21. septembar, br. 14 (53), 2006.

Ronald Dworkin: Tri pitanja za Ameriku

GEJ BRAK

Moj poslednji primer, gej brak, je posve drugačija stvar. Iako se zakoni američkih država razlikuju po prednostima koje daju venčanim parovima u odnosu na one u vanbračnim zajednicama, te razlike su, diljem Amerike, ogromne. Bračni parovi uživaju povoljnije poreske stope, polise osiguranja, pravo na ostavinu i nasledstvo, bonuse za zaposlene i mogućnost da učestvuju u medicinskim odlukama koje se odnose na njihove partnere. Dakle, zabrana istopolnih brakova u skoro svim državama je uzrok značajnog ekonomskog i sličnog uskraćivanja.

	Ronald Dworkin, američki filozof

Diskriminacija se ponekad brani argumentom da je veća verovatnoća, da će parovi, koje čine partneri različitih polova, podizati decu, za razliku od istopolnih parova, te da država zato treba da pruži posebnu podršku brakovima muškaraca i žena, ne bi li formirali zakonski propisane veze koje promivišu stabilnost porodice. Taj argument ne daje nikakvo opravdanje za diskriminaciju, ali, ne bi naškodilo stabilnosti brakova između supružnika suprotnih polova, ako bi se unapredila stabilnost istopolnih brakova. Diskriminacija se takođe brani i drugim argumentom, da je bolje za decu da ih odgajaju roditelji suprotnih polova. Ali, nema validnih dokaza u prilog tome i, u svakom slučaju, istopolnim parovima je sada u mnogim državama dozvoljeno da usvajaju decu koja takođe profitiraju od zakonski propisane stabilnosti veze njihovih roditelja.

Neki zagovornici zabrane istopolnih brakova, stoga, prihvataju, da država treba da prizna posebni status „registrovanog partnerstva“ za istopolne parove, kao što su to već uradile Vermont, Kalifornija, Konektikat i nekoliko drugih zemalja. Ovakva zajednica nije isto što i brak, ali, svejedno, pruža pravne i materijalne privilegije braka. Takvi koraci redukuju diskriminaciju, ali su nedovoljni za njenu eliminaciju. Institucija braka je jedinstvena: to je poseban oblik udruživanja i dužnosti sa dugom tradicijom raznih istorijskih, društvenih i ličnih značenja. Ona, bez sumnje, za svaki par ima za nijansu drugačije značenje. Za neke, to je pre svega zajednica koja blagosilja seks, za druge društveni status, a za treće, potvrda najdublje moguće predanosti. Ali, svako od ovih značenja se oslanja na asocijacije koje se vezuju za ovu instituciju vekovnim iskustvima. Sada više ne možemo formirati novi oblik predanosti, koji bi bio alternativa postojećem, čije je značenje jednako po intenzitetu, isto kao što to više ne možemo uraditi sa poezijom ili ljubavlju. Brak je, stoga, društveni resurs od neprocenjive vrednosti za one kojima se nudi – omogućava da dvoje ljudi zajednički kreiraju nešto vredno u svojim životima, nešto čega ne bi bilo da ta institucija nije postojala. Znamo, da ljudi istog pola, često, vole jedno drugo istom strašću kakvom i oni suprotnih polova i da, jednako kao i heteroseksualci, žele da imaju privilegije i iskustvo bračnog statusa. Ako heteroseksualnim parovima dozvolimo pristup tom predivnom resursu, a uskratimo ga homoseksualnim parovima, dozvolićemo da jedan par, ali ne i drugi, shvati da oba partnera drže da je to veoma važan element u njihovim životima. 

Status registrovanog partnerstva može da pruži mnogo pravnih i materijalnih privilegija bračne zajednice, ali ne pruža društveno i lično značenje te institucije, jer brak ima duhovnu dimenziju kakvu registrovano partnerstvo nema. Za mnoge, to je verska dimenzija, koju neki istopolni parovi priželjkuju jednako koliko i heteroseksualni. Za druge, to je, pak, učešće u istorijskoj i kulturnoj tradiciji za kakvim obe vrste parova čeznu. Bez obzira šta je to, ako postoje razlozi za uskraćivanje ovog statusa gej parovima, onda to moraju biti i razlozi za to što registrovano partnerstvo ne predstavlja jednako zgodnu priliku.

