Snimio: Aleksandar Plavevski
Izvor: National Geographic Srbija

Patrijarhalni običaj da se u porodicama bez muške dece jedna od ćerki odmalena sprema za ulogu domaćina, nastao na području Crne Gore, Kosova i severne Albanije u prvoj polovini XIX veka, danas je gotovo iščezao.

Padala je noć kada smo je najzad ugledali na otkosu nedaleko od njene kolibe u Odragu, visoko u vrletima Sinjajevine, planine na severu Crne Gore. Malena, pogurena, gotovo grbava, u crvenom džemperu, pantalonama i sa crvenom beretkom na glavi. Ovde provodi leta napasajući stoku na sočnim, uvek zelenim livadama.

Stanu Cerović, naslednika junačke loze serdara i sudija, iako od detinjstva glumi muškarca, nikada niko nije oslovljavao muškim imenom, osim ponekad u šali Stancan, i to više, onako, iza leđa.

„Heeej, Stano!“, doviknula sam joj, prepoznavši je.

Kada je videla da je zove žena, napravila se „luda“ i rekla da tu ne živi nikakva Stana. Znajući da je od rane mladosti navikla isključivo na muško društvo i da joj je blizina žena mrska, povukla sam se i prvi kontakt prepustila fotografu. Njemu je dozvolila da joj priđe i predstavi se.

„Aleksandar“, rekao je i pružio ruku.

„Cerović“, odgovorila je čvrsto se rukujući i odmah zapitala: „Ko je ona ženska?“

Zadovoljila se odgovorom da „ona nije bitna“ i odmah ga zaposlila. „Pričuvaj mi ove dve krave“, rekla je, „dok ostale ne pomuzem.“

Ovo malo „prinudnog rada“ bila je propusnica u Stanin dom, svet prepun atavizama.

Selo Odrag broji svega nekoliko planinskih koliba, raštrkanih na beskrajnom prostranstvu pod pašnjacima. Do Stanine kolibe, desetak kilometara udaljene od asfaltnog puta i svega dvadesetak vazdušnom linijom od mondenskog skijaškog centra Žabljak, vodi izlokani makadam, pun rupa i jaruga. Ako sretnete nekoga da vam objasni gde živi Stana, to je prava sreća. Ona je sama u domaćinstvu. Sama vodi pet krava na ispašu, brine o telićima, pravi skorup (kajmak), sama kosi, plašti, vajkajući se da u kući „fali domaćica“. Tako bi nju, „čobana“, uveče čekala spremljena trpeza. Uspeva da založi vatru i ispeče „ljeba“ tek u večernjim satima.

U planini je tokom letnjih meseci, a zime provodi u rodnoj Tušini kod Boana. Tamo prezimljuje sa starijom sestrom Borikom, koja se takođe nije udavala. U Odrag joj namirnice i vodu prte sestrići, Marini sinovi, a snaja je ponekad i obiđe, iako do njene kolibe ima dobra dva sata hoda.

„Svi pobegli zlim putom iz tmuše, a ranije su ljudi ostajali sa ovcama“, komentariše opustelost sela, koja povlači činjenicu da na Sinjajevini više nema ni ovaca. Pretekle su samo krave koje zahtevaju manju pažnju čobana.

Baulja po mraku dok traži šibice da upali petrolejku. Zapinje o drvene hoklice i korita. Onoliko koliko može, bledunjava svetlost obasjava skromnu unutrašnjost kolibe – dva kreveta, par klupa i kose zidove pokrivene stranicama kalendara i novinama. Rakiju sipa u dve čašice. Ženu, naravno, ne nudi. Žestinu ispija polako, zamišljeno, piljeći „u prazno“. Škiju zavija brzo, izvežbanim kvrgavim prstima.

