedno sa klasom i rasom kao i rodom i starošću.

TRI PROBLEMA KOD FREUDA

Druge ustanovljene taksinomije su u frojdijanskoj tradiciji. Kenneth Lewes (Kenet Lus) izvodi četiri „objašnjenja“ muške homoseksulanosti iz Freudovog rada; C.A. Tripp, sedam, a Kaja Silverman, tri (jedna od njih je u tri varijanti).(4) Kao što Silverman primećuje, „različite teorije koje Freud predlaže da objasni etiologiju homoseksualnosti su daleko od konzistentnih i često je veoma teško odrediti da li bi neka trebalo da proširi, dopuni ili prevaziđe one koje su prethodile.“(5) Moja namera nije da ponavljam ove teorije, niti da napadam ili branim Freuda, već da razmotrim problem i mogućnosti za materijalističko objašnjenje disidentskih seksualnosti.(6)

Lezbejkama i gej muškarcima su dve tendencije u frojdijanskoj teoriji posebno problematične. Jedna od njih je implikacija da su gej muškarci na neki fundamentalni način ženstveni (feminine) a lezbejke isto tako muževne (masculine). Za mnoge seksualne disidente, valja odmah reći, ova implikacija uopšte nije nezadovoljavajuća. Oni su sretni da misle o sebi kako otelovljuju značajni element drugog pola. Ipak, mnogi nisu. Gej muškarci su se naročito često pozivali na Davida i Jonatana, tebansku četu i Walt Whitmana kako bi utvrdili da, daleko od toga da bude ženstvena (effeminate), istopolna ljubav može biti suštinski muževna (manly). Maurice (Moris) je, u istoimenom romanu E.M. Forstera, verovao da je „probudio muškarca u Alecu i da je sada na Aleca red da probudi heroja u njemu“.(7) Silverman sumnja u te tvrdnje. Ona upozorava da gej muškarac možda mora prihvatiti da „identifikacija sa „ženom“ konstituiše samu bazu njegovog identiteta, i/ili poziciju sa koje on želi“.(8)

Alan Sinfield je profesor engleske književnosti na britanskom Univerzitetu Saseks. Autor je više

zapaženih knjiga poput Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century (1999) i Cultural Politics - Queer Reading (prvo izd. 1994, drugo 2005, Routledge).

Neke lezbejske komentatorke se, uporedo, opiru ideji da su one u nekom bitnom smislu muškarci. Sheila Jeffreys se gorko opire pripisivanju „muževnih“ uloga ženama.(9) Teresa de Lauretis razrađuje poseban slučaj, pozajmljen u velikoj meri iz psihoanalize, za oslobađanje lezbejki od povremenih tvrdnji da su kastrirane i da žude za faličkom muškošću (maleness). Novorođenče, kaže ona, doživljava kastrirajući gubitak (kao što Freud tvrdi), ali to je gubitak žene, majke, a ne falusa. De Lauretis daje primer za to u majčinskom zadržavanju u Bunaru samoće (The Well of Loneliness), gde majka devojke Stephen nalazi telo svoje kćeri odvratnim. Gubitak, sa kojim Stephen ne može direktno da se suoči, izmešten je na fetiš – muževnost (manliness). Njeno muževno (masculine) držanje, stoga, označava ne faličku pretenziju, već „Stephenovu želju za (izgubljenim) ženskim telom“.(10) Razlika od tradicionalnih frojdijanskih verzija je u tome što je Stephenova kultivacija muškog identiteta povezana samo slučajno sa falusom. Prilagođvanje je ono što rod-pol sistem čini dostupnim: „Popularnost vidljivih muških/* označitelja kao lezbejskog fetiša u Zapadnim kulturama je direktno proporcionalna njenoj istrajnoj hegemonoj reprezentaciji lezbejstva kao faličke pretenzije muške identifikacije“.(11)

Elizabeth Grosz je verovatno u pravu kada kaže da ovaj pokušaj da se psihoanaliza vidi kao lesbian-friendly još uvek nosi previše frojdijanskog tereta. (12) Ipak, odvajanje roda od heteroseksualnosti čega se poduhvatila De Lauretis ima svoje odjeke i u ovom eseju. Moj cilj u ovom trenutku nije da procenjujem ove teorije već da ukažem na žar s kojim neke lezbejke pobijaju frojdijanske tvrdnje koje bi ih pozicionirale kao muškarce druge klase. Molly u Rubyfruit Jungle Rite Mae Brown, nailazeći na butch/femme bar, uzvikuje: „To je najglupavija stvar koju sam ikad čula. Koja je svrha biti lezbejka ako žena izgleda i ponaša se kao imitacija muškarca? Do đavola, ako želim muškarca, naćiću pravu stvar, ne jednu od ovih kurvi.“(13) Ovo je možda jedan od slučaja koje Judith Butler ima na umu kada insistira da homoseksualnost nije kopija heteroseksualnosti. „Kao mlada osoba“, priznaje, „patila sam dugo vremena i mnoge podozrevala zbog toga što su mi govorili, eksplicitno ili implicitno, da ono što ja „jesam“ jeste kopija, imitacija, primer derivacije, senka stvarnog“. (14)

Druga problematična tendencija za mnoge lezbejke i gej muškarce u frojdijanskoj teoriji, usresređena je na termin narcizam. U eseju „O narcizmu: uvod“ („On Narcissism: An Introduction“) Freud razlikuje anaklitičku ljubav (usmerenu na drugog) i narcističku ljubav. Po anaklitičkom tipu muškarac može voleti i ženu koja ga hrani i muškarca koji ga štiti. Po narcističkom tipu muškarac može voleti verzije samoga sebe – onog što jeste, onog što je bio, onog što bi voleo da bude, nekog koji je nekada bio deo njega. Freud odmah pominje, ali ne razvija, „značaj narcističkog izbora objekta za homoseksualnost kod muškaraca“. (15)

Po Freudu, narcistička ljubav ni na koji način nije ograničena kao što naziv sugeriše. Kao i anaklitička ljubav, ona zahteva dve osobe i samo u jednoj varijanti bi oni trebalo biti isti; u drugom slučaju postoje značajne razlike. U praksi veza sa individuom koja predstavlja osobu koja si bio, ili možeš biti, najverovatnije će uključivati neprekidna prilagođavanja. Stalno se suočavaš i sa posebnošću druge osobe (stepen do kog ona ili on ne otelovljuje tvoje idealno sopstvo) i kontradikcijama i neuspesima u tvojoj sopstvenoj žudnji (tvoje idealno sopstvo nije toliko dopadljivo, koherentno, ili dostižno kao što bi voleo da pretpostavljaš).

U stvari anaklitičko ne znači nezavisno, već prispojeno, posebno, ono predstavlja „naslanjanje“, kao što to Freudov priređivač objašnjava, „analogijom sa gramatičkim terminom „enklitika“, što znači rečca koja ne može biti prva reč u rečenici, već mora biti pridodata ili se mora naslanjati na neku važniju.“ Narcizam zasigurno može operisati na anaklitički način. Freud ih ne nudi kao suprotstavljene tipove: „Mi, ipak, nismo zaključili da su ljudska bića podeljena u dve oštro razdeljene grupe“. Niti je, po Freudu, narcistička ljubav posebno gej. Ona karakteriše mnoge žene, koje, „posebno ako su odrastale sa dobrim izgledom, razvijaju određenu vrstu samozadovoljstva koje ih kompenzuje za društvene restrikcije koje su im nametnute u izboru objekta... Takve žene poseduju najveću fascinaciju za muškarce.“(16) Freud daje kao primer i narcizam roditelja i dece.

Uprkos dokazima za suprotno, Freudovi sledbenici su težili da zaključe da je homoseksualna ljubav narcistička i da je stoga u najboljem slučaju nezrela, u najgorem patološka. Uobičajni zaključak je, kao što Kenneth Lewes kaže, da homoseksualnost „nije zaista vezana za objekt, da uključuje osiromašene odnose prema objektu i konsekventno operiše kroz primitivan i defektan superego, te da je njena mentalna organizacija u osnovi preedipalna.“(17) Ne iznenađuje to što se lezbejke i gej muškarci osećaju nelagodno kada ih etiketiraju narcističkim. Michael Warner uzvraća energičan odgovor.(18)

Pa ipak, Freudove četiri varijante narcisističke ljubavi nude, po mom mišljenju, intuitivno relevantan model za neke vrste lezbejske i gej ljubavi. Elementi obožavanja heroja i idealizacija mlađeg partnera čine bogatu istoriju koju smo sačinili za nas, od Sokrata i Sapfo do Šekspira i Wildea. Sarah Ponsonby je imala trinaest a Eleanor Butler skoro trideset kada su se međusobno obavezale, iz čega će nastati Ladies of Llangollen.

ŽELJA-ZA I ŽELJA-DA-SE-BUDE

U traganju za efektnijom i materijalističkijom taksinomijom, želim se poslužiti jednim drugim frojdijanskim konstruktom – onim koji je, nadam se, manje nabijen ideologijom nego ovi koje sam razmotrio do sada. U Grupna psihologija i analiza ega (Group Psychology and the Analysis of the Ego) Freud pravi razliku između želje-za i želje-da-se-bude. Tipično, kaže on, dečak razvija anaklitičku privrženost prema (želja-za) majci. U isto vreme on doživljava identifikaciju sa (želja-da-se-bude) svojim ocem. Ovo su „dve psihološki različite veze: direktni seksualni objekt-kateksis prema majci i identifikacija sa ocem kog uzima za model“. Gonjeni „neodoljivim napretkom ka ujedinjenju mentalnog života, oni se na kraju spajaju; i normalni Edipov kompleks proizilazi iz njihovog slaganja.“(19)

Od suštinske važnosti je, ukoliko bi Edipov kompleks trebalo da funkcioniše kako valja, da se na ispravan način usmeri želja-da-se-bude i želja-za:

Dečak će iskazati poseban interes za svog oca; on će želeti da odraste kao on, da bude kao on i da svuda zauzme njegovo mesto. Možemo jednostavno reći da uzima svog oca za svoj ideal. Ovo ponašanje nema nikakve veze sa pasivnim ili ženstvenim stavom prema ocu (i prema muškarcima uopšte); upravo je suprotno tipično muževno. Odlično se uklapa u Edipov kompleks, za koji priprema put. [„Group Psychology”, str. 105]

Ipak, može se desiti da ne teče sve tako glatko. Otac može postati objekt ženskog stanovišta, ili dečak može razviti identifikaciju sa svojom majkom. Proces je, Freud priznaje, nesiguran i težak za razumevanje:

Lako je iskazati u formuli razliku između identifikacije sa ocem i izborom oca za objekt. U prvom slučaju otac je ono što se želi biti, a u drugom je on nešto što se želi imati. Razlika zavisi od toga da li veza spaja sa subjektom ili objektom ega. Prvi tip veze je stoga već moguć pre nego što se bilo kakav seksualni izbor objekta načini. Vrlo je teško dati jasnu metapsihološku predstavu razlike. [„Group Psychology”, str.106]

Ono što se čini jasnim je: 1. želja-da-se-bude se mora razdvojiti od želje-za, 2. ova izolacija se ne može održati, i 3. posledica je rodno i polno disidentsvo. Insistiranje na nesigurnoj izolaciji je tema Eve Sedgwick u Epistemology of the Closet gde je, kaže ona, ideja bila „da se demonstrira da moderne, homofobne konstrukcije muške heteroseksualnosti pojmovno zavise od razlike između identifikacije muškaraca (sa muškarcima) i njihove želje (za ženama), razlike čija je činjeničnost latentna gde nije očigledna.“(20) Judith Butler takođe se bavi temom: „Heteroseksualna logika koja zahteva da identifikacija i želja budu uzajamno isključive je jedna od najreduktivnijih psiholoških instrumenata heteroseksualnosti: ako se neko identifikuje kao dati rod, taj mora želeti drugi rod“. (21)

Kako onda strast prelazi granicu između želje-da-se-bude i želje-za? Odgovor: vrlo lako! John Fletcher objavljuje: „Ne može biti jasne granice između identifikacije i želje, bivanja i imanja, u ranim periodima razvitka novorođenčeta; samo pretpostavljeni Edipalni polaritet je zahteva.“ (22) Neslaganje sa heteronormativnim zahtevom Fletcher predstavlja kao pozitivnu priliku za gej odnose:

Ono što se odbija [u muškoj homoseksualnosti] nije muškost ili faličko po sebi, već polaritet u srcu edipovskog naloga: „Ne možeš biti ono što želiš, ne možeš želeti ono što želiš biti“. „Narcizam“ koji karakteriše neke gej muške erotske scenarije koji se usmeravaju na slike i okvire tradicionalne muškosti i faličkog pozicioniranja, često se vidi kao da ima reparativnu funkciju, da obnavlja savez između bivanja i imanja, identifikacije i želje. (23)

Kao i De Lauretis u svom argumetu za rodni identitet kao fetiš, i Fletcher pametno reorijentiše Edipalnu nesreću tako da postaje gej prednost.

Sada, nije neophodno doticati se Edipalnih komplikovanosti i navodnih objašnjenja roda i seksualnosti kako bi pronašli prosvetljenje u razlici između želje-da-se-bude i želje-za. Obrazac je formalno zgodan; priznaće, barem apstraktno, sve modele koje sam do sada razmatrao. On reorganizuje, u relativno neutralnim terminima, rodne i narcističke modele homoseksualnosti u psihoanalizi koji su mučili lezbejke i gej muškarce. Može biti u direktnoj vezi sa shemom inverzije koju je tako precizno izložila Sedgwick (ženska duša u muškom telu i vice versa) i rodnog separatizma (istopolno zbližavanje), ali se ne može na nju ograničiti. (24) Nudi mogućnost nadovezivanja na Halperinove četiri predhomoseksualne tradicije.

Moja namera je da vidim koliko daleko možemo otići u razmatranju mogućih varijanti polnih i rodnih obavezivanja u okviru jednog elementarnog modela. Ovo može biti predstavljeno u tri kolone. U prvoj je muškarac ili žena koji želi; u drugoj je njegova ili njena želja-da-se-bude; u trećoj je njegova ili njena želja-za.

Za konvencionalni model heteroseksualnosti treba vam muškarac koji ima želju-da-bude muškarac i želju-za ženom, i žena koja ima želju-da-bude žena i želju-za muškarcem:

Muškarac ima: želju-da-bude M želju-za Ž

Žena ima: želju-da-bude Ž želju-za M

Struktura izgleda komplementarna u svakoj tački – kao i što bi trebalo, jer su termini osmišljeni da ratifikuju heteronormativnost. Ti želiš-da-budeš ti sam (to jest, tvoj soptveni rod), što izgleda jedino ispravno. Ti imaš želju-za drugim, koji je zaista drugi (drugi rod).

Izmena bilo koje od ovih pozicija poremećuje model. Takvi poremećaji se mogu iskusiti, na različite načine, kao sramna slabost, moralna nedoumica, nervno napregnuće, ushićujuća nastranost; neki od njih će proizvesti rodne identifikacije i izbore objekata koje Zapadna kultura naziva homoseksualnim.

Može se desiti da vam se dihotomije na koje se pozivam učine nespretnim; čine se i meni. Njihova korisnost, pokazaće se, prebiva uglavnom u onome što možemo naučiti iz njihove neprikladnosti. Moj cilj nije da uglavim raspon naših odnosa u njih već da ih iskoristim da razotkrijem istaknute osobine tog raspona. Nekoliko direktnih ograda se pojavljuju.

Prvo, termini u dijagramu – M i Ž – treba razumeti kao preovlađujuće normativne koncepte muškog i ženskog, zajedno sa normama muškosti i ženskosti koje ih uobičajeno prate. Nije moja pretpostavka da su to pozicije koje moramo zauzeti, već pozicije oko kojih moramo pregovarati. U stvarnosti, one su nesigurne i upitne. Neki su se obraćali Margaret Thatcher kao „ta prokleta žena“, neki su tvrdili da nije uopšte žena; zanimljivo, ne sećam se da je iko nazvao lezbejkom. Opet, da li je muževno ili kukavički za muškarca da vređa svoju ženu? Naša kultura se ne slaže po tom pitanju.

Drugo, postao je opšti poststrukturalistički, postmoderni truizam da je, i trebalo bi da bude, svaki identitet decentriran – nestabilan, nejasan oko ivica, proizvoljan, preuzet samo kroz proces anksioznog ponavljanja. Individue mogu iskusiti različite identitete i želje u različitim okolnostima. Primene dijagrama moraju, stoga, uvek biti proizvoljne.

Treće, ako dijagram treba da obuhvati biseksualce, neki ili svi termini moraju biti duplirani (Ž i/ili M). Slična primedba se primenjuje i na interseksualne ljude, koji se mogu osećati kao Ž, M, oboje, ili nijedno.(25) Ove varijacije ne poništavaju dijagram; moralo bi se razrađivati na komplikovane načine kako bi se specifikovali. Vidim da se biseksualni ili interseksualni ljudi mogu osećati kao da ih ovaj način njihovog predstavljanja (re)marginalizuje; nadam se, radije, da ukazivanje na način na koji njihova situacija može zavisiti od drugih modela može unaprediti bar njihovo teorijsko uključivanje.

MODEL (g)

Na početku se pojavljuju dva glavna disidentska modela. Radi jednostavnosti i jer se osećam sigurnijim u ovom slučaju, pišem kao da se primenjuju na muškarce. Ipak, verujem da se mogu primeniti i na lezbejsko iskustvo; ukazujem na ovo s vremena na vreme jer se koristim lezbejskim primerima i lezbejskim naučnim istraživanjima. U pokušaju da izbegnem unapred stvorene istorijske i geografske predstave, nazivam ova dva modela (c) i (g).

Model (c) se često povezuje sa starim Grcima i potvrđen je od strane gej muškaraca u metropoloma danas. Prikazuje muškarce, bez zalaženja u njihove muške rodne identitete, kako žele druge muškarce:

Ovaj model prkosi frojdijanskoj težnji da nameće trans-polne obrasce istopolnim odnosima (deleći istopolni par na jednog pseudo-muškarca i jednu pseudo-ženu). Ipak, može se potvrditi (za frojdijance) Freudovim prepoznavanjem želje-za istim rodom u njegovom primeru narcizma. Vratiću se kasnije na neke nedostatke modela (c).

Drugi disidentski model, model (g), izgleda ovako:

(g) Muškarac ima: želju-da-bude Ž želju-za M

Ovo je klasični model inverzije „pasivnog“ muškog homoseksualca; on želi da bude žena i njegova želja je, kao ona koja se konvencionalno očekuje kod žene, za muškarcem. Može se reći da ima žensku dušu u telu muškarca ili negativan Edipov kompleks. I vice versa za lezbejsku verziju modela.

Problem sa (g) je, kao što sam napisao, u tome što ne razlikuje „ženstvenog“ homoseksualca od transrodne (transseksualne) osobe. Razlika je u tome što je kod muške homoseksualnosti prioritet naći muškarca (želja-za), transrodni prioritet je ustanoviti disidentski identitet (želja-da-se-bude). Judith Halberstam opisuje slučaj Danny, preoperativnog female-to-male transseksualca: Danny pronalazi seksualno zadovoljstvo sa muškarcima, ali samo dokle god se to razume kao „gej“ seks – dokle god se on/a prepoznaje kao muškarac.(26) Don Kulick je primetio sličan stav među male-to-female travestis u Brazilu. One biraju svoje mačo partnere ne radi seksualnog ispunjenja već zbog toga što imati muškarca u kući potvrđuje travesti da je on/a žensko. U stvari, posle svega, transseksualci nisu nužno homoseksualni, a njihov model mora biti zapisan:

(g) Muškarac ima: želju-da-bude Ž želju-za M/Ž

I odgovarajuće za žene. U Stone Butch Blues Leslie Feinberg Jess sanja da „nije važno biti gej. Važno je biti muškarac ili žena.“(28)

Zaista, transseksualci problematizuju početni termin u dijagramu, muškarac (ili žena), jer on/a može sebe videti kao muškarca, ženu, mešavinu ta dva, ili nijedno. Kao što Jay Prosser primećuje, neki transseksualci odbijaju apsolutne rodne kategorije. Kate Bornstein komentariše: „Ne identifikujem se ni kao muškarac ni kao žena, i sada kada moj ljubavnik prolazi kroz svoju promenu roda, ispada da nisam ni strejt ni gej.“(29) Ovo nije novo. Theresa, ljubavnica Jess u Stone Butch Blues, zove sebe lezbejkom i potiče Jess da se pridruži ženskom pokretu u nastajanju – „Ti si žena!“ ona uzvikuje. Ali Jess ovo negira: „Ne, nisam“, uzviknula sam joj. „Ja sam on-ona. To je drugačije“ (S, str. 149).

Jedna od posledica konstrukcije dijagrama koja podstiče ozbiljno prepoznavanje transrodnosti jeste ta da situacija tipičnijih lezbejki ili gej muškaraca jasnije dolazi u fokus upoređivanjem. Mnogi takvi ljudi iskuse izvestan stepen disidentske rodne identifikacije. Ipak, oni ne smatraju sebe stoga ne-muškarcima (za muškarce), ili ne-ženama (za žene). Oni pre misle da otelovljuju jedan element suprotnog roda. Saradnici na Butch/ Femme zbirci Sally Munt insistiraju da iako butch žene aludiraju na muškost, čak i pretvaraju se da su muškarci, njihova svrha je da teže za posebnim načinima bivanja ženom. (30) Judith Butler piše:

Unutar lezbejskih konteksta, „identifikacija“ sa muškošću koja se javlja kao butch identitet nije jednostavna asimilacija lezbejstva u uslove heteroseksualnosti. Kao što je jedna femme lezbejka objasnila, ona voli svoje dečake da budu devojke, u značenju da „biti devojka“ kontekstualizuje i preoznačava (resignifikuje) „muškost“ u butch identitetu. Kao rezultat, muškost, ako se tako može nazvati, uvek se priziva u pomoć protiv kulturološki pojmivog „ženskog tela.“(31)

Halberstam citira argument Butlerove ali tvrdi da postoje alternative: „Dok su neke devojke zadovoljne dečacima koji zadržavaju genetički ženska tela, druge žele transrodno ili kozmetički izmenjeno telo.“(32)

Sklon sam zaključku da je, dakle, razlika između lezbejskog ili gej i transrodnih varijanti modela (g) razlika u stepenu. Ako se ovaj argument čini pogrešnim – preteći da vas smesti blizu nečeg što vi osećate da niste – imajte na umu da je to ono najneposrednije što zahteva istrajno upravljanje (policing). Stephen Maddison, u Fags, Hags, and Queer Sisters, predlaže da posmatramo (neke vrste) „homoseksualnosti i transrodnosti kao alternativne odgovore sličnim stanjima,“ dodajući, „dva pokreta dele nasleđe.“(33) Ovo je tačno – dnevnici Anne Lister i Bunar samoće igraju izvesnu ulogu i u lezbejskim i u transrodnim diskursima.

Kako bilo, uprkos opasnostima od drugačije upotrebe termina, mislim da bi bilo razumno dati živopisniji naziv modelu (g): možemo ga nazvati rodni model (gender model).

Ono što je učinilo teškim raspetljavanje raznolikosti rodnog modela je frojdijanski apsolutizam, koji je posvećen deljenju psihičkog života na dva apsolutna pola: otac/majka, muško/žensko. Na primer, u „The Psychogenesis of a Case of Homosexuality in a Woman“ Freudov objekt analize je „u potpunosti odbacila svoju želju za detetom, svoju ljubav prema muškarcima i žensku ulogu uopšte.“ Posledice su bile „ekstremne“: „Ona se izmenila u muškarca i uzela svoju majku umesto oca za objekt svoje ljubavi.“(34) Ali ekstremizam je Freudov: ne želeti dete, muškarca, ili žensku ulogu ne pretvara ženu u muškarca! Opet: otkrivši na kraju puberteta da je došlo vreme za „razmenu majke za neki drugi seksualni objekt“, mladi muškarac „se identifikuje sa njom; on se menja u nju, i sada traga za objektima koji mu mogu zameniti njegov ego, i kojima može podariti takvu ljubav i brigu kakvu je iskusio od svoje majke“ („GP“, str. 108). Takav jezik – „on se menja u nju“ – ohrabruje tvrdnju da je homoseksualac koji razvije disidentski rodni identitet zaista, na nekom nivou, promenio rod.

U stvari, mnoge rodno-disidentske individue u rodnom modelu, sem transseksualaca, trebalo bi da budu shvaćeni kao da teže, prilično neformalno, nekoj vrsti androginije. Pod ovim ne podrazumevam neko polumistično stanje, idealno pomirenje koje transcendira rod i telo, već jednostavno stratešku aproprijaciju onoga što se uopšteno u našim društvima smatra muškim i ženskim osobinama. Za mnoge, čak skoro sve gej muškarce, želja-da-se-bude u rodnom modelu trebalo bi da bude predstavljena ne sa Ž nego A (androginija):

Muškarac ima: želju-da-bude A želju-za M

Želja-da-se-bude je relativna stvar, ne apsolutna razlika. Možda ideja nije, kao što Maddison predlaže, da se bude žena, nego odvajanje od dominantih heteroseksualnih modela muškosti.(35) U Tim and Pete, romanu James Robert Bakera, Pete se sviđa Timu jer on nije „samo mehaničar ili rok muzičar već sladak, butch momak... Moglo bi da prođe dosta vremena pre nego što upoznam nekog drugog sa Peteovom osećajnošću i humorom.“(36) Ideja je biti nemuževan, ali ne previše.

