TAGES  ANZEIGER (Zürich) 29. jun, 2006.

PISMA ČITALACA

Odgovara psihoanalitičar: PETER SCHNEIDER

PITANJE:

Mojim životom sam u osnovi zadovoljna. Sa dvadeset i dve godine sam se autovala, i sada, nakon skoro deset  godina, moje lezbejstvo nije niti u mojoj familiji, niti u mom privatnom okruženju nešto posebno. Razlog zašto Vam se obraćam je sledeći. Ja sam učiteljica i to deci u starosnoj dobi od deset do dvanaest godina. Moj poziv obavljam veoma rado, sa mojim učenicama i učenicima imam odlične odnose. Kada me, međutim, pitaju da li imam dečka, ja menjam temu. Plašim se s jedne strane reakcije dece na činjenicu da im je učiteljica lezbejka, ali s druge strane još više reakcije roditelja. Jasno mi je međutim da na duže vreme nije zdravo obavljati ovaj posao onda kada moram da isključujem jedan deo moje ličnosti. I sada moje pitanje. Kako da odredim vreme mom coming out-u? Možda prema motu: radije danas nego sutra, ili da čekam da vreme sazri? Kad bi vreme za to bilo zrelo? Šta prema Vašem mišljenju rasipa više energiju - kriti se ili se otkriti? L. I.

ODGOVOR:

	Peter Schneider

Draga gospođo I.

Rekao bih da i u školi postoje dobri praktični razlozi za autovanje - da ne morate uvek, na primer, da iznalazite izgovor kad Vas pitaju za muškog partnera. Ako uz to imate utisak da Vašim otvaranjem pred učenicima u pogledu homoseksualnosti nećete imati nikakve nepremostive teškoće, ja bih na Vašem mestu taj čin otvaranja verovatno već sledećom prilikom ostavio za sobom. Jer u ovom slučaju nema ništa čijem sazrevanju bi doprinelo vreme. A što se roditelja tiče - to da na ovom svetu ne postoje samo heteroseksualci, u međuvremenu  se saznalo i u najzabačenijem planinskom selu, kao i to da homoseksualnost nije niti zarazna niti bolest. Ko bi činio gluposti, zbog toga što ste lezbejka, biće da ih je već i iz drugih razloga činio. Većina bi na Vaše lezbejstvo verovatno gledala sa blagonaklonom ravnodušnošću.

Razlog zašto, međutim, u slučaju ovog saveta imam sumnjičav osećaj, jeste u vezi sa mojom skepsom u pogledu samog smisla coming out-a. Zašto je zapravo nužno da se neko kao heteroseksualac ili homoseksualac deklariše? Kome ili čemu ova kategorizacija zapravo služi, izuzev iluziji da se time nešto jednom za svagda rasvetljava ili biva rasvetljeno. A to nije slučaj. Nije niti kada bi se neko autovao kao heteroseksualac sa mazohističkim fantazijama prilikom masturbacije i sa posebnom uzbuđenošću malim dojkama - time bi se sva specifičnost seksualnosti tog čoveka samo približno opisala. Ljudska seksualnost se ne deli ni na dve ili na tri, niti na dvadeset smisaono međusobno odvojenih podgrupa, nego je u sebi krajnje heterogena i pored toga samom subjektu zagonetna. Tako posmatrano, svaki coming out može biti zapravo samo još lažna etiketa, koja pre svega služi tome da umiri strah od nekontrolisane raznolikosti seksualnog i da zavarava identitet u jednoj tački, u kojoj je upravo svaki čovek najmanje identičan samom sebi. I onoliko koliko je glupa ta prisila na samoetiketiranje po sebi, toliko je i osim toga nepravedno da se ono zahteva samo od homoseksualaca.

Prevod: Nicodemus