Govori o steonoj kravi Jablanki koja je dvadesetak dana prenela, kao što se, kako objašnjava, često dešava dobrim kravama. Ali Jablanka je od onih koje vole da se sakriju kad se tele, pa ovih dana muku muči sprečavajući je da pobegne. A sa njom, kad se otme, ne može da se nosi ni „momak od petnaest godina“, a kamoli ona. Ako Jablanka ode u šumu, lako se može desiti da je pojedu vuci. Žao bi joj bilo teleta, a još žalije što bi se zavidnici radovali pehu Cerovića. Ceo dan nije „ništa založila“, a zna se da „majka može bez jedinoga sina, ali bez ljeba ne može“. Sendviče neće ni da pipne jer ih smatra tekovinom civilizacije koju uz dečje „pih“ i grimasu gađenja odbacuje. Kao i „američke“ cigarete.

„Sve je to bolesno“, tvrdi, što je uvod u priču o „starinama“, njenoj omiljenoj temi, o slavnim precima Cerovića koji su u njenim očima narasli do mitskih razmera.

Stana je priče o njima čula od „ljudi“ sa kojima je „oduvijek siđila“ i od oca Milivoja čija je, kaže, bila ljubimica. Najmlađoj i najrazmaženijoj od četiri ćerke niko nije branio da se oblači kao muško, na čemu je odmalena sama insistirala. Nakon rane smrti jedinca, predodređena je za „nasljednika“. Tako i danas tumači svoju poziciju u porodici. Kaže da je „izabrana jer joj je „ženska rabota“ oduvek bila besmislena“. Ulogu je prihvatila kao privilegiju koja se na neki način podrazumeva, jer Stana se oduvek osećala kao muškarac.

„Stana smatra da je priroda u njenom slučaju pogrešila“, kaže etnolog Predrag Šarčević. „Individualnopsihološki, svakako je merodavno to kako se one same osećaju, kao žrtve ili kao privilegovane. Sad, naravno, teško je razlučiti koliko su ta osećanja iskreno prezentovana pred istraživačem ili novinarima“, objašnjava Šarčević.

„Ona problem posmatra u kontekstu globalnog odnosa muško-ženskog i kulturnog definisanja rodnih uloga, odnosno pojmova muškosti i ženskosti. Sa njenog stanovišta, Stana Cerović je samo još jedan dokaz o praktičnoj neupotrebljivosti mnogih distinkcija koje u praksi koristimo (kao pol/rod)“, objašnjava prof. dr Aleksandar Bošković, profesor na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani.

Nauka kaže da iako se institucija virdžine na prvi pogled zasniva na teoriji racionalnog izbora, odnosno na rešavaju pitanja nasledstva imena i imanja u porodicama bez muške dece, one mnogo češće slede vlastitu unutrašnju logiku. Ova „logika“ može biti toliko sugestivna da su zabeleženi slučajevi kada devojčice-dečaci vrlo rano izgube „ženski cvijet“, odnosno menstruaciju. Neki drugi opisi govore kako je upravo prikrivanje menstruacije predstavljalo čest problem u nastojanjima da virdžine „prođu“ kao muškarci.

Tako je Stana, kao „napredni“ dečačić, propušila u petoj, s ocem orala u sedmoj, a u prvim razredima škole počela i da puca. Još uvek je odličan strelac, pa se ne boji ni vukova ni medveda. Kaže da ima 62 godine i da je rođena „uz rat“ što se, zapravo, ne podudara. Zna da su je videli na televiziji u Nemačkoj i Australiji, ali joj nije baš najjasnije zašto je toliko popularna među novinarima.

Dok malom baterijskom lampom proverava da li je provrela voda za kafu, konačno obraća pažnju i na „žensku“ i pita je da li je udata.

„Imate li đece? Nemate.“, razočarano će, „E, ja, velju, ne bi’ drž’o jalovu ženu u kući, sve da sunce iz nje bije.“

Stana žene najčešće zove „poganušama“. Jedino kad priča o pokojnoj sestri Koki, lice joj poprima specifičan, razneženi izraz. Za ostale nema mnogo pohvala.

