NIN, broj 2953, 2. 8. 2007.

Džudit Batler: Nevolje s polom i rodom

Amerikanka Džudit Batler (Judith Butler) je verovatno najpoznatija predstavnica ženskog pola u savremenoj zapadnoj filozofiji. Iako se poslednjih godina uglavnom bavila političkom filozofijom i kritikom Džordža Buša, njeno ime se i dalje pre svega vezuje za studije roda (gender studies), odnosno za "performativnu teoriju roda" koju je iznela u knjizi "Nevolje s rodom" (1990.) i po kojoj je, između ostalog, stekla svetsku teoretsku slavu. Francuski mesečnik "Philosophie magazine" u poslednjem broju objavio je intervju s njom baš o "studijama roda".

Kada govorite o polnim razlikama, koristite pojam "rod". U čemu je razlika između "pola" i "roda"?

- "Pol" je (biološka) "činjenica", "rod" je pak društvena konstrukcija. Rod je skup kulturnih označavanja koje telo sa određenim polnim osobinama zadobija. A pol se poima kao biološka pretpostavka, kao nekakvo postolje koje je više ili manje fiksno i nepromenjivo. U prvoj formulaciji, rod je povezan sa polom: on ga pretpostavlja i dejstvuje počev od njega. Rod je konstrukcija pola. Teškoće, međutim, nastaju kad pokušamo da iznađemo "čisti pol" koji bi prethodio konstruisanju roda. Zašto? Jer mi, šta god da činimo, "pol" uvek poimamo preko naših mentalnih kategorija. Lekar koji želi da postavi dijagnozu bolesti usmerava pitanje u funkciji medicinskih kategorija koje je naučio. Ako postoji materijalnost tela - u šta ne treba sumnjati - tom telu nikada nismo imali pristup mimo izvesne misaone konstrukcije. Sam termin "polne razlike" sugeriše da su ljudi podeljeni na žene i muškarce. Mislim da treba da postavimo pitanje upravo o načinu na koji se tokom istorije razvila ta morfološka dualnost, taj polni "dimorfizam" kao ideal. Reč je o tome da se na kritički način preispita šta znači biti i postati "žena" ili "muškarac", i da se pitamo da li su to jedine mogućnosti koje imamo. Možda se može postati nešto drugo?

	Dzudit Batler

Da li je onda i sam pol konstrukcija?

- Da. Ne treba ga prihvatiti kao činjenicu, nego ga videti kao kategoriju čije se objašnjenje neprestano menja i dopunjava. Muškarac-žena - zar taj dimorfičan nideal ne poriče skala koja postoji, na biološkom i genetskom nivou, od muških do ženskih tela? Postupamo kao da je polni dimorfizam bio "činjenica" ili opšteprihvaćena realnost. A treba se pitati kako se kroz vreme ustanovljavalo to opšteprihvaćeno mišljenje. Čini mi se korisnim da postavim pitanje: kako činjenice bivaju "činjenice" (konstruisane, produkovane) i kako prestaju da to budu. Treba postaviti pitanje o "polu", preispitati naučne i medicinske argumente za njegovu elaboraciju i regulisanje. To je ključan posao sa direktnim posledicama na zdravstvene politike koje se odnose na međupolove (drugim rečima, na "androgine" ili "hermafrodite") i transseksualce, na sve čija biološka anatomija i konstitucija nije dimorfična. Ti subjekti, društveno i psihološki, narušavaju razliku između muškaraca i žena. Kako je ta "podela" nametnuta u našim kulturama? Kakvu moć i posledice ona vrši na subjekte koji su isključeni procesom podele? Feminizam ima potrebu da se poveže sa gej/lezbejskom biseksualnom i kniv (queer) borbom: studije roda moraju da misle o mogućim vezama seksualne politike i imigracione politike, polne i rasne diskriminacije. Potreban nam je okvir za političku akciju koja uzima u obzir pretpostavke muške dominacije i rasizma kao i druge modalitete dominacije i moći.

Dok se izvesne savremene feministkinje ograničavaju na suprotnost između roda i pola, vi uvodite treći pojam - želju. Zašto?

- Najpre da preciziram da je moj pristup prisno povezan sa feminizmom i naročito sa mišlju Simon de Bovoar. Ono što sam želela da pokažem razlikujući ta tri termina je da, s jedne strane, naš "rod" ne sledi nužno naš biološki pol, a s druge strane da se naša želja ne podudara nužno sa "polom", čak ni sa "rodom". Neko može biološki da bude muškarac, da je po društvenom rodu žena i da ima heteroseksualnu želju, homoseksualnu, biseksualnu ili aseksualnu. U svakodnevnom životu ljudi obično misle da su maskulinitet i feminitet heteroseksualni i da izražavaju mušku ili žensku biološku "istinu". Želela sam da raskinem ove "kauzalne veze" biološkog pola, identiteta i seksualne prakse. Ukoliko su neke savremene feministkinje osporavale pretpostavke muške dominacije, one su čuvale ovaj misaoni okvir heteronormativnosti. Povezivanje pola, roda i želje je prema dominantnoj heteronormativnoj matrici. Ta heteroseksualna norma se, međutim, neprestano dovodi u pitanje. Ja sam formirana, ograničena rodnim normama, ali to "ja" nije u potpunosti njima određeno.

Mnogi antropolozi misle da je polna razlika, ta "iskonska" dualnost, temelj naše strukture binarne misli...

- Zašto je ta misao preovlađujuća? Treba postaviti to pitanje. Postoje antropolozi koji tvrde da je "binarna" misao temelj svake kulture. Ali reč je samo o jednoj verziji antropologije, levistrosovskoj u osnovi, koja je danas delimično prevaziđena. Možda naše angažovanje za binarnu misao proističe iz verovanja, po sebi krhkog, da se roditeljstvo naslanja isključivo na brak i da je brak veza koja se uvek ograničava na broj dva. U stvarnosti postoje brojni sistemi roditeljstva koji počivaju na drugačijim vezama.

U Španiji je prošlog novembra izglasan zakon o rodu koji omogućuje administrativnu promenu pola bez obaveze da se neko podvrgne hirurškoj operaciji. Iznenađujuće za jednu katoličku zemlju?

- Ponekad neki politički pokret, boreći se protiv moćnih institucija kao što je crkva, uspe da bude efikasan. Treba, uostalom, baciti pogled na odežde i svečanosti Katoličke crkve, tada bismo mogli da zamislimo da postoje gotovo afiniteti između katoličanstva i teorije roda! Bilo bi naročito interesantno videti kakve su bile posledice doktrine o transsupstancijalizaciji (presuštastavljenju) Hristovog tela i na kulturne norme "roda".

Polne razlike su, po vašem mišljenju, ograničavajuće, tiranske. Kako ih izbeći?

- Ponekad se pitam da li bi se problem mogao sažeti preispitivanjem rečnika kojim opisujemo naše seksualne živote. Naše želje ne prestaju da se formiraju: postoje sučajevi kada ponekad dolazi do promene. Treba svakako raspolagati sredstvima za temporalno opisivanje ovog formiranja i transformacije. Ne verujem da jezik "identiteta" može da obezbedi deskriptivnu moć ili nužne nijanse za taj opis nas samih. Nije reč ni o negiranju seksualnog identiteta, ni o izmišljanju novog modela. Nama su potrebne mnogo bogatije opisne forme, nove reči koje prenose kompleksnost seksualnosti i koje se ne ograničavaju na sam model identiteta.

Preuzeto sa: Kontrapunkt