NIN, 9. 8. 2007.

SEKS NA BALKANU

Srbi to vole bez misterije

piše: Dragana Perić

Istorijski gledano, seksualne slobode su u najvećem sputavali Grčka pravoslavna crkva, Katolička iz vremena inkvizicije i buržoazija u kapitalističkom i industrijskom zapadnom društvu u devetnaestom veku i to isključivo iz ekonomskih razloga. Ni pod jednim od ova tri uticaja Srbija se nije našla neposredno, ali su posredno oni stizali do ovih prostora

              Savremeno neiscrpno iskorišćavanje seksualnih motiva čak i u reklamama za proizvode koji sa seksom nemaju nikakve veze, moglo bi Srbiju, spolja gledano, prikazati kao izuzetno liberalnu zemlju oslobođenu patrijarhalnih stega, a Srbe kao seksualno obrazovan i rasterećen narod. Kad još predsednik Boris Tadić, gostujući na državnoj televiziji jedne od susednih država, u razgovoru koji se nateže i vrti oko praštanja za najveće zločine, nađe vremena da pomene seksualnu različitost i toleranciju za drugačiju seksualnu orijentaciju od njegove, onda bi tu možda moglo da se nađe i faktičko opravdanje za seksualnost kao progresivni izuzetak u po svemu drugom regresivnoj Srbiji.

              No, da li je ispoljavanje sopstvene i prihvatanje tuđe seksualnosti zbilja tako otvoreno u Srbiji? I da li je u pravu jedna kulturološkinja koja je u proučavanju modernih emotivnih veza došla do zaključka da je seks postao dosadna i retka pojava jer su sa njega skinuti oreol, tajna i mistično? Ili je upravo obrnuto - da seksualni život kod Srba nikada nije ni bio neka naročita misterija, posebno ne s romantičnom suštinom, a da je zasićenje seksualnim motivima, pa i samim seksom, isključivo rezultat njegove preterane komercijalizacije.

              Profesorka Univerziteta u Kanzasu Iv Levin (videti intervju), poznata po dugotrajnom ispitivanju slovenskih društava u prošlosti, došla je do zaključaka da je pravoslavni narod prihvatao crkveno učenje o tome šta predstavlja seksualni greh i njegove stavove o ličnom seksualnom vladanju kao neophodne za postizanje duhovnog blagostanja. Najveći dokazi za bespogovorno prihvatanje stavova Crkve kod pravoslavaca, po njoj su, između ostalog, i harmonično i nepokolebljivo slaganje između Crkve i naroda čak i u teškim političkim preokretima i stranim osvajanjima. U odnosu na druge narode, međutim, posebno zanimljiv je zaključak da su „pravoslavci smatrali da je seks više javna nego privatna stvar, tako da su radije pričali o tome nego što su držali seksualne pojave tajnim". Istorijski gledano, seksualne slobode su u najvećem sputavali Grčka pravoslavna crkva, Katolička iz vremena inkvizicije i buržoazija u kapitalističkom i industrijskom zapadnom društvu u devetnaestom veku i to isključivo iz ekonomskih razloga. Ni pod jednim od ova tri uticaja Srbija se nije našla neposredno, ali su posredno oni stizali do ovih prostora. I svaki put kada je neka od deklarativnih zabrana neobuzdanog ponašanja stupala na snagu, bilo je to posle podužeg perioda važenja renesansnih vrednosti, sve brojnijih karnevalskih praznika i nabujalih pretnji instituciji braka i porodice. Od devetnaestog veka naovamo, propagira se individualno ispoljavanje seksualnosti, ali istovremeno to ispoljavanje ostaje samo privid suštine.

              Za taj privid je Mišel Fuko kazao da je, zapravo, mašinerija koja je puštena u pogon da bi se stvorio diskurs koji se tiče seksa. Društvo je počelo otvoreno da govori o seksu, ali tako da je stvorilo potpuno jednoobraznu istinu o njemu. Onakvu kakva se jedino može smatrati dozvoljenom. Fuko ide još toliko daleko pa tvrdi da je scientia sexualis planski stvorena da bi se otkrila prikrivena istina o seksu, a pomoću mehanizma ispovedanja, jer se nije moglo poreći daje seksualnost utkana u svaki kutak naših života. Na tim osnovama monogamnog društva, paralelno sa pojavom feminističkih pokreta, iz slobodnih seksualnih zadovoljavanja proizašla je slika žene koja u to vreme i uistinu ekonomski zavisna od muža, u intimne odnose ulazi zbog te zavisnosti. Na prividu seksualne slobode najpre na Zapadu se i stvara biznis na zadovoljstvu, razgolićenim telima i eksplicitnim scenama odnosa između muškarca i žene. No, oni koji u takvom odnosu, između dva pola, nisu pronašli zadovoljstvo, pronašli su osnov za argumentaciju u borbi za svoja homoseksualna prava. Jer, ako izmehu muškarca i žene nije potrebna ljubav da bi bilo seksa, a brak se svodi na čistu ekonomiju, onda je jedina prava ljubav ona u kojoj nema ekonomske zavisnosti ni braka - ljubav između muškarca i muškarca ili žene i žene.

              A o bračnim zajednicama kod Srba i slici žene, koja je neminovno stvarana i na viđenju njene seksualnosti, Vladislav S. Ribnikar, kao sedamnaestogodišnjak, a vek pre profesorke Levin, u „Oblicima svojine u našoj istoriji srednjeg veka” zapisao je: „Srpska zadruga bila je osnovana na širokom i zdravom temelju čistog narodnog života. Iz same ustanove zadruge možemo lako videti koliko je uređenje slovenskog plemenskog života bilo bolje no što je u drugih naroda dok su još na stupnju plemenskog života. Uzmimo za primer Rimljane. Kod njih je otac u porodici neograničeni diktator, on je tiranin. Celo porodično imanje zavisi samo od njegove volje, spram njega niko nema nikakvih vlasti, štaviše, i život članova porodice u njegovoj je ruci.

              Preimućstvo srpske zadruge po ustrojstvu ogleda se i u položaju ženskinja. Karakterna crta srpskog naroda jeste da poštuje ženskinje, te otuda vidimo da je ženska strana mnogo bolje zaštićena u Srba u to doba, nego li u mnogih drugih naroda. Takav je položaj ženskinja i u zadruzi. Kao što starešina određuje celoj momčadi posao koji će da se radi, tako isto i njegova podruga (žena), ako je ima, ili inače najstarija žena u kući, raspolaže ženskim poslovima. Koliko je važan položaj žene vidi se već i poimenu stupanica, što znači stup koji drži kuću. Žena nije stajala u neograničenoj vlasti svojega muža, već je bila punopravna ličnost koja je čak na sudu mogla svedočiti. Ona je imala polovinu muževljevog imanja. Pri udadbi dobiva devojka iz zadruge obro i  ruho u prćiju, a stupajući u muževljevu kuću, dobivala je ista prava koja je imala u očevoj”. Ali se s Ribnikarovim stavom feministkinje danas ne 6i složile kao ni sa jednim od najvećih iranskih 6oraca za pokrivanje ženskog tela, tamošnjim poslanikom Golamom Ali Hadad Adelom, koji tvrdi da je zapadna žena potlačenija od istočne. Jer je, kako kaže, zapadna industrija seksa od žene napravila seks robota i dala joj privid slobode koji joj, za raэliku, od istočne kulture, kao mogućnost ne nudi ono što najviše želi - porodicu i muškarca koji ne čini preljube.

              I premda Srbija između Istoka i Zapada ne pati od zapadnih boljki žene seks simbola, niti od istočnjačkih strahova od preljube, ovdašnje stanovništvo nije 6aš sasvim rasterećeno u odnosu na seksualna zadovoljstva, jer ono gubi smisao ako njegov krajnji domen nije reprodukcija. To, između ostalog, potvrđuju primeri takozvanih belih brakova kojih je u Srbiji sve više, a čija se sva međusobna seksualna aktivnost završava na petingu. Partneri, ipak, potpuno zadovoljni takvim odnosom, posećuju psihoterapeuta tek onda kada im okruženje stvori pritisak da dobiju potomstvo. Osim toga, istini za volju, u psihoterapeutskoj praksi kod nas većina seksualnih disfunkcija se odnosi na fizički poremećaj i kod žena i kod muškaraca.

              Ni najveći protivnici bele kuge se u Srbiji ne bore protiv kontracepcije i abortusa, niti protiv sve raširenijih bolesti impotencije, nego isključivo za finansijsku pomoć države mladim bračnim parovima. Seksualnost, kao jedna od najzastupljenijih tema u većini naučnih disciplina, formalno gledano, u Srbiji nije savladana proporcionalno potrebama njenog stanovništva. Dok se granica seksualnih sloboda u stopu sa evropskim standardima spušta na 14 godina, ne pišu se i zakoni kojima bi se istovremeno kažnjavala pedofilija i dečja pornografija. U Srbiji se o seksu ne govori javno, ali se ne vode ni ratovi za zabranu seksualnih sadržaja, dok u SAD, recimo, polovina punoletnih građana podržava tu ideju. Ovde, takođe postoji, desetak veoma aktivnih gej, lezbijskih, bi, trans i interseksualnih organizacija, čiji uticaj na određivanje pravila društva nije zanemarljiv.

              S druge strane, većini ovdašnje mladeži, mediji i Internet su i jedini izvor seksualnog obrazovanja. Prema nedavno sprovedenom istraživanju među srednjoškolcima, roditelji i nastavnici uopšte ne postoje kao mogućnost za razgovor o seksu. Devojke se najpre oslanjaju na drugarice (70 odsto), iskusnije osobe (60 odsto), pa informacije iz štampe i sa televizije (15 odsto). Dečaci razgovaraju sa drugarima (60 odsto), pa računaju na sopstveno iskustvo (50 odsto), pa na filmove (43 odsto). Tek trećina srednjoškolaca sa završnih godina je stupila u seksualne odnose, ali čak 80 odsto veruje da je seks posledica ljubavi. Ispada da baš kao ni njihovi slavenski preci, ni današnji Srbi uglavnom nemaju problem sa svojim seksualnim bićem. Sasvim drugačije stvar stoji sa emotivnim vezama, ali to je druga priča.

              Seksualno zadovoljstvo se ovde u Srbiji nije merilo prema starogrčkim rigidnim principima niti je sputavano u strahu od rimskog kažnjavanja. I ideja odricanja od seksa je s hrišćanskim asketama stigla nešto kasnije. Ali ni seksualia sloboda, kao ni druge, nije večna i ne mora značiti da se Eros neće pretvoriti u Tanatos. Zadovoljstvo u svoju suprotnost. Seks u novac. Ili neku drugu boljku modernog doba.

	Marina Abramović, "Balcan Erotic Epic", Sean Kelly Gallery, NYC, 08.12.05

I estrada nam ide naruku

Dušan Maljković, osnivač „Gejtena“

Naš najveći saveznik i dalje je popularna kultura u kome su neutralno ili afirmativno predstavljeni homoseksualni odnosi, kao, na primer, u serijama „Vil i Grejs” ili aktuelnim „Očajnim domaćicama”

Jedan od pokretača gej organizacije „Gejten” Dušan Maljković kaže za NIN da se ispoljavanje seksualnosti homoseksualnih osoba promenilo u Srbiji utoliko što se danas mlađi homoseksualci mnogo slobodnije ponašaju nego ranije.