„Ženske se nadigle da imaju pravo ka’ ljudi, a kad vide da je nešto teško, odma’ pitaju đe su muški“, kaže i savetom fotoreporteru završava „sagu“ o ženama. „Ako je vidiš da staruši, ti je odma’ oćeraj. I nikad ne gledaj ljepotu kod ženske, ljepota je k’o rosa pred suncem.“

A njena komšinica iz Tušina, Mika Šuškić, priča: „Kad siđe u Tuš'nje, uvijek nas žene grdi i kaže da su samo ljudi dobri. Al' mi volimo s njom da se pošalimo, pa ja đeci kažem – dal' ste gledali ljepšeg čovjeka od njega. A Stana se onda smeje.“

Iako je poznato da ostajnice najčešće ne vole žensko društvo, etnolozi rado navode primere da su dve virdžine živele zajedno, kao i slučajeve suživota jedne virdžine i jedne „obične“ žene. Stana, reklo bi se, pripada prvoj kategoriji, ali u njenoj kolibi i dalje visi damska tašnica pokojne Koke.

Iako kaže da ustaje kasno, Stana je na nogama u sedam časova, posle svega nekoliko sati spavanja. Brine je hirovita Jablanka koja „bije“ ostalu stoku i neće, kao sve druge krave, da se oteli u štali.

„Čakalicu sam joj turila da je čujem, ali po ovom vjetru ne bi’ čula ni da je čaktar crkveni“, komentariše. Sa strepnjom je šalje na ispašu na udaljene livade. Kad padne mrak i krave ožedne, same će se vratiti kući.

Svojih pet krava Stana gleda kao decu, ni na šta ih ne primorava, tepa im i samo ponekad opsuje. Sa istom prikrivenom nežnošću raspaljuje vatru u šporetu i uveče pokriva novinarku, kao maleni dokaz preživelog majčinskog instinkta. Kad padne veče, ni psovkama ni pretnjama ne uspeva da utera Jablanku u štalu, pa je vezuje za kočić tridesetak metara iznad kolibe. Sedi, puši i čeka da čakalica označi početak zakasnelog telenja. Napipala je kost na karlici krave, koja govori da se trenutak sasvim približio. Povremeno istrčava u noć da bi je obišla.

Konačno iz mraka dopire Stanina dreka. Jablanka se otelila i sada besomučno liže mladog bika koji se već upinje slabašnim nogama u želji da ustane. U potrazi za vimenom, telence se nezgodno sapliće, Jablanka se vrpolji, umalo da ga zgazi. Stana zaključuje da je najbolje da se tele prebaci u kuću, da ga majka ne bi nehotice ubila.

Otrčava u kolibu da donese ćebe u kojem će preneti tele. Prilično je usplahirena, jer ovo je prvo tele rođeno pod ovakvim okolnostima. Šta bi, grdna, vajka se, da je bila sama.

Unutra se zadržala preko svake mere, pa odlazimo da proverimo šta se sa njom dešava. Ona stoji nasred kolibe, potpuno zbunjena. Sa kreveta je svukla jednu tkanicu, ali se predomislila, ne želi da je upropasti jer je majčina rukotvorina. Sad bi da izvuče drugu koju manje žali. Vuče i vuče, ali se tkanica uporno opire. Zapravo, zapinje o pušku skrivenu u Staninoj postelji. Stani je malo neprijatno što joj je otkriveno skrovište.

Telence teže prebacujemo na ćebe nego što ga vučemo preko mokre trave i balege. Stana muze Jablanku u flašu da bi kasnije nahranila tele iz cucle. Aco – bik je po fotografu Aleksandru dobio ime – brzo shvata čemu služi pomoćna naprava, i pošto postaje sit, cele noći kliza po daščanom podu „predsoblja“ kolibe ne bi li se konačno osamostalio.

Ustaje tek ujutru, posle prenošenja na zemljani teren. Te noći je pala kiša koju je Stana i očekivala zbog oblaka nagomilanih oko Durmitora. Vlaga planinsku idilu čini blatnjavom i manje privlačnom, pa rastanak lakše pada. Poručuje da u povratku svratimo u Tušinu i pozdravimo njenu sestru Boriku, koja nekoliko godina leži polupokretna, otkako je polomila kuk. Inače bi ona nas i te kako ugostila.

Stana ostaje sama sa kravama, skromnim zalihama i jogunastim prirodnim ćudima. S njom će možda odumreti običaj zavetovanja, ali nikako i fenomen „trećeg pola“.