Da li je Isus bio gej? O ovo je jedno od pitanja koje je uznemirilo hrišćanski svet kao i rasprave da li je bio oženjen i imao decu. Rat je na žestini dobio kada je Rolan MekKliri u maju 2003. godine dobio 33 hiljade dolara kao stipendiju od države za pisanje doktorata o Isusovoj seksualnoj orijentaciji. On je zaključio da su Isus i najmanje trojica učenika bili homoseksualci. Svoje zaključke je bazirao na Jevanđelju po Jovanu i Isusovoj natalnoj karti. Dr MekKliri izjavio je da su u prošlosti queer teolozi pokušavali da prikažu Isusa kao homoseksualca. "Ljudi ih nisu uzimali za ozbiljno jer nisu imali dokaze i pričali su veoma senzacionalistički tako da ih nisu slušali ili su bili veoma ljuti".

U Bibliji nije ništa napisao o Isusovoj seksualnoj orijentaciji tako da se može pretpostaviti da je on bio heteroseksualac. Istraživači tvrde da je šansa da je Isus gej veoma mala, jedan u dvadeset. Pobornici druge teze tvrde da je u prvom veku u Judeji homoseksualno ponašanje među muškarcima bilo težak prekršaj, koji se kažnjavao smrtnom kaznom. Da je Isus bio homoseksualac, jevrejske vlasti bi to sigurno iskoristile protiv njega.

U Srbiji se gej populacija ne bavi sablažnjavajućim pitanjima istorije - da li su Hrist ili Njegoš bili homoseksualci i to pitanje prepuštaju drugima. Ali, tvrde da ih ima najmanje tri do šest odsto, što u političkom životu Srbije već predstavlja cenzus.

NEZVANIČNO GEJ

Boris Milićević (32) jedan je od retkih Srba koji je javno smeo da kaže da je gej i još se pride slika, jer takvima se neretko dešava da ih prate i sačekaju u nekom budžaku s povicima: "Eno ga bolesnik, peder, znam ga ja s televizije". Epilog je najčešće u Urgentnom centru.

- Nema velikih problema u životu, osim tih nemilih scena, jer sam izašao iz paranoje ko će da sazna: majka, brat, profesor, šef. Neko to celog života potiskuje i povuče se u sebe, neko mrzi pedera, tuče ga jer se plaši nečeg nepoznatog u sebi. Ja mogu da sedim i sa svojim strejt i gej prijateljima i ne plašim se da li neko za susednim stolom sluša šta ja pričam. A ne sluša jer je zabavljen svojim životom - priča Boris, predsednik Gej strejt alijanse.

Homoseksualci u Srbiji su i pekari i radnici, i profesori univerziteta i javne ličnosti, ali nijedna poznata ličnost nije se javno deklarisala kao gej, niti stala iza svoje seksualne orijentacije. Obično svi poriču, skaču kao opareni, s odbranom na usnama: Nisam, majke mi. A nije samo srpsko društvo konzervativno, konzervativna su i ona najliberalnija, jer homoseksualce ubijaju i u Holandiji i Americi.

- To je zločin iz mržnje. Tučem te zato što imaš crvenu kosu ili zato što si peder. A kod nas ljudi čak i ne idu u policiju, jer onda gej žrtva postaje odgovorna za nasilje koje je doživela. Prinuđena je da sluša reakcije tipa "to si zaslužio, što se pederišeš". Ako insistiraš, ispitaju te i sve bace na papir. Tu se priča završava. Evo, još traje suđenje navijačima koji su prebili homoseksualce na gej paradi 2001. A gone ih zato što su navijači udarili i na policiju - kaže Boris.

Istopolni odnosi su najveća pretnja društvu. Oni razbijaju sistem i poslovično utvrđene muško-ženske odnose.

- Veza dvoje istog pola razbija porodicu, osnovnu ćeliju društva. Pobogu, ruši se koncept - muškarac, vlasnik kapitala, i žena koja pere i pegla. Zato su homoseksualce 50-ih lečili elektrošokovima, neke su trpali u koncentracione logore, a druge u ludnice - tvrdi Boris.

Crkva, moralna načela, politika, obrazovanje, porodica, svi osuđuju homoseksualno ponašanje, pa kao i svaka ideologija i gej pokret ima svoje ekstreme. U Evropi ima 10.000 gej skinsa, dok su Pink panteri američki proizvod. Samo ih ružičaste pertle razlikuju od bilo kojeg drugog skinsa na svetu. Organizovani su u odrede, obezbeđuju homoseksualce izložene nasilju i obračunavaju se s nasilnicima. U mekšu odbranu gej populacije uključile su se i nevladine organizacije, koje pišu projekte, jure budžete i u opštoj pomami uglavnom zaboravljaju svoