The New York Times, 17. januar 1998. godine

«Queer teorija» postaje književni mainstream

Gospođa Sedgwick (47) je sedela u senovitom delu restorana u centru Menhetna i pokušavala da objasni „queer teoriju“, naučno polje čijem je stvaranju ona uveliko doprinela. Njen glas je nežan i suptilan, a njena poruka snažna. „Reč je o pokušaju razumevanja različitih vrsta seksualne želje i načina na koje ih kultura definiše.“ – objašnjava Eve Kosofky Sedgwick, «Newman Ivey White» profesorka engleske književnosti na Duke univerzitetu. „Reč je u stvari o tome kako je nemoguće razumeti veze između žena i muškaraca, ukoliko ne razumete odnos između ljudi istog roda, uključujući i mogućnost seksualne veze između njih.“ U akademskim krugovima, Eve Sedgwick je poznata kao „straight  žena koja se bavi gay studijama“. Ali, „molim Vas, nemojte koristiti termin straight“ – zamolila je ona.

Queer teorija, koju je gospođa Sedgwick razvijala zajedno sa Judith Butler, profesorkom na Kalifornijskom univerzitetu Berkley, jeste prizma kroz koju istraživači posmatraju i proučavaju književna dela. Queer teoretičari preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog“ i „heteroseksualnog“. Oni tvrde da ne postoji stroga podela između muškog i ženskog. Umesto toga, queer teoretičari smatraju, nadovezujući se na teoretičara Michela Foucaulta, seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola. Po queer teoretičarima, tek od XIX veka, seksualne definicije postaju rigidne. A paralelno sa rigidnošću, stigle su i uznemirenost, panika i narastajuća homofobična shvatanja. Za ove naučnike, u pisanu reč su usađeni homofobični strahovi i nemiri. Oni smatraju da posmatranje literarnih radova kroz prizmu queer teorije rasvetljava te strahove i misterije upletene oko njih.

	Eve Sedgwick Kosofsky

Poslednjih godina, queer teorija je postala jedna od najpopularnijih oblasti izučavanja, među studentima završnih godina studija engleske književnosti. Nekada je bila na marginama akademskog života, a prošlog meseca je bila glavna tema na sastanku Društva za savremeni jezik u Torontu, dok danas svaka Ivy League (1) katedra za engleski jezik regrutuje queer teretičare u redove svojih profesora. „Znam da su mnogi uzmenireni tom činjenicom, ali, tokom poslednjih 15 godina, sa usponom studija kulture, queer teorija sve više i više postaje deo literarnog mainstream-a.“ – rekao je Morris Dickstein, uvaženi profesor engleskog jezika na Graduate Center and Queens College of the City University.

U provokativno naslovljenim esejima, poput „Jane Austen and the Masturbating Girl“ (2), „How to Bring Your Kids Up Gay” (3) i „Is the Rectum Straight?: Identification and Identity in 'The Wings of the Dove'” (4), gospođa Sedgwick je na primerima tekstova koji se tradicionalno smatraju heteroseksualnim, razotkrila ono što ona drži za njihove homoerotske teme. Gospođa Sedwick kaže da su etikete, poput „heteroseksualnog“ i „homoseksualnog“ društveni izumi, a u svom eseju, koji se bavi Didroovim „La Religieuse“, ona ih naziva „bogatim, ubistvenim i kontradiktornim“. Poput Foucaulta, ona vidi želju i represiju u korenu svake politike.

Eve Sedgwick kaže da nikada nije smatrala queer teoriju osnovom za političku akciju. Ali, poslednjih meseci, njeni radovi su postali inspiracija sve glasnije grupe Sex Panic, koja se bori protiv onoga što vidi kao represivne pokušaje ograničavanja gej seksualnog ponašanja, odnosno protiv, na primer, zatvaranja sauna i bioskopa, za koja se veruje da su mesta na kojima dolazi do ispoljavanja seksualnog ponašanja rizičnog u pogledu širenja AIDS-a. Gospođa Sedgwick kaže: „Veoma mi je drago što se queer teorija pokazala korisnom za politički rad koji mi se čini važnim“.

Eve Sedgwick je došla na ideju i počela da razvija svoje teorije kroz čitanje Dikensovog romana „Our Mutual Friend” u eseju objavljenom u Raritanu 1983. godine. „Our Mutual Friend” je, naizgled, priča o ljubavnom trouglu između dva muškarca, Eugenea Wrayburna i Bradkeya Headstonea i žene, Lizzie Hexam, u koju su obojica zaljubljeni. „Ali dinamika radnje se zasniva na impulsivnom odnosu između dvojice muškaraca, koji su rivali.“ – kaže g-đa Sedgwick. Jedan muškarac postaje opsednut drugim i paranoidno ga progoni. G-đa Sedgwick ne kaže da je homoseksualni roman, niti je da Dikens bio homoseksualac, već: “Ne možete razumeti veze između ženskih i muških likova, ukoliko ne razumete odnos između ljudi istog roda. Takođe je važno na koje načine se homofobija pobuđuje u određenoj kulturnoj postavci.“ U slučaju ovog romana, „kulturnu postavku“ čini englesko društvo sredinom XIX veka, gde jaka privlačnost između dva muškarca ne bi nužno kulminirala kroz seksualni odnos, ali bi, svakako, vodila ka nekoj vrsti „homoseksualne panike“.

Ona kaže da je njen esej „Homophobia, Misogyny and Capital: The Example of 'Our Mutual Friend,'” naišao na „nevericu, interesovanje, nevericu. Niko nije hteo da me angažuje.” Taj rad je kasnije integrisala u knjigu „Between Men: English Literature and Male Homosocial Desire”, objavljenu 1985. godine. U ovoj knjizi, u svojoj potrazi za prikrivenim homoerotskim sadžajima, istraživala je i dela Shakespearea, Tennysona i Georgea Eliota, između ostalih. Knjiga je ugledala svetlost dana, otprilike u isto vreme kada su i gej i lezbejske studije dobile na popularnosti, pa je 1988. godine Duke univerzitet angažovao kao predavača.

U knjizi „Epistemology of the Closet”, objavljenoj 1990. godine, g-đa Sedgwick odlazi korak dalje u svojim teorijskim razmatranjima, ovaj put baveći se Melvilleovim Billy Budd-om, Wildeom, Nietzscheom i Proustom. Kako sama kaže, g-đa Sedgwick je bila zainteresovana za problem znanja, u smislu u kojem je jedan od likova u književnom tekstu opisan kao neko ko zna neku tajnu, a tajna je vrlo često da je neki drugi lik homoseksualac.

Upravo iz ovakvih eseja aktivisti grupe Sex Panic, poput Michaela Warnera, profesora engleskog jezika na Rutgers univerzitetu, zasnivaju svoju ideologiju. „Na desetine naučnika su njeni sledbenici. Ona je omogućila da ljudi mnogo šire razmišljaju kada je reč o seksualnoj politici.“ – rekao je g-din Warner, autor knjige „Fear of a Queer Planet“, objavljene 1995. godine. „HIV prevencija iziskuje uračunavanje raznolikosti ljudskih seksualnih života, kako bi se mogla zasnivati na ljudskim željama i zadovoljstvima“. To, po gospodinu Wraner-u znači, da treba dovesti HIV prevenciju u saune i bioskope, umesto da se ova mesta zatvore.

Neke od najoštrijih kritika Sex Panic-a i queer teorije, dolaze od strane drugih homoseksualaca. Novinar Gabriel Rotello kaže: „Queer teorija pokušava da preokrene tradicionalna društvena shvatanja seksa i seksualnosti. Niko ne bi bio stigmatizovan, bez obzira na to šta radi; baš nas briga za društveno (ne)odobravanje. Oni misle da je društvo inherentno represivno. Ali, u uslovima ove epidemije, nemoguće je zastupati sistem u kojem je sve OK.“ Drugi kritičar, Andrew Sullivan, kaže da smatra queer teoretičare „sektom ograničenom na akademiju, koju kontrolišu nalik narko kartelu“. „Njihov glavni argument je da je čitava koncepcija roda pogrešna, da ne postoji nešto takvo kao što je odgovornost i da je svaki pokušaj da se slede pravila represivan.“ – tvrdi on.

