U "Politici" od 16. februara imali smo prilike da pročitamo tekst ("Dvojezična zemlja SAD") u kome se tvrdi kako su Sjedinjene Američke Države (nadalje Amerika) zemlja koja počiva na tri stuba: tržištu, religiji i vojsci. U ovom tekstu ću dopuniti ono što je pomenuti tekst propustio da kaže o religiji u Americi i dodati reč-dve o tome kakav to značaj može da ima za Srbiju.

Sa preko dvadeset religija, Amerika je religiozno najdiverzifikovanija zemlja među razvijenim zemljama. Šta znači kada se kaže da zemlja u kojoj više od 60 odsto ljudi smatra da religija igra značajnu ulogu u njihovom životu počiva na religiji? Da li to znači da postoji jedna jedinstvena religija koja omogućuje društveno jedinstvo? Ne. Jer oko 80 odsto Amerikanaca su hrišćani, 15 procenata ateisti, a na sve ostale religije otpada pet odsto. Ovih 80 procenata, međutim, ne treba da impresioniraju, jer unutar hrišćanstva u Americi postoji ogromna diverzifikacija. Dok na rimokatolike otpada 26 odsto ukupne populacije, na sve ostale verzije hrišćanstva (baptiste, metodiste, luterane, prezveterijance, mormone, kvekere itd.) otpada oko 54 procenta.

Kako Amerika uspeva da, uprkos mnogoreligioznosti, već nekoliko vekova održava društveno jedinstvo, iako je poznato da se i u njenoj istoriji mogu naći primeri antikatoličanstva, antisemitizma, a odnedavno i sve rašireniji zazor od islama? Za jednu zemlju u kojoj postoji toliki broj religija suštinsko pitanje nije "koja je prava religija?" Niti se religijom traži odgovor na pitanje o tome kako se stiže do onog "dubokog duhovnog i moralnog temelja koji ljudima daje sigurnost, samouverenje, ali i svest da izazovi i iskušenja vrebaju na svakom koraku", što je karakteristično za katoličko a pogotovo za pravoslavno hrišćanstvo u kojem religija služi da bi vernika učvrstila u pripadnosti zajednici i sputala mu individualnost. Pravo pitanje za jednu multireligioznu sredinu jeste kako omogućiti zajednički život, a da se društvo ne raspadne ili da njegovi članovi međusobno ne zarate. Dakle, iako religija jeste značajna za američko društvo, od nje su još značajnije religijske slobode, odnosno verska tolerancija.

Amerika je uspela da sačuva multikonfesionalnost i religijske slobode zahvaljujući liberalnim institucijama. Najvažnija od njih je prvi amandman na američki ustav usvojen 1791. godine koji kaže da "kongres neće usvajati zakone koji će uspostaviti religiju (misli se na to da neće uspostaviti zvaničnu ili državnu religiju; op. a.) ili zabranjivati slobodu veroispovesti".

Kako je došlo do ovakvih institucija? Upravo tako što su se one pokazale kao jedine sposobne da ozbiljno uzmu u obzir važnost religije za pojedince i društvene grupe. Razvoj jednog dela liberalnih institucija može da se prati unazad do pojave reformacije u 16. veku. Reformacija i njene posledice postavile su ovaj problem: kako zastupnici različitih religioznih učenja mogu mirno da žive i usklade se među sobom. Rešenje je pronađeno u pojmu tolerancije koje je nalagalo crkvi da se uzdrži od pokušaja da nametne svoje učenje onima koji ne žele da ga prihvate. To, međutim, nije značilo da verske razlike nisu bile značajne. Naprotiv, zahtev da crkve i druga verska tela usklade svoje aktivnosti unutar jednog zajedničkog pravnog okvira koji ih stavlja u jednak položaj je, u stvari, način da se odgovori na važnost uloge koju religija igra u životima ljudi. Upravo zato što prepoznaju potencijal za razarajuće sukobe koji su svojstveni religiji, liberalne institucije su dizajnirane tako da depolitizuju verski identitet.

Religijska diverzifikacija i religijske slobode su posledica jedne diverzifikovane i liberalne kulture na kojoj počiva Amerika. Liberalna kultura uključuje zajednički jezik i društvene institucije, pre nego zajednička religiozna uverenja, porodične običaje ili pojedinačne životne navike. Takve kulture su neizbežno pluralističke, i uključuju hrišćane podjednako kao i muslimane, Jevreje i ateiste, heteroseksualce, podjednako kao i homoseksualce, urbane profesionalce, podjednako kao i zemljoradnike, konzervativce, podjednako kao i socijaliste. Takva različitost je neizbežan rezultat koji proizilazi iz prava i sloboda koje se garantuju građanima, uključujući slobodu savesti, udruživanja, govora, političkog stava i prava na privatnost, naročito kada su primenjena u etnički mešovitoj populaciji.

Šta Srbija može da nauči od Amerike? Može da se nauči verskoj i kulturnoj toleranciji. Da bi se još bolje shvatilo kako Amerika izlazi na kraj sa tolikim brojem religija i kultura, te zašto je religija u toj zemlji važna, možda je najbolje izneti jedan primer koji je za Ameriku karakterističniji nego za ostale multireligiozne zemlje. Naime, u Americi je moguće naići na jedan broj religijskih zajednica čiji pripadnici nemaju strah da kažu da su vernici iako su, npr., homoseksualci. Zamislite takve religijske slobode i ljudska prava u Srbiji, i odmah će biti jasno šta Srbija može da nauči od Amerike. Ako Amerika treba da Srbiji služi kao uzor, onda bi najbolje bilo da se Srbija ugleda na liberalne institucije i način na koji se one u Americi shvataju i primenjuju.