5. 8. 2004.

Metamorfoze porodice na Zapadu

	Mišel Onfre (Michel Onfray), francuski filozof (1959-). Kod nas su mu objavljene dve knjige: Ateološka rasprava (Rad, 2005) i Moć postojanja - hedonistički manifest, (Rad, 2007).

piše: Mišel Onfre

Kada je ubio Francusku Republiku te zlokobne 1940. godine, maršal Peten (Pétain) je odbacio slogan nasleđen iz Francuske revolucije – Sloboda, Jednakost, Bratstvo -  da bi dao prednost novom trojstvu: Rad, Porodica, Otadžbina. Pretpostavljam da se, čak i danas, desnica i levica manje-više raspoznaju (kada ne izigravaju jedna drugu, što je često slučaj od maja 1981. godine) – po svojim odanostima prema jednom ili drugom, po vlastitom viđenju protivrečnog sveta. Ta porodica koju je voleo maršal koji kao što se zna, nije cenio ni Jevreje, ni komuniste, ni homoseksualce, ni intelektualce - ima datum rođenja i, sva sreća, datum smrti. Njeno poreklo je judeo-hrišćansko, tačnije u prvom veku, u vreme Pavla iz Tarsa (da bi se u to uverili treba pročitati njegovu jezivu seriju poslanica). U Francuskoj je njena sahrana održana u Parizu, maja ’68, na barikadama (o tome, pak, videti detaljnije u Anti-Edipu Deleza i Gatarija).

Njeno poreklo valja, doduše, precizirati: Pavle ne obavlja sve sam; postoje filozofi koji, s njim i posle njega, od Tertulijana do Avgustina preko Grigorija Niskog i drugih crkvenih otaca raspravljaju, ad nauseam, o vrlinama koje se porede sa celibatom i nevinošću – o braku i čednosti. Veliki broj spisa se pojavio na ovu temu... Isto tako, lepuškasti maj ubrzava i kristalizuje – u hemijskom smislu – ideje koje su već postojale, na primer, u radovima frankfurtske škole – u radovima Adorna i Horkhajmera, između ostalih – o autoritetu i porodici tridesetih godina. Istorijske zone genealogije i smrti teže ka te dve suprotnosti: prvom i dvadesetom veku.

Izvorno hrišćanstvo postavlja ideal: devičanstvo i celibat. Odricaje od sveta, dakle od puti, vredi više od svega. Ali, treba imati u vidu realnost. Ne zbog rizika da nestane civilizacija zbog ovog zalaganja da se seksualnosti progna - što je očaravajuće gledište za hrišćanstvo, opsednuto mržnjom prema sebi, telu i svetu - nego, budući da su ljudi to što jesu, zbog verovatnoće da taj plan trajnog odricanja od libida neće obezbediti masovne pristalice! Njega sledi samo nekoliko neurotičnih osoba i zajednica zasnovanih po principu podsticanja smrti – anahoreti ili kenoviti.

Mašina koju je izumelo judeo-hrišćanstvo da bi stiglo do svojih ciljeva, zove se porodica. Pavle kaže: ako ne mogu da se drže savršenstva – potpune apstinencije (1 Kor, 7, 1), onda neka stupe u brak – jer je bolje stupati u brak nego se raspaljivati (1 Kor 7, 9). Brak, što će reći vernost, monogamija, deljenje istog krova, seksualnost osuđena samo na razmnožavanje. Od tog doba, klasični brak, kakav se sviđa Vatikanu, konzervativcima, desnici, Petenu, homofobima, nadahnjuje se tom logikom i prilježno udružuje sve te instance da bi proizveo porodicu: jedna žena za jednog muža, a ne dvojicu, jedan muž za jednu ženu, nema homoseksualnosti – užasa nad užasima! - deljenje svakodnevnog života do najmanje pojedinosti, ograničavanje seksualnih odnosa na planiranje potomstva. Izvan svega ovoga su gresi bluda, požude i zoofilije, odakle i večno prokletstvo – koji su, u nekim razdobljima, vodili direktno na lomaču.

Taj model traje, otprilike, dva milenijuma. Zaista, katihetske kletve Crkve, koja je imala monopol nad obrazovanjem, njena pridikovanja koja na svakoj službi prete paklom, princip ispovesti u vidu usmenog priznanja i drugi mehanizmi hrišćanske mašinerije, sprečavaju slobodnu seksualnost, predstavljajući je kao grešnu. Ali sladostrašće, libido, uprkos svemu, krči sebi put: od Plauta do Labiša (Labiche) preko Molijera -  rogonje i prevarene žene su neprestano u igri, dokazujući da telo postoji i izvan porodice – ako ne i više.

Zahvaljujući  dehristijanizaciji, Francuska revolucija je omogućila napredak na polju svetovnog definisanja porodice: stvaranje prijateljske zajednice dva pola (1790), deklaracija o pravima žena (1791), sekularizacija civilne države i zakon o sporazumnom razvodu braka (1792), zakon o braku koji se svodi na građanski ugovor (1793), odvajanje Crkve od države (1794) -  toliko reformi koje su iščupale porodicu iz naručja Crkve. Znamo istoriju: termidor (1), Bonaparta, carstvo, itd. Smrt te nade je bilo stupanje industrijske revolucije. Porodica se vraća u krilo Crkve, koja dozvoljava vlasnicima da venčavaju svoju decu, dakle svoja imena, bogatstva, kapital.

Ponovna dehristijanizacija, sa metafizičkom revolucijom iz maja ’68, garantuje napuštanje svakog autoriteta božanskog prava: kraj gospodara, profesora, učitelja, nadzornika, ali i oca, muža, glave porodice sa naslednom vlašću, Neba, na kojem se moć sjedinjuje u rukama jednog. Od tada su na vlasti principi jednakosti i ugovora. Kraj biološkog muškarca iz božanskog prava i porodice, njegovih najomiljenijih etoloških teritorija, dešava se istovremeno kad i molekularne revolucije, po rečima Feliksa Gatarija, dok Žan Fransoa Liotar (Jean-François Lyotard) istovremeno govori o libidinalnoj ekonomiji i nagonskom dispozitivu, Žil Delez o želećim mašinama i pobuni fluksa (toka) a Rene Šerer (René Schérer) o strasnom privlačenju, Raul Venegem (Raoul Vaneigem) o konstruisanju strastvenog života i, naposleku, Fuko o korišćenju ljubavnih uživanja i brizi o sebi. Sam duh i kreativnost misli iz ’68, neizbežan za shvatanje postmoderne porodice!

Zajednička tačka svim ovim mislima? Radikalno rastavljanje onoga što Pavle i hrišćanstvo sastavljaju: heteroseksualnost, vernost, monogamija, zajednički život i razmnožavanje. Svaka od ovih oblasti postaje nezavisna i samostalna: klasična porodica se raspada. Rađa se njeno postmoderno tumačenje, koje karakteriše nomadska praksa seksualnosti, mogućnost multiseksualnog organizovanja, furijeovsko korišćenje glavne i nestalne strasti (koje kod Sartra i Bovoar daju slučajne i nužne ljubavi, staru suprotnost između „za jednu noć“ i „do kraja života“) stalna ili trenutna poligamija, organizovanje samačkog života i metafizika sterilnosti, odnosno  materinstvo u starijim godinama.

Etički napredak ide u stopu sa naučnim. Jednog dana, oba stvaraju nove zakone: molekuli koji omogućuju kontraceptivne pilule postaju, zahvaljujući Lisjenu Nojvirtu (Lucien Neuwirth) – slava mu, kao i Simon Vajl (Simone Veil), koji su radili protiv svog biračkog tela, ali zarad Istorije! -  prilika za ontološku revoluciju: odvojiti seksualnost od determinizma prirode, a zatim je predati voluntarizmu kulture. Zakon o kontracepciji omogućava zabavnu, veselu, slobodnu i sporazumnu seksualnost, bez straha od kažnjavanja neželjenom trudnoćom. Eto zašto teta Ivon nije htela...

Ljubav i seksualnost više nemaju nikakve veze sa angažmanom za život, obavezom da se osnuje porodica, stupi u brak i živi u zajedništvu: one postaju načini intersubjektivnosti (verovatno drage) tela i bića drugog. Od tada, homoseksualnost predlaže moguće odstupanje na ovu temu. Dugo je ona označavala čistu seksualnost, čistu seksualnost zato što je prirodno odvojena od reprodukcije.  Od sada će genetski duh i/ili zakonodavstvo, koji dozvoljavaju usvajanje, omogućiti kulturno stvaranje porodice sa roditeljima istog pola (homoparentale). Pošto heteroseksualni brak nije više prirodniji – znate li za brakove među životinjima? – od homoseksualnog modela, gunđala će morati da nađu druge argumente da bi negodovali.

Zašto odbiti gejevima ono što se dopušta heteroseksualcima? Mogućnost da se imaju, a zatim i obrazuju deca? Jer sveštenici, neki psihoanalitičari, u osnovi monoteisti, homofobi, veliki deo biračkog tela desnice – Lionel Žospen (Lionel Jospin) i neki njegove pristaše, odbijaju da vide da od sada transgeneza omogućuje preobražaj porodice u mesto jasnih i svesnih sporazuma u kojima želja, osećanje i težnja za stvaranjem srećnih bića odnose pobedu nad svakim drugim religijskim razlogom ili moralom, koje je inficirala moralistkinja – da upotrebimo Ničeovu reč.

Postmoderna porodica (ne više nuklearna, već molekularna), koja se otkriva i s kojom se eksperimentiše pred našim očima – ponekad nespretno – raspolaže od sada veštačkom oplodnjom i premeštanjem embriona, doniranjem sperme ili jajnih ćelija, majkama «nosiljama», postmenopauznim trudnoćama, delotvornim kontracepcijama, medicinskim abortusima koji ženi omogućuju potpuno vladanje nad svojom sudbinom. Ostaje nam da otkrijemo novi oblik života – novu porodicu – koja napreduje sa svim svojim mogućnostima, da bi se intersubjektivnost manje upisivala u znaku religije i društva, a više u znaku vlastitih izbornih naklonosti.

To istinsko egzistencijalno sklonište behu nekada otvorili Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) – pročitati i iznova čitati «Ceremonija oproštaja» (la Cérémonie des adieux de la seconde), zatim Žan Tusen i Dominik Dezanti (Jean-Toussaint et Dominique Desanti) – pročitati i iznova čitati «Sloboda nas još uvek voli» (La liberté nous aime encore) – u kojima su životi u paru -  filozofske egzistencijalne konstrukcije! Neka posle takvih istraživača dođe vreme eksperimentatora, vlast svega u svakome: jer sadržaj života nam nije dao neko treći – pleme, zajednica, običaj, crkva, država, već se on lično konstruiše. Napomena amaterima: jela se gutaju samo jednom.

Prevod sa francuskog: VIX

1) Termidor (Thermidor) je 11. mesec u kalendaru Prve francuske republike, 19. juli - 17. avgust. Prim. prir.