Gospođa Sedgwick kaže: „Mislim da je smešno reći da «queer teorija» ne podrazumeva moralnu odgovornost. Etički pritisak od strane queer teorije postoji i usmeren na štetu izazvanu seksualnim zabranama i diskriminacijom“. Sedgwick često izjavljuje da se oseća kao „queer“. U svojim autobiografskim delima, opisuje svoj seksualni život kao prilično konvencionalan život udate žene, ali i piše o fantazijama, koje njenu seksualnost svrstavaju u „veoma ekstremne“ forme ljudske seksualnosti.  U jednom svom eseju, tačnije eseju „A Poem is Being Written“, ona asocira ritam batina koje je dobijala kao dete sa ritmovima poezije (5). Ovaj esej, kako autorka tvrdi, „govori o odnosu između umetnosti i seksa, između poezije i onih za koje su fantazije o spanking-u, kao i sam spanking, deo seksualnog života.“

Od 1969. godine, gospođa Sedgwick je udata za Hala Sedgwicka, profesora vizuelne percepcije na City University of New York's College of Optometry. Većim delom, živeli su odvojeno, viđajući se samo vikendom. Gospođa Sedwick je za to vreme delila svoj dom u Durhamu sa svojim gej kolegom sa Duke-a. „Osoba sa kojom imate seks i ona sa kojom živite, ne mora nužno biti ista.“ – smatra ona.

Izgleda da su oboje zadovoljni ovakvim ustrojstvom. Hal Sedgwick je nedavno tokom jednog intervjua izjavio: „Mislim da sam od malih nogu senzibilisan kada su u pitanju potencijalna ograničenja tradicionalnog porodičnog života. Postoji mnogo toga u porodičnom nucleus-u što me nikada nije privlačilo. Nikada nisam želeo decu.“ Eve Sedgwick je, takođe, odrasla u porodici koja je bila otvorena za alternativne porodične strukture. „Puno smo razgovarali o rodu i seksu. Nije se uzimalo zdravo za gotovo da su svi heteroseksualni.“ – rekla je o svojoj porodici. Odrasla je u Bethesdai, u državi Maryland, kao jedno od troje dece (dve devojčice i dečak). Ona je svoju porodicu nazvala tradicionalnom porodicom asimilovanih Jevreja u kojoj je učenje bilo na ceni. Njen otac je bio naučnik u NASA-i, a majka nastavnica engleskog jezika u srednjoj školi. Bilo je to „veoma srećno detinjstvo“ – rekla je. U svom eseju „A Poem is Being Written“ ona piše o traumatičnom događaju kada je otkrila da je dragi nastavnik iz srednje škole uhapšen zbog homoseksualnog incidenta. Tako je ona, po sopstvenom priznanju, otkrila „queerness“.

Gospođa Sedgwick je pohađala Cornell i diplomirala na Yaleu, „veoma frigidnom mestu“, kako je rekla. „Tamo nije bilo čak ni feminizma, a kamoli gej i lezbejskih studija.“ Kada je napustila Yale 1975. godine, zaposlila se na Hamilton Collegeu, koji od nedavno pohađaju đaci oba pola. Zajedno sa ostalim mladim ženama tamo, obrazovala se o novim feminističkim učenjima, koja su uključivala „Mad Woman in the Attic“, autorki Susan Gubar i Sandre Gilbert, i „Sexual Politics“ autorke Kate Millet. „Bila je to divna, uzbudljiva grupa.“

