Da u društvu nije zastupljeno samo seksualno zlostavljanje žena, već i muškaraca, ukazuju podaci po kojim je deset do 20 odsto muške populacije u svetu bilo izloženo seksualnom nasilju u nekom trenutku svog života. To znači da deset od hiljadu muškaraca doživi seksualno nasilje naspram stotinu od hiljadu žena.
Iako u Srbiji ovakva istraživanja nisu rađena, Boban Stojanović iz NVO Kvirija centar, kaže da seksualno nasilje nad muškarcima postoji.
- U Srbiji je skoro svaki gej muškarac doživeo neku vrstu seksualnog nasilja, od verbalnog šikaniranja, provociranja do brutalnog silovanja. Kao i žene koje su doživele seksualno nasilje, i muškarci se plaše da prijave takve slučajeve. Naime, plaše se da će biti ismejani, da im se neće verovati, da će biti osuđeni zbog slabosti ili upitani da li su homoseksualci. Još gore, muškarci se plaše da će biti osuđeni da nisu bili pravi muškarci da zaštite sebe pri napadu. Upravo zbog toga oni radije biraju ćutanje nego otvaranje pitanja nasilja nad njima - objašnjava Stojanović.
Ako se i govori o seksualnom nasilju nad muškarcima, obično se pretpostavlja da je reč o nasilju žena nad muškarcima. Međutim, iskustva govore upravo suprotno.
"Kako da se ponašam kada mi neko kaže da je silovan"
"Postoji malo razlike kako silovanje deluje na muškarce, a kako na žene žrtve seksualnog nasilja. Uznemirenost, bes, tuga, zbunjenost, osećanje krivice, česte su reakcije i kod muškaraca i kod žena. No, posle napada muškarac će pokazati neprijateljstvo i agresiju, češće nego ranjivost i tugu. U svakom slučaju važno je da se žrtve podrže, bez obzira na pol i seksualnu orijentaciju. Žrtve ne treba odbacivati, niti okrivljavati, već ih pitati šta imaju da kažu i saslušati ih. Saznanjem i mogućnostima koje društvo nudi oko nas treba im maksimalno izaći u susret", piše u zborniku Drugi: Od patrijarhalne konstrukcije do alternativne politike, koji je izdao Kvirija centar u saradnji sa NVO Žene u crnom.
- Javnosti su donekle poznati primeri o silovanju muškaraca u zatvorima, što jeste ozbiljan problem i krivično delo, ali mnogi muškarci su napadnuti u svakodnevnom okruženju - na žurkama, u kući, u crkvi, na igralištima, često od ljudi koji ih znaju: to su prijatelji, rođaci, nastavnici, sveštenici, šefovi, partneri. Kao i žene, muškarce takođe siluju nepoznate osobe. Seksualno uznemiravanje često dolazi i od ljudi koji su u poziciji moći - kaže Stojanović.
Prema njegovim rečima, najveći deo seksualnog nasilja nad muškarcima potiče od drugih muškaraca. Zlostavljanje često ima svoj izvor u različitim oblicima predrasuda, pre svega, u rasizmu i homofobiji. Zavisno od konteksta u kome se dešava, nasilje može da ima i simboličko značenje, kao što je silovanje muškaraca u ratu, koje je bilo prisutno tokom ratnih dešavanja na teritoriji bivše Jugoslavije, dok je svetski poznat primer nasilja nad iračkim zatvorenicima u Abu Graibu. Silovanje uvek uključuje osećanje ljutnje, ili težnju za zastrašivanjem drugih i dominacijom nad njima. Zbog opšte neinformisanosti ljudi često veruju da je žrtva silovanja slala izvesne "gej reflekse" i na taj način provocirala silovatelja.
- Najveći broj zabeleženih slučajeva seksualnog nasilja nad muškarcima dogodio se tokom rata u Bosni gde je, prema izveštajima UN, svako deseto silovanje bilo silovanje muškarca. Najveći broj njih se dešavao u logorima. Primera radi, vrlo često dešavalo se da stražar siluje zatvorenike, primorava ih da imaju seksualne odnose međusobno, ili kada su zarobljenici ubijani tako što su im odsecane genitalije - napominje Stojanović.
Iako je ovih silovanja bilo svuda, najveći broj njih se dešavao da bi se "druga strana", prikazala kao "manje muška", odnosno da bi im se "oduzela moć".
- Silovanje žena u ratu ima za cilj da se "prlja druga nacija", a kada se to čini nad muškarcima naciji se oduzima vojnička i zaštitnička moć, a zlostavljani muškarci se uvode u ulogu žene, odnosno homoseksualca. Kolika je to zapravo sramota za jednu naciju govore i podaci da je između 1991. i 1994. godine objavljeno svega šest tekstova u kojima se pominje silovanje muškaraca (četiri su bila u Hrvatskoj i dva u Srbiji) - kaže Stojanović.
U zaključku jednog od Izveštaja UN navodi se da su seksualna zlostavljanja tokom ratova u BIH i Hrvatskoj bila sistematska i da su korišćena s jasnim političkim ciljem. Tako Dubravka Žarkov sa Instituta za socijalne nauke u Hagu kaže da postoji nekoliko razloga zbog kojih se o ovoj vrsti nasilja ne govori. Ona navodi da bi obelodanjivanjem identiteta seksualno zlostavljanih muškaraca u štampi njima bilo oduzeto "pravo na pripadanje naciji čiji su članovi". Naime, nijedna strana nije htela da piše o muškim žrtvama seksualnog nasilja jer bi to, na primer u Hrvatskoj, "dovodilo u pitanje hrvatsku muškost, hrvatsko nacionalno biće i hrvatsku državu", a u Srbiji "stvaralo sliku o srpskim vojnicima kao silovateljima i zločincima".
Logori s najvećim brojem zatvorenika bili su istovremeno mesta na kojima su se najsurovije kršila ljudska prava. Prema podacima UN to su bili logori Omarska, Goražde, Odžaci i Trnopolje gde je najveći broj seksualnih zlostavljanja muškaraca. Tako su u Trnoplju najveća silovanja radile srpske snage, u Goraždu muslimanske, a u Odžacima hrvatske.
- Živimo u patrijarhalnom društvu čija je tradicija bazirana na ratovima i vojnikovanju. To znači da je dečak od svog rođenja socijalizovan da bude vojnik. Njemu se nameće određena odgovornost branioca i zaštitnika od najbliže familije do granica zemlje. Problem je šta se dešava kada taj dečak, tako socijalizovan, odraste i nađe se u jednoj vanrednoj situaciji kao što je rat. Nacionalistička i militaristička represija tada zahtevaju da on postane zver koja će učiniti sve u ime odbrane svoje zemlje, ne birajući način i sredstva. To je zapravo ono s čime danas naša zemlja pokušava da se suoči, a što se zapravo zove ratni zločin - ističe Stojanović.
Prema njegovim saznanjima, mali je procent muškaraca koji su u Srbiji podneli krivične prijave, ili su uopšte priznali okolini da su silovani, a još je manji broj pokrenutih sudskih postupaka s tim u vezi. Međutim, kao jedan od problema Stojanović navodi da ni same sudije često ne prepoznaju silovanje muškaraca, a kada se ustanovi da su u pitanju maloletni dečaci, žrtve seksualnog zlostavljanja, preovladava predrasuda da su isti ti dečaci nasilnike na izvestan način provocirali.
- Društvo i instituacije moraju da rade na prepoznavanju različitih oblika nasilja, a ključna stvar je osloboditi se predrasuda - zaključuje Stojanović.