Jedini pravi argument protiv gej braka ima istu formu kao i argument protiv religiozne Zakletve na vernost (Pledge of Allegiance), ali ulog je, naravno, mnogo veći. Postupak protiv gej braka, najblaže sročeno, počinje premisom da je institucija braka, kao što sam rekao, jedinstven i neprocenjivo vredan kulturni resurs. Njegovo značenje i, shodno tome, njegova vrednost razvijali su se tokom vekova, te je pretpostavka da je brak zajednica muškarca i žene toliko duboko usađena u naše uobičajeno shvatanje, da bi, ukoliko bi sada ova pretpostavka bila osporena, brak postao druga institucija. Onako kako se borimo da zadržimo značenje i vrednost bilo kojeg drugog prirodnog ili umetničkog resursa, trebalo bi da se borimo i za očuvanje ovog izuzetno vrednog kulturnog resursa.

Verujem da je to najjači argument koji se može upotrebiti protiv gej braka. On pokreće jedno veće i još važnije pitanje. Ko treba da kontroliše, i na koji način, moralnu, etičku i estetsku kulturu u kojoj svi moramo živeti i koja definiše značenje naših društvenih i pravnih institucija i oblikuje naše živote na mnoge druge načine?

Složena kultura je izvajana brojnim silama, ali ja ću sada izdvojiti samo dve. Oblikovana je prirodno, zasebnim odlukama pojedinaca o tome šta proizvesti, šta kupiti i po kojoj ceni, o tome šta čitati i šta reći, o tome šta obući, koju muziku slušati i kom, ako i jednom, bogu se moliti. Naša kultura je velikim delom rezultat miliona i miliona takvih odluka, donetih od strane ljudi, kao pojedinaca, svakodnevno, jedna po jedna. Ali, naša kultura je, takođe, oblikovana i zakonima, tj. kolektivnim odlukama donetim od strane izabranih zakonodavaca, o tome kako svi treba da se ponašamo. Kamatna politika određena od strane Odbora za federalne reserve (Federal Reserve Board) oblikuje našu ekonomsku kulturu, lokalni urbanistički planovi (zoning ordinances) oblikuju našu estetsku kulturu, zakoni o ljudskim pravima oblikuju našu moralnu kulturu. Kako da odredimo na koje aspekte kulture treba tako da utičemo kolektivno, a koje treba da ostavimo prirodnim procesima individualnog odlučivanja?

Amrikanci koji se protive gej brakovima na kulturnim osnovama koje sam upravo opisao, veruju da većina ima pravo da, kroz uobičajene političke procese, zakonima oblikuje verski i duhovni karakter naše zajedničke kulture. Oni koji odobravaju dozvoljavanje gej brakova, nasuprot tome, veruju da verska i duhovna kultura moraju biti oblikovane prirodno, individualnim, slobodnim odlukama svih pojedinaca. Koje stanovište se bolje slaže sa našim zajedničkim idealima i principima ljudskog dostojanstva?

Ti principi svakome od nas dodeljuju dužnost da pre sami procenimo i izaberemo vrednosti za sebe, nego da se predamo prisilnim izborima drugih. Naša kultura, naravno, utiče na naš izbor vrednosti, a naše ličnosti su sve, na izvestan način, delimično konstruisane milionima izbora koje su drugi napravili za sebe. Njihovi izbori u velikoj meri određuju knjige koje čitamo, prizore koje vidimo i anticipacije koje oblikuju ono što radimo instinktivno. Dostojanstvo ne sprečava ovaj neumitni uticaj.

Ali, sprečava subordinaciju, što je već nešto veoma drugačije. Sprečava moje prihvatanje da drugi ljudi imaju pravo da diktiraju šta ću ja da mislim o tome šta čini srećan život, niti da zabranjuju da se ponašam onako kako hoću, jer misle da su moje lične vrednosti pogrešne. Dostojanstvo me, prema tome, sprečava da prihvatim bilo kakvu manipulaciju moje kulture, koja je istovremeno i kolektivna i sračunata – koja organizuje kolektivnu moć i blago zajednice kao celine i koja teži ka tome da utiče na lične izbore i vrednosti svojih članova. To je subordinacija. Čak i ako je manipulacija osmišljenja da štiti ili usađuje vrednosti koje su moje sopstvene, moram je odbaciti. Moje dostojanstvo je jednako povređeno prisilom namenjenom zamrzavanju mojih vrednosti, koliko i onom namenjenom njihovoj promeni.

Vredi primetiti da Amerikanci nerado političkim većinama daju paralelnu kolektivnu moć nad osnovama naše ekonomske kulture. Socijalistička društva daju ljudima, na pozicijama moći, ovlašćenje da, za sve, oblikuju ekonomsko okruženje, određivanjem cena i distribucijom resursa i proizvodnje. Ali, mi insistiramo na slobodnom tržištu roba i usluga, tj. mi insistiramo na tome da se ekonomska kultura oblikuje amalgamom pojedinačnih odluka koje su odraz individualnih vrednosti i želja. (1) Socijalistički državno kontrolisane ekonomije su uvreda, kako za nezavisnost, tako i za efektivnost – stanovište je kojeg se, sa entuzijazmom, drže konzervativci koji preferiraju religiozni model ne-ekonomske kulture. Ne shvataju da je sloboda još strašnije ugrožena u slučaju vere, nego u slučaju ekonomije.

Sad postaje primetno jasnije da je kulturni argument protiv gej braka u kontardikciji sa našim zajedničkim idealima ličnog dostojanstva, kada u argumentu koji sam konstriusao, ’religiju’ zamenimo ’brakom’. Sve što sam rekao o kulturnom nasleđu i vrednosti braka, jednako važi i za opštu instituciju religije: religija je nezamenjiv kulturni resurs u kojem milijarde ljudi nalaze nemerljivu i neuporedivu vrednost. Njeno značenje, kao i značenje braka, evoluiralo je tokom više vekova. Međutim, njeno značenje, opet kao i značenje braka, predmet je dramatičnih promena kroz prirodne procese, sa razvojem novih religija i sekti i sa generisanjem novih rizika za sekularni razvitak doktrine i prakse u svetu nauke, politike ili teorije društvene pravde (u feminističkom pokretu, npr. postoji zahtev da se dozvoli ženama da budu sveštenici), ili, pak, sa usponom ili padom, u opštoj imaginaciji, raznih formi misticizma, halucinogenih eksperimenata, panteizma, unitarizma, fundamentalističkih doktrina, radikalnih oslobodilačkih pokreta i hiljadama drugih promena verskog impulsa koji počinju individualnom odlukom, a završavaju se seizmičkim potresima na polju toga šta vera znači i može da znači. Američki religiozni konzervativci, čak i oni koji se smatraju evangelistima, ne pretpostavljaju da bi kulturno značenje religije trebalo biti zamrznuto zakonima koji ljudima sa novim vizijama, brane pristup titulama, pravnom statusu, poreskim i ekonomskim olakšicama namenjenim verskim organizacijama.

Kulturni argument protiv gej braka je, dakle, inkonzistentan sa instinktima i uvidima uokvirenim zajedničkom idejom ljudskog dostojanstva. Ovaj argument pretpostavlja da je kultura koja oblikuje naše vrednosti u posedu samo nekih od nas, onih koji, igrom slučaja, trenutno uživaju političku moć, s tim da je vajaju i štite u formi kojoj se dive. To je velika greška: i istinski slobodnom društvu, svet ideja i vrednosti pripada svakome i nikome. Ko će da ospori, a ne samo izjavi, da nisam u pravu?

Prevod: Ivana

Beleške:

1) Distributivna pravda zahteva da naše slobodno tržište bude strukturirano tako da štiti od najrazličitijih spoljašnjih uticaja, i da štiti ljude koji iz nekih drugih razloga nemaju fer tretman u čistoj tržišnoj preraspodeli. Ali, prihvatljiva tržišna pravila moraju imati takav oblik da, ni jednu grupu ili pojedinca, ne lišavaju takvog uticaja na ponudu i cenu, koji će odslikavati njihove želje i vrednosti.