Dok A uključuje pažljivo sačinjenu androginiju drag queen-a ili king i punk gender-bender-a, najvećim delom povlači obične, svakodnevne efekte nejednake rodne identifikacije. Androginija uistinu možda može imati relativno malo veza sa rodom i seksualnošću i biti kompatibilna sa heteroseksualnom željom-za. Želja-da-se-bude A je dostupna kroz različita nezadovoljstva muškaraca teškim muškim obavezama: leisure-class muškarci koji oponašaju dendi stil, školarci koji žele da budu estete pre nego atlete, sveštenici, ili profesori koji žele da signalizuju nezemaljskost, sadašnji „novi muškarac.“

U najvećem broju slučaja pisao sam o disidentskim modelima kao da predstavljaju pojedince, ali identiteti su interaktivni i partner (dugoročni ili kratkoročni, stvarni ili izmišljeni) je bitan jer on/a je osoba od koje se, iznad svega, očekuje da potvrdi identitet. Pretpostavimo da ispunimo početni dijagram za muškarca u modelu (g) specifikujući njegovog idealnog partnera:

(g) Muškarac ima: želju-da-bude Ž želju-za M

Njegov gej partner ima: želju-da-bude M želju-za Ž

Naravno, videli smo ovo ranije: ovo je model „normalnog“ heteroseksualnog muškarca. U stvari, to nije tako čudno. Sredinom 20. veka Quentin Crisp i mnogi drugi su verovali da feminizirani homoseksualci traže „da osvoje ljubav „pravog“ muškarca. Ako uspeju, propali su. Muškarac koji „ide sa“ drugim muškarcima nije ono što bi oni nazvali pravim muškarcem.“(37) Tako da je idealni partner zapravo strejt-identifikovani muškarac. Zaista, u nekim kulturama muževno-identifikovani muškarac može ispoljiti želju-za i ženama i feminiziranim muškarcima.(38)

Danas u kontekstima metropola očigledni partner za muškarca koji ima želju-da-bude A je muškarac koji ima želju-za A. U stvari oba partnera mogu iskusiti želju-da-se-bude A i želju-za A. Ovo ne znači da će takvi parovi biti slični ili simetrični. A element može biti nejednako raspoređen, proizvodeći ili komplementarnost ili konflikt. U stvari, M, Ž i A će najverovatnije biti relativni između partnera. U butch/ femme paru, na primer, partneri mogu biti rodno-određeni uglavnom upoređujući se međusobno pre nego u apsolutnim pojmovima muškosti ili ženskosti.

Uvažavanje relativne prirode mnogih rodno-disidentskih identiteta prilagođava se raznolikosti bezbrojih stvarnih lezbejskih i gej odnosa. Mislim da su njegovi primeri dovoljno istaknuti što opravdava naziv relativno-rodni model – moder (rg) (relative-gender model). Dokle god pretpostavlja slabiji element rodne disidentnosti nego što se inače pretpostavlja, počinje da naginje modelu (c) kome se sada vraćam.

MODEL (c)

Ovo je model (c):

U najočiglednijoj verziji (c), dva muškarca privlači neko ko je kao i oni sami. Oni se mogu diviti i inspirisati međusobnom muškošću, ugledajući se možda jedno na drugo, kao Coriolanus i Aufidius kod Šekspira, ili kao dva muškarca u teretani. (Kada Aufidius naziva Coriolanusa „dečakom“ on ga izbacuje iz muževne ekvivalencije. Uporedi praksu nazivanja rasno drugih „dečak.“)

Nekako u ovoj tački, veliki broj objašnjenja (c) i (g) teže da opravdaju jedno a osude drugo. Sledbenici (c) se optužuju za dupliranje faličke muškosti i preziranje žena; sledbenici (g) se optužuju za feminiziranost i (potajno) preziranje žena. Ipak, taksinomista nije dužan da procenjuje. (Mada, da budemo sigurni, moram priznati da su termini koje koristim nabijeni preranim ocenama; nema neutralnog jezika.)

Kao i kod modela (g), za neke muškarce pozicije u (c) se mogu bolje shvatiti kao A (nekako androginim) pre nego M (110 posto muškarac). Ipak, ovo ne utiče na tačnost modela. Bitno strukturalno nepodudaranje u (c) je zbog toga što su različiti odnosi inkorporirani. Ako se ovaj model posmatra kao narcistički, to ne znači da preovladava monohromatska istost. Upravo suprotno, za mnoge gej muškarce je od suštinske važnosti da željeni objekt u modelu (c) mora biti muškarac i različit – druga klasa, godine, i/ili rasa. Ove bitne razlike su uglavnom – i ne slučajno – hijerarhije.

Seksualnost rasne razlike je osetljiva tema. Načinio sam preliminarno osvrt na tu temu u skorašnjem eseju i nameravam da pronađem priliku sa više prostora kako bih je prodiskutovao.(39) Klasna razlika je bila veoma prisutna u queer odnosima sredinom 20. veka, kada je često bila povezivana sa feminiziranošću i muževnošću.(40) Neke žene su je takođe kultivisale; razmotrimo opčinjenost služavkom Collins devojke Stephen, na početku Bunara samoće (The Well of Loneliness) (ona se nosi s tim nazivajući je poni Collins) i romansu sa aristokratijom Virginie Woolf, kao i sa Vitom Sackville-West (kako je, na primer, prikazana u Orlandu). Uzimam klasu približno, sastojeći se od hijerarhija bogatstva, statusa, kulturne sofistikacije i njihovih obeležja u odeći, dekoru i opšteg načina života; po mom mišljenju prilično je pogrešno smatrati da smo to prevazišli.

Na početku filma o Davidu Hockneyu i njegovim prijateljima i ljubavnicima, A Bigger Splash (Jack Hazan, 1974), vidimo mladića dobrog izgleda, sa rukama iza glave, sabranog lica. Kamera šeta između njega i Hockneya; izgledaju zadovoljni samim sobom. Hockney govori delimično u pravcu Joea a delimično ka kameri:

„Kako bih opisao Joea? On je, hm, hm, on je visok; moje je visine [Hockney namiguje a Joe se kikoće], hm, on je zgodan. Ima stas sličan mom. On je [oni se smeju] duhovit, hm, on je, hm, seksi. I – šta još? On je umetnik: odlučio sam da si umetnik, Joe.” „A kada si to odlučio?” Joe pita. „Kada sam rekao da volim tvoj rad!”

Hockney naglašava fizičku sličnost dvojice muškaraca; njihov saučesnički smeh dozvoljava gledaocu da pretpostavi da delom govore o genitalnoj opremljenosti. Ipak, sve drugo u razmeni govori o statusnoj razlici. Hockney ne treba da se opisuje jer je on slavljeni umetnik i predmet filma. On ima autoritet da odluči ko se sme nazvati umetnikom. Joe je, možemo zaključiti, uzbuđen Hockneyevom slavom. Na kraju filma pronalazimo istu scenu; Joe govori o Hockneyevim slikama: „Bile su tako lepe. I rekao sam, „Moj bože, znam slikara koji je to uradio.” I znao sam da izvesna osoba misli da lažem.”” Joeovo divljenje laska Hockneyu koji, iako mislim da lepo izgleda, nije dečak za duplericu; godine se ne pominju, ali je Joe očito mlađi. Statusna razlika je seksi.

Klasna razlika se odbacuje pa se potom priznaje u Bakerovom Tim and Pete. Oba muškarca vole filmove, ali Tim je zaposlen kao istraživač arhiva dok je Pete mehaničar. Pete je slagao Tima o svom „srednjoklasnom poreklu“: „komšiluk je bio pre niža srednja klasa ili plava kragna (blue collar).“ Pete je nagovestio da je studirao na Yaleu, ali u stvari je živeo New Havenu sa profesorom istorije (klasna i starosna hijerarhija opet). Tim shvata da je Pete „preterao kako bi se činili jednakijima.“ Ali da li Tim zaista želi da Pete bude jednakiji? „Jednom sam pušio Peteov kurac dok je nosio samo svoju Yale majicu. Posle toga je rekao, „Pa da li me više voliš kao briljantnog studenta ili glupog mehaničara?“ Tom je odgovorio: „Ti mi se sviđaš“ – pravi odgovor za modernog, egalitarističkog gej muškarca. Ali sada se pita da li je to istina. Pošto su odgledali fim Maurice otišli su kući i šalili se na račun uloga („Oh, Scudder. Raspinješ me. Časti mi.“). Njihova parodija je uzrokovala „homoerotsku katarzu... istinsko zadovoljstvo puno krivice.“(41) Savremena gej ideologija se mršti na vezu seksa i klase, ali ona postoji.

Ako se seksualnosti modela (c) mogu smatrati narcističkim i stoga vide kao da uključuju ono što je individua bila, što bi volela da je bila, ili što bi volela da bude, onda je razlika u godinama verovatna komponenta. Ovo takođe ostaje bitan deo naše potkulture, uprkos nervoznim poricanjima. U romanu Like People in History Felice Picanoa, James, mladi ACT UP aktivista, iznenađen je kada pronalazi Wallya i starijeg naratora zajedno: „Nikada nisam mogao da shvatim zašto bi se momak koji dobro izgleda kao Wally upetljao u transgen stvar.“ „Čitaj: transgeneracijsku,“ kaže narator samom sebi. „Čitaj: dovoljno sam star da budem njegov otac ali niti izgledam niti se ponašam tako. Čitaj: večni Peter Pan.“(42)

Slično, De Lauretisino zasnivanje lezbejstva na gubitku majke će najverovatnije proizvesti odnose koje karakteriše razlika u godinama. Ovakvi odnosi bili su veoma prisutni u predstavama lezbejki sredinom 20. veka, možda zbog toga što omogućuju dva neprijateljska manevra. Jedan se odnosi na viđenje lezbejstva kao srednjoškolskog zaljubljivanja, drugi, pak, na izvođenje lezbejstva iz grabežljive dispozicije starijih žena. Ovi pokreti se mogu primetiti u romanu Regiment of Women Clemence Dane i u nekim komadima: Children in Uniform Christae Winsloe, The Captive Edouarda Bourdeta i Wise To-Morrow Stephena Powysa (pseudonim gospođe Guy Bolton).(43)

Zanimljiva posledica starosne verzije modela (c) je u tome što nudi način lezbejkama i gej muškarcima da se reprodukuju; neke devojčice i dečaci serijski mogu proći kroz žensku ili mušku poziciju, i tako iz generacije u generaciju. Ovo je naslućeno u Freudovom komentarima o Grcima: „Čim dečak postane muškarac on prestaje da bude seksualni objekt za muškarace i on sam, možda, postaje ljubavnik dečaka.“(44) Jean Genet je vredan pažnje pojedinac koji je učestvovao u takvom sledu. Ljudi neprijateljski nastrojeni prema homoseksualnosti postaju posebno ojađeni pri pomisli da mi možemo imati naše sopstvene, istopolne načine razmnožavanja.

U mojoj diskusiji rodnog modela (g) bilo je moguće prepoznati određen raspon želja horizontalnom substitucijom – komplikujući pre nego menjajući glavne termine modela (M i Ž) a onda dodajući A i (rg). U modelu (c) zahteva se vertikalna substitucija. Na primer:

koji je star koji je star

mlad mlad

star mlad

mlad star

Razlike u klasi i rasi zahtevaju slične elaboracije. Predlažem da se model (c) nazove model komplementarnosti, podrazumevajući da uključuje i osećaj nedostataka u narcizmu i potencijalni afinitet u razlici; može se partikularizovati kao rasna komplementarnost, klasna komplementarnost i starosna komplementarnost.

Kao i kod g(ender) modela, mapiranje takvih elaboracija razotrkiva dalje komplikacije. Sa modelom komplementarnosti nema odgovarajućih početnih pretpostavki po pitanju šta ko čini. Dečak u starosnoj verziji, na primer, može biti grub i „aktivan“ ili poslušan (prijatan, nekomplikovan) i „pasivan“; zaista, može biti grub i „pasivan“ ili poslušan i „aktivan“. Dublje bavljenje intimnim potencijalom kako fantazije tako i prakse stvorilo bi složenije sisteme. Nakon decenija saradnje i povremenog zajedničkog seksualnog eksperimentisanja, Esther Newton i Shirley Walton su zaključile da je razlog zbog kojeg se nikada zaista nisu zbližile jeste, uprkos izgledima, taj što su obe bile top. One argumentuju za „precizniji rečnik koji bi nas izvukao iz viktorijsanskog romanticizma u pitanjima seksa ka novom razumevanju seksualne različitosti i mogućnosti žena.“(45) One naglašavaju ne izbor objekta, već erotski identitet (kako sebe zamišljaš, vizualizuješ) i erotske veštine (šta voliš da radiš u krevetu). Lynne Segal ističe da su neustrašive fantazmatične identifikacije osobine psihičkog života: „Mi se postavljamo, bez obzira na pol, u isto vreme i kao aktivni i pasivni, moćni i bespomoćni, oni koji daju i oni koji primaju: želja teče kroz binarnosti u svim pravcima istovremeno, sve vreme.“(46)

ZAKLJUČAK

Moj cilj je bio da načinim prilično apstraktne modele roda i seksualnog iskustva kako bih pružio okvir unutar kog bi se mogle shvatiti kategorije Halperina, Smitha, Rousseaua i antropoloških stručnjaka, koje su prevashodno empirijske. Želju-za i želju-da-se-bude izvodio sam iz frojdijanskih spisa, trudeći se istovremeno da izbegnem frojdijansku sklonost ka esencijalizovanju i apsolutizaciji roda. Dominantne kategorije koje se javljaju u mojoj analizi su rodna razlika i rodna komplementarnost. Prva ukazuje na (ali ne uspeva u celosti da obuhvati) složenosti muških i ženskih identifikacija – koje se često ispostavljaju kao relativne ili možda razumljivije kao varijante androginosti. Druga kategorija (rodna komplementarnost), iako se može razumeti kao vrsta narcizma, pojavljuje se preokupirana hijerarhijama klase, starosti i rase, unutar opipljive istosti.

Moj osećaj je da su klasa, starost i rasa važne jer, kao i rod, usklađuju se sa glavnim vektorima moći u Zapadnim društvima. One struktuišu kontradiktorne i sukobljene obrazce kroz koje dajemo smisao svetu i našim subjektivitetima. One informišu jezik preko kojeg dolazimo do svesti i reafirmišu se u našim svakodnevnim interakcijama. One nam daju snagu i tlače nas. Otuda one struktuišu naše psihičke formacije i naše seksualne odnose, u fantaziji i u stvarnosti.

Ostaje stoga neophodno odupreti se tendenciji u psihoanalizi da se sve razlike čitaju kao izmeštene verzije drama kroz koje kastrirajući otac (navodno) ugrađuje rodnu hijerarhiju. U često citiranom eseju Joan Riviere „Womanliness as Masquerade“, pacijentkinja koja je odrasla na američkom jugu prijavljuje san u kojem joj crni muškarac preti a ona mu se opire tajnom namerom da ga privuče. Riviere komentariše: „Značenje je da je ona ubila svog oca i majku i pridobila sve za sebe (sama u kući), [i] postala uplašena od njihove osvete.“(47) Iako priziva američki jug, Riviere ne misli na užasno nasilje nad crnim muškarcima optuženim za napade na bele žene. Jedan navodno neprijateljski muškarac je vrlo sličan drugom i sve se svodi na tvog oca.

Nekoliko daljih zaključaka se nameću. Jedan je da savremena ideja da će idealni partner biti sličan tebi – ista klasa, poreklo, zarada, starost, obrazovanje, rasa, nacija – nije tako dominantna kao što se pretpostavlja u analizama Halperina, Greenberga, Murraya i Herdta. Čak su i Wildea pogrešno interpretirali zbog pretpostavke da se njegove seksualne preference mogu najbolje razumeti kroz rodni model. Uprkos značajnoj ulozi estetskog, dendi, i queer ženstvenosti koja mu je nametnuta posle suđenja, Wilde izgleda nije mislio o sebi kao invertovanom. Kao što Sedgewick primećuje:

Wildeov vlastiti eros je bio najbliži notnom ključu pederastijske ljubavi u procesu nadilaženja – ljubavi koju su homo/hetero određenja radikalno pogrešno interpretirala... Njegove želje su, čini se, bile intenzivno struktuisane nadilaženjem granica definisanja – starosti, miljea, iniciranosti i fizičkog stasa. (48)

To je, na kraju krajeva, ono što je Wilde rekao u svom govoru o ljubavi koja se ne usuđuje da izgovori svoje ime.

Ono što iznenađuje je iznenadna tvrdnja Sedwickove da je takva „pederastička ljubav [bila] u procesu nadilaženja (supersede).“ U stvari, model starosne razlike deluje kao da stalno izumire i da biva zamenjen rodnom razlikom. Randolph Trumbach locira njegovu propast na početak 18. veka; (49) Halperin primećuje da je „starosno struktuisan, sa specifičnim ulogama, hijerarhijski obrazac seksualnih odnosa među muškarcima“ već „pozni“ u Renesansnoj Italiji (iako „preživljava“ taj moment) („H“, str. 96-97).(50) Procvat starosnog modela ipak postoji. Njegova svakodnevnost je očigledna u bezbrojnim oglasima.

Zaista, greška je pretpostaviti da će modeli seksualnosti odrediti epohu ili da će one biti određeni epohom. Ovo očekivanje može crpeti inspiraciju od Foucaulta, dok će marksisti ili kulturološki materijalisti, pozivajući se na Raymonda Williamsa, težiti da naglase nejednak razvoj i dominantne i potčinjenje formacije kao i zaostale formacije i one koje nastaju. Ovi koncepti dopuštaju da različiti modeli budu korišćeni u bilo koje vreme; možemo identifikovati neki kao dominantan a drugi kao potčinjen ili koji se tek pojavljuje.

Doduše, ja sam radio u dosluhu sa psihoanalizom i heteronormativnošću zadržavajući verzije Ž i M kao početne tačke u modelima. Možda bi trebalo da razmotrimo ozbiljnije želju-da-se-bude bogatiji, viši, doktor, ili Barbra Streisand. Ili ovo:

Muškarac ima: želju-da-bude ne-M želju-za Bogom

Jer cilj taksinomije, kao što sam rekao, nije da ograniči identitet ili želju, već pre da ponudi okvir unutar kog se posebnosti i mnoštva potencijalnih kombinacija i interakcija mogu koherentno pojaviti.

U Stone Butch Blues Theresa protestuje kada Jess odluči da počne da uzima muške hormone kako bi izgledala kao muškarac. „Ja sam žena, Jess. Volim te jer si i ti žena,“ Theresa izjavljuje. „Ne želim da budem žena nekog muškarca, čak iako je taj muškarac žena“ (S, str. 148). Ovo nije samo pitanje izbora objekta. Theresa doživljava svoj identitet kao da je zavisan od partnerke: „Ja sam femme, Jess. Želim da budem sa butch.“ U drugom slučaju lezbejski karakter je u pitanju: „Ako nisam sa butch svi jednostavno pretpostavljaju da sam straight. Izgleda kao da se ja takođe pretvaram, protiv svoje volje. Radila sam naporno da budem diskriminisana kao lezbejka“ (S, str. 151).

Fusnote

1) David M. Halperin, „How to Do the History of Male Homosexuality,” GLQ 6 (Spring 2000): 90, 92; nadalje skraćeno „H.”

2) Videti Bruce R. Smith, Homosexual Desire in Shakespeare’s England (Chicago, 1991), i George S. Rousseau, Perilous Enlightenment (Manchester, 1991), str. 9-13.

3) Videti David F. Greenberg, The Construction of Homosexuality (Chicago, 1988); Stephen O. Murray, „The ‘Underdevelopment’ of Modern/Gay Homosexuality in MesoAmerica,” in Modern Homosexualities, ed. Ken Plummer (London, 1992), str. 29-38; i Gilbert H. Herdt, Same Sex, Different Cultures: Gays and Lesbians across Cultures (Boulder, Co., 1997).

4) Videti Kenneth Lewes, The Psychoanalytic Theory of Male Homosexuality (London, 1989), str. 35-42; C.A. Tripp, The Homosexual Matrix (London, 1977), str. 78-79; and Kaja Silverman, Male Subjectivity at the Margins (New York, 1992), pog. 8 (Treća kategorija Silvermanove ima dve podpodele).