Najpoznatiji rad gospođe Sedgwick je njen esej iz 1986. godine, „The Beast in the Closet“, esej o kratkoj priči Henryja Jamesa „The Beast in the Jungle“. Uobičajeno je da se ova priča čita kao heteroseksualna ljubavna priča o Johnu Marcheru, čoveku koji ne može da uzvrati ljubav ženi, May Bartram. Tek kada ona umre, kako tradicionalno čitanje ove priče kaže, on shvata koliki je njegov gubitak. Sedgwick čita priču drugačije. Za nju, ovo je priča o muškarcu koji je potajno gej, ali ne može to da prihvati. May Bartram shvata u čemu je njegov problem i pokušava da mu pomogne da razume. U završnim pasusima priče, dok se Marcher baca na grob Bartramove, on podiže pogled i ugleda stranca, muškarca: „Postojala je nekakva glad u njegovom pogledu“ – napisao je Henry James. Marcher je bio svestan tog „prizora ranjene strasti“, kako je James napisao, „nečega što je skrnavilo vazduh, i u trenu uzbuđen, zapanjen, šokiran, već u narednom trenutku, pratio je, dok je odlazio, pogledom punim zavisti“. U interpretaciji gospođe Sedgwick, anonimni stranac je u potrazi za homoseksualnim susretom na groblju. „Ono što je očigledno prikazano u „The Beast in the Jungle“, kako ona piše, jeste „želja jednog muškarca usmerena ka drugom... i poricanje te želje“.

Godine 1991, gospođa Sedgwick je otkrila da ima rak dojke. Nakon lečenja, bolest se ponovo vratila krajem 1996. godine. Ona se seli u New York i predaje na CUNY Graduate Center-u. Njena odluka da predaje na City University je, kako ona kaže, delimično posledica njene bolesti. Ona kaže: „Hal i ja smo shvatili da želimo da budemo na istom mestu. Kada sam shvatila da nemam još mnogo vremena, poželela sam da se osiguram da koristim svoje vreme za one stvari za koje treba da ga trošim.“ Gospođa Sedgwick je upravo iznajmila stan u New Yorku i kaže: „Čak i kada se doselim ovde, živećemo na različitim mestima“, premda u blizini.

Sve više i više se, kako kaže, udaljava od naučnog rada. „Bolest me čini manje strpljivom. Uhvatila sam sebe kako se sve više bavim umetnošću i pletenjem. Materijalni svet, sve one stvari koje nam dolaze putem prstiju i očiju, bile su čudesno otkriće.“ „Više od godinu dana sam živela sa saznanjem da ću najverovatnije umreti od ove bolesti. I zantrigiralo me je kako će sve to izgledati.“ U poslednje vreme, izučava budizam. „U budizmu, rod izgleda veoma efemerno.“ – kaže Eve Kosofsky Sedgwick.

Dinitina Smith

Prevod: Ivana

Beleške:

1. Prim. prev. - Ivy League je udruženje osam privatnih visokoobrazovnih institucija na severoistoku SAD-a. Sledeći univerziteti su članovi ove asocijacije: Brown, Columbia, Cornell, Dartmouth, Harvard, Princeton, University of Pennsylvania i Yale. Termin je usko povezan sa izuzetnim obrazovnim standardima i selektivnošću pri prijemu novih studenata, a nosi i elitističku reputaciju.

2. Prim. prev. - „Jane Austen and the Masturbating Girl“ – „Jane Austen i devojka koja masturbira“

3. Prim. prev. - „How to Bring Your Kids Up Gay” – „Kako da podignete svoju decu u gejeve“

4. Prim. prev. - „Is the Rectum Straight?: Identification and Identity in 'The Wings of the Dove'” – „Da li je rektum straight? – Identifikacija i identitet u 'The Wings of the Dove'“

5. Prim. prev. - Izvorni tekst „the rhythm of being spanked as a child with the rhythms of poetry”, očigledno sadrži sintagmu “being spanked”, koju autorka dalje povezuje sa seksualnom praksom za koju se i u engleskom i u srpskom jeziku koristi izraz “spanking”, ali s bzirom na to da u srpskom jeziku ovaj izraz, uvek ima upravo tu seksualnu konotaciju, na ovom mestu se ne može upotrebiti. Naprosto, izraz spanking je u srpski jezik ušao u samo jednom specifičnom značenju.