- To se pre svega odnosi na porodični kontekst. Sve više je onih koji se u ranim dvadesetim odlučuju da svojim najbližim saopšte „istinu” o svojoj seksualnost. To dovodi, u većini slučajeva, do prihvatanja ili makar tolerancije njihove seksualnosti. Ti mladi gej ljudi sve više podsećaju na svoje vršnjake sa Zapada: imaju veze, heteroseksualne prijatelje koji ih podržavaju, odlaze na javne gej zabave, učestvuju u radu raznovrsnih organizacija... Oni su naprosto društveno integrisaniji.

Kako na odnos prema sopstvenoj seksualnosti ljudi iz gej grupe trenutno utiču društvene okolnosti?

Približavanje Evropskoj uniji, kome deklarativno teži nova vlada, takođe je, zbog „gej afirmativnih“ zakona ove organizacije, pozitivan signal, koji bi trebalo da ubrza donošenje domaćeg antidiskriminacionog zakona, koji je već predložila Koalicija protiv diskriminacije. Nedavna izjava Sonje Liht, predsednice Fonda za političku izuzetnost, da su homoseksualci i Romi najugroženije grupe u Srbiji, pokazuje rastući senzibilitet uticajnih „mejnstrim” nevladinih organizacija za pitanja kojima se ranije nisu direktno bavili. Politička scena je takođe uglavnom nezainteresovana, sem izuzetaka, kakvi su LDP i G17. Ohrabruje i poziv patrijarha Pavla na nenasilje prema seksualnim manjinama. Naš najveći saveznik i daljeje popularna kultura u kome su neutralno ili afirmativno predstavljeni homoseksualni odnosi, kao, na primer, u serijama „Vil i Grejs” ili aktuelnim „Očajnim domaćicama”, kao i najliberalniji segment društva - estrada i „intelektualna scena”, čije ključne protagonistkinje i protagonisti nemaju problem da se jasno stave na stranu gej osoba. Mislim da ne živimo u doba „permanentne seksualne revolucije”, i da se seksualnost ne kreće linearno-progresivnom-linijom. Društvo bez seksualne represije, u kome je seks sa pristankom, dakle isključujući silovanje i „seksualno uznemiravanje bilo koje vrste”, kao „popiti čašu vode”, kako bi rekla jedna ruska revolucionarka iz Lenjinovog doba, jeste sistem za koji se ja zalažem.

Koje su konkretne osnovne prepreke ispoljavanju seksualnosti gej populacije?

- Osnovne probleme u ispoljavanju seksualnosti u Srbiji dele homo i heteroseksualci jednako. Naime, sa konzervativnijom  društvenom  klimom  devedesetih, nacionalizmom i re-patrijarhalizacijom zajednice, došlo je i do restrikcije seksualnih sloboda, koja je osamdesetih godina uzimala maha, prevashodno u domenu intelektualne produkcije i popularne kulture. S tim u vezi, seksualnost se nanovo „tabuizira” i stavlja prevashodno u domen politike, u projekat „borbe protiv bele kuge” što afirmiše „prokreativne” seksualne odnose, nasuprot odnosima čija je motiva­cija seksualni užitak. To pogađa i heteroseksualce, naravno, jer u krajnjoj konsekvenci, seks sa kondomom to jest seks bez namere da se dobiju deca, postaje nelegitiman. Heteroseksualci i homoseksualci imaju problem „seksualne infrastrukture” i to pogađa uglavnom mlađe ljude, jer oni naprosto nemaju uslove za praktikovanje seksualnih odnosa, zbog teške ekonomske situacije i relativno kasnog osamostaljivanja. Naravno, postoje i razlike: heteroseksualci stupaju relativno ranije i opuštenije u seksualne odnose, jer ne moraju da se nose sa homofobijom. Takođe, javno izražavanje seksualnosti kroz dodire, ljubljenje i slično, za sada ostaje nepisana privilegija heteroseksualaca.