Žuti žutuju, crveni putuju

	Vreme 858, 14. juni, 2007.

Piše: Teofil Pančić

"Ukazanije Betovena" u Palminom mladom životu je savršena poruka koju treba dobro razmotriti i još bolje upamtiti: To je ono što vlada i vladaće ovom nesrećnom zemljom, to je njen sadašnji i budući "mejnstrim"

Proteklih desetak dana u mojoj svesti, retrospektivno, izgledaju kao kaleidoskop šljaštećih tranzicijskih prizora, sve jedan luđi od drugog. Evo nekoliko udarnih bisera: izvesni Marković Dragan, od Karlobaga preko Jagodine pa do Tokija od milošte zvan Palma – što nikako nije onaj isti kojeg zovu Palmotije, mada stanovitog duhovnog pobratimstva među njima svakako ima – proslavio se izjavom iz koje se dade zaključiti da smatra kako su Ludvig van Betoven (1770–1827) i Frederik Šopen (1810–1849) bili tek malko starije čikice u vreme kada je on bio mali.

Dalje: Šerifović Marija, devojka koja je pobedila na Evroviziji, između ostalih i glasovima Finaca, rekla da se nada da neće nikada više videti tu bezveznu zemlju, a Fince gadljivo okarakterisala kao "providne i žute", da bi posle njen menadžer obašnjavao da se ona, eto, malko najedila na zlog Martija Ahtisarija, dočim je ostatak vaskolikog finstva tu pao kao kolateralna šteta njenog pravednog rodoljubnog gneva. Štono bi se reklo: ništa lično. Uostalom: žuti žutuju, crveni putuju...

Pa onda: grupa frustriranih masturbanata na duhovnoj bazi, sveže rasterećena upala u bioskopsku salu Studentskog grada i prekinula projekciju "skarednog" filma Toma Gotovca, pozivajući se na pravoslavno ćudoređe.

Zatim: Milan Blagojević, sveštenik crkve u Kladovu, osuđen uslovno (!) zato što je vrelim žaračem "peckao" decu po obrazima tokom časova veronauke. Potom: uhapšen donedavni vlasnik Subotičkih novina, nekada respektabilnog lista koji je ovaj dilber – navodno bivši arkanovac, ili tako nešto – srozao u blato.

Na kraju (mada bi se našlo još svašta): među ovogodišnjim laureatima BK fondacije – to, eto, još postoji – našla se i dva starca iz Bujanovca, Albanac i Srbin, koji su nagrađeni zato što su prijatelji celog života, kroz sve istorijsko-političke turbulencije. Pa ti posle reci da je prijateljstvo neprocenjiva vrednost!

Šta je zajedničko svim ovim crnim draguljima srpske svakodnevice? Ništa, osim toga da su svi, svaki na svoj način, više nego ilustrativni pokazatelji pretemeljenja dominantnih vrednosti, a sve u jednom društvu rastrzanom između inercije statusa quo, (post)modernizacije i dekadentne, groteskne re-arhaizacije kulturno-životnih obrazaca.

Bizarni mentalni ispad male Šerifovićke (koja je kanda na putu da se žešće istripuje) ali i oni stvarno više nepodnošljivi i tako sve tužniji rituali troprstog samoobožavanja pred gradskom skupštinom – ovaj put su ulogu statista iliti katalizatora odigrali naši sjajni teniseri & još sjajnije teniserke – zapravo su mutantni izdanci kombat-kulture devedesetih, formirane u duhu i ozračju dosledne uskoprčenosti na ceo svet, kojem ćemo Mi Sve Po Spisku, samo li ga dohvatimo po turu. Ne samo da je sport u tom duhu (jedva) simbolička zamena za rat, nego je to čak i tako "nezlomisleća" stvar kao muzika; otuda je normalno da Hrvati, Bosanci, Slovenci i ostali Šerifovićevoj – ergo, "Srbiji" – daju maksimalan broj poena, a onda se krasna nam šerifovićevska mladost ove zemlje izlije na ulice njenih gradova da celom svetu pokaže ne samo srednji prst nego čak – tri prsta. Uz prigodni borbeni urlik, dakako, tek da se i mečka uplaši pred rešetom.

To što popovi decu peku na vatrici vere, ili ih pak pohotno štipkaju za dečačke guze sve propovedajući čednost, nije baš ništa novo: nisu li nam još dede i babe pričale da su predratni popovi i žandari svojom bahatošću zapravo regrutovali više skojevaca, anarhista i sličnih "prevratničkih probisveta" nego sva komunistička ideologija, dijalektički materijalizam i ostale apstraktne andrmolje na gomili?! Naravski da je bilo tako, i naravski da će se nešto slično iznova dogoditi, a naročito ako nam se na vrat nakače još i falange palanačkih budaletina koje će uterivati ćudoređe okolo po velikom gradu – pazite, braćo, čo’ek se lako izgubi u tolikoj prašumi soluiterčina! – u najboljem maniru homeinijevskih fanatika u mračnoj islamskoj diktaturi. Možda je ova vest o Pobuni Drkadžija usred Novog Beograda nekome izgledala kao ekscentrično iščašenje stvarnosti koje se ne može ponoviti, a kamoli uzeti maha, ali – da li ste u to baš sigurni? Svako ko išta zna o onim masovnim psihodeličnim seansama četvrtkom na Mašinskom fakultetu, uostalom, svako ko nije prespavao Dveri i ostale Obraze, ne bi se trebao čuditi pojavi Polusveta Sa Pretenzijama.

Zato, brate mili, Dragan Palma nema ama baš nikakvih pretenzija, raskrstio je s knjigu na vreme; ovaj mi čovek deluje kao apdejtovana verzija osnovnog modela Srpskog Domaćina u domaćoj politici, onog koga jedan-kroz-jedan oličava Velimir Velja Ilić. "Ukazanije Betovena" u Palminom mladom životu otuda je savršena poruka koju treba dobro razmotriti i još bolje upamtiti: To je ono što vlada i vladaće ovom nesrećnom zemljom, to je njen sadašnji i budući "mejnstrim". A taj deli sve one nacionalističke, izolacionističke, klerikalne i iznad svega patrijarhalne vrednosti "moralne većine" koju formiraju popovi i politikanti, a titraju joj svi od pevačica do udarača žute loptice. Taj sengrup se ne može "reformisati". Ili si u njemu, ili nisi. Sve drugo je samozavaravanje, koje traje dok ti njegov smradni sadržaj ne uđe u usta i uši. A onda više nit’ ta čuješ, nit’ šta kažeš. Što je, doduše, upravo ono što su i želeli da postignu oni kojima ide u račun da Srbija zauvek nastavi da životari u Ovome Ovde.