28.10.2007.

Претње правним терором

пише: Слободан Антонић

Поводом текста „У искривљеном огледалу” (,,Политика”, 27. октобар)

Захвалан сам Бојану Ђурићу, из Политичког савета ЛДП, што ми је пружио прилику да још нешто кажем о њиховом предлогу Закона о дискриминацији.

Закон је заиста напад на дефиницију брака као заједнице мушкарца и жене, дате Уставом и Породичним законом (до 2005. Законом о браку). Јер, ако се дискриминација редефинише онако како предлаже ЛДП, мора се редефинисати и брак. Наиме, за разлику од Устава, предлог ЛДП изричито као основ дискриминације наводи ,,полни идентитет” и „сексуалну опредељеност” (чл 2). Сама дискриминација за ЛДП није само неједнакост пред законом (као у Уставу, чл. 21), већ и „свако прављење разлике или неједнако поступање” (чл. 2), при коме се дискриминисаном „ускраћују права (...) због његовог личног својства (...) које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују другом лицу” (чл. 7).

Г. Ђурићу је, као и мени, позната техника ширења „права” глобалистички пожељних мањина (пре свега сексуалних). Она подразумева стално ,,усклађивање” унутрашњих правних аката, како међусобно, тако и у односу на „међународне стандарде”. И где год се направи бреша, и најмањи продор у „освајање људских права”, то се користи као основ даљег ,,усклађивања”. Тако је члан 62 српског Устава, који брак одређује као заједницу мушкарца и жене, већ нападнут коришћењем злосрећне одредбе тог истог Устава да се ,,достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати” (чл. 20). Наиме, како су већ приликом позива на бојкот уставног референдума истицале поједине НВО, члан 62 је у нескладу са чланом 20 зато што се у „Повељи о људским и мањинским правима и грађанским слободама (СЦГ) из 2003. године говори о равноправности супружника, без навођења њиховог пола” (Драгана Вучковић, ,,Лабрис”, НИН, 7. новембар 2006). Пошто су, дакле, само у једном документу уставног карактера, поменути ,,супружници”, а не мушкарац и жена, захтевало се да се сви остали акти морају са њим „ускладити”.

То ,,усклађивање”, које није прошло тада, и даље се, изгледа, покушава овим законом. Приликом представљања предлога закона у ЛДП речено је да су њега заправо писале извесне неименоване НВО, односно „експерти невладиних организација окупљени у коалицију против дискриминације” (види сајт ЛДП). Било би занимљиво чути од ЛДП како се тачно зову те НВО, односно из којих НВО долазе ти „експерти”. Док тај одговор не добијемо, можемо само нагађати – да није међу њима случајно и Душан Маљковић, координатор Гејтена („организације за промоцију права сексуалних мањина”)? Овај експерт је, наиме, познат по томе што је већ напао члан 62. Устава не само зато што брак одређује као заједницу мушкарца и жене, већ и што га дефинише као бинарну заједницу. Јер, „зашто да се брачна заједница ограничава само на две особе?” (Маљковић, НИН, исто). Разумљиво. Још 1972, у ,,Платформи за геј права”, усвојеној на конвенцији Националне коалиције геј организација (85 геј удружења из САД), прокламован је захтев да се дозволе бракови тројице и више хомосексуалаца, са „свим правима” која из тога произлазе.

ЛДП је једноставно – кријући имена НВО које су састављале њихов предлог закона, убацујући сексуалне мањине у дискриминисане групе, проширујући дефиницију дискриминације из Устава и непрестано се промовишући као политички представник ,,ГЛБТ популације” – створио оправдану сумњу да је предлог овог закона управо она „бреша” коју треба направити, како би се потом могло приступити „усклађивању” српског законодавства. А први следећи корак у том „усклађивању” неће бити ништа друго до напуштање „конзервативне” и „традиционалистичке” концепције брака и породице.

Како изгледа то ,,усклађивање” види се најбоље на примеру предложеног ,,добровољног испитивача дискриминације”. Ја сам га назвао „НВО агент провокатор” јер он то доиста и јесте. У предлогу је описан као ,,лице које (...) приступа личној и непосредној провери (...) јављањем на објављени оглас, одласком на места на којима се пружају јавне услуге или на други начин” (чл. 2). Уопште не сумњам да таква пракса постоји бар у једној од 200 држава на свету. Али, преносити ту праксу код нас опасно је и увредљиво. Јер, једна ствар је сведочење групе Рома да их нису пустили на базен, а сасвим друго давање права НВО активистима да се лажно представљају и провоцирају грађане по Србији. Као социолог знам да Србија као „традиционалистичко” друштво заиста није баш најпогодније тле за институционализацију шпијунирања и провоцирања као некакве нове, „грађанске врлине”. Истина, у доба раног комунизма овде су постојали, такође, удбини и скојевски агенти провокатори. Али они су код свих пристојних људи наилазили на презир. Жалосно је што се таква пракса сада жели обновити, и то са истоветним образложењем – да је у питању некакав „виши” интерес.

Још је жалосније да једино што г. Ђурић има да каже на примедбу да се овим законом уводи ,,претпоставка кривице” јесте да на то „не вреди трошити речи”. Јер, „то је немогуће укратко објаснити, ако са друге стране имате аутора који се задовољава доскочицама о перути и њеном лечењу”. Управо тако, г. Ђурићу, предлаже се као најбољи лек за перут – увођење гиљотине. Наиме, дискриминација се лечи захтевом да онај ко је оптужен мора да доказује да је невин, а не тужилац. Ако то није основна претпоставка тоталитарног права, онда стварно не знам шта јесте. У споју са НВО агентима провокаторима, ова одредба отвара неслућене могућности правног терора над свима који се не допадају нашој НВО елити. У тај терор спада и претња кажњавањем „мизогиније” и „хомофобије”, при чему се те две појаве тако широко дефинишу да НВО активисти могу у Србији буквално сваког да изведу на суд или оставе без посла. Ако је то Србија какву жели ЛДП, онда добро. Али, нисам сигуран да такву Србију жели ико други.

На крају, ја не мрзим ЛДП, г. Ђурићу. Једна од првих ствари која се научи у школи јесте да се слаба оцена добија за незнање, а не зато што вас наставници мрзе. Као политички аналитичар ја само указујем на последице. Нисам крив што ЛДП непрекидно прети Србији „гвозденим метлама”, „шпанским ломачама” и „срећним грађанским ратом”. Мени се такве ствари заиста не допадају. Али, није важно шта кажем ја. Важно је шта ће рећи јавност. Чула је мене, чула је вас, сама ће да процени. Али, она мора чути и мене и вас. Или би можда, с обзиром на то да ме ви (као и лидери из ЛДП-а) оптужујете за „пристрасност”, „незнање” и „упитни кредибилитет”, било боље да ,,таквих аналитичара као што је Антонић” уопште и не буде?