5) Silverman, Male Subjectivity at the Margins, str. 362.

6) Termini „erotsko disidentstvo“, „disidentska seksualnost“ i „seksualno disidentstvo“ su korišćeni za zabranjen i/ili stigmatizovani seks u Gayle S. Rubin, „Thinking Sex: Notes for a Radical Theory of the Politics of Sexuality,” in The Lesbian and Gay Studies Reader, ed. Henry Abelove et al. (New York, 1993), str. 18, 22, 23. Sexual Dissidence, naravno, naslov knjige Jonathana Dollimorea (Oxford, 1991).

7) E. M. Forster, Maurice (Harmondsworth, 1972), str. 208.

8) Silverman, Male Subjectivity at the Margins, str. 344.

9) Videti Sheila Jeffreys, „Butch and Femme: Now and Then,” u Lesbian History Group, Not a Passing Phase (London, 1993), str. 158-87.

10) Teresa de Lauretis, The Practice of Love (Bloomington, Ind., 1994), str. 240.

11) Ibid., str. 308.

12) Videti Elizabeth Grosz, Space, Time, and Perversion (New York, 1995), pog. 10.

13) Rita Mae Brown, Rubyfruit Jungle (Plainfield, Vt., 1973), str.130. Videti takođe Dollimore, Sexual Dissidence, str. 52-55.

14) Judith Butler, „Imitation and Gender Insubordination,” u: Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories, ed. Diana Fuss (New York, 1991), str. 20.

15) Sigmund Freud, „On Narcissism: An Introduction” (1914), The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, trans. And ed. James Strachey, 24 vols. (London, 1953–74), 14: 90. An editor’s note directs readers to Freud’s essay on Leonardo da Vinci.

16) Ibid., 14:87, 88–89.

17) Lewes, The Psychoanalytic Theory of Male Homosexuality, str. 72.

18) Videti Michael Warner, „Homo-Narcissism; or, Heterosexuality,” u Engendering Men: The Question of Male Feminist Criticism, ed. Joseph A. Boone and Michael Cadden (New York, 1990), str. 190-206.

19) Freud, „Group Psychology and the Analysis of the Ego” (1921), The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, 18:105; hereafter abbreviated „GP.”

20) Eve Kosofsky Sedgwick, Epistemology of the Closet (Berkeley, 1991), str. 62.Videti takođe Sedgwick, Between Men: English Literature and Male Homosocial Desire (New York, 1985).

21) Butler, Bodies That Matter (New York, 1993), str. 239.

22) John Fletcher, „Freud and His Uses: Psychoanalysis and Gay Theory,” u Coming on Strong, ed. Simon Shepherd and Mick Wallis (London, 1989), str. 99. Videti takođe Warner, „Homo-Narcissism; or, Heterosexuality,” str. 197-98.

23) Fletcher, „Freud and His Uses: Psychoanalysis and Gay Theory,” str.114.

24) Videti Sedgwick, Epistemology of the Closet, str. 86-90.

25) Videti Iain Morland, „Is Intersexuality Real?” Textual Practice 15 (Winter 2001): 527-47.

26) Judith Halberstam, „F2M: The Making of Female Masculinity,” in The Lesbian Postmodern, ed. Laura Doan (New York, 1994), str. 212.

27) Don Kulick, „A Man in the House: The Boyfriends of Brazilian Travesti Prostitutes,” Social Text, nos.52–53 (1997): 133-60.

28) Leslie Feinberg, Stone Butch Blues (Ithaca, N.Y., 1993), str. 143; nadalje skraćeno S.

29) Kate Bornstein, Gender Outlaw (New York, 1994), str.4. Videti Jay Prosser, Second Skins: The Body Narratives of Transsexuality (New York, 1998), pog. 5, i Alan Sinfield, „Transgender and les/bi/gay Identities,” u Territories of Desire in Queer Culture: Refiguring Contemporary Boundaries, ed. David Alderson and Linda Anderson (Manchester, 2000).

30) Videti Butch/Femme, ed. Sally R. Munt (London, 1998), str. 1, 41, 105, 143, 154, 159.

31) Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity (New York, 1990), str. 123.

32) Halberstam, „F2M,” str. 220.

33) Stephen Maddison, Fags, Hags, and Queer Sisters (London, 2000), str.191-92. O ovoj temi se dosta diskutuje; videti Zachary I. Nataf, Lesbians Talk Transgender (London, 1996), str. 35-54.

34) Freud, „The Psychogenesis of a Case of Homosexuality in a Woman” (1920), The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, 18:158.

35) Videti Maddison, Fags, Hags, and Queer Sisters, str. 12.

36) James Robert Baker, Tim and Pete (Harmondsworth, 1994), str. 38.

37) Quentin Crisp, The Naked Civil Servant (1968; New York, 1977), str. 56.

38) Videti Sinfield, Gay and After (London, 1998), pog. 3.

39) Videti Sinfield, „The Production of Gay and the Return of Power,” u Decentring Sexualities, ed. Richard Phillips, Diane Watt, and David Shuttleton (London, 2000), str. 21-36.

40) Pisao sam o ovom na više mesta; videti Sinfield, The Wilde Century (New York, 1994), pog. 6 i Out on Stage (New Haven, Conn., 1999), str. 154-77.

41) Baker, Tim and Pete, str. 35, 37, 39.

42) Felice Picano, Like People in History (New York, 1995), str. 50.

43) Videti Sinfield, Out on Stage, str. 91-93, 136-41.

44) Freud, Three Essays on the Theory of Sexuality (1905), The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, 7:144.

45) Esther Newton and Shirley Walton, „The Misunderstanding: Toward a More Precise Sexual Vocabulary,” u Pleasure and Danger, ed. Carole S. Vance (London, 1984), str. 250.

46) Lynne Segal, Straight Sex: Rethinking the Politics of Pleasure (London, 1994), str. 161.

47) Joan Riviere, „Womanliness as a Masquerade,” u Formations of Fantasy, ed. Victor Burgin, James Donald, and Cora Kaplan (London, 1986), str. 37-38.

48) Sedgwick, Tendencies (Durham, N.C., 1993), str. 57-58. Videti takođe komentare Sedwickove na Wildeov Dorian Gray, u Epistemology of the Closet, str. 160.

49) Videti Randolph Trumbach, „Sodomitical Assaults, Gender Role, and Sexual Development in Eighteenth-Century London,” u The Pursuit of Sodomy: Male Homosexuality in Renaissance and Enlightenment Europe, ed. Kent Gerard and Gert Hekma (New York, 1989), str. 407-32.

50) O Renesansnoj Firenci videti Michael Rocke, Forbidden Friendships (New York, 1996).

prevod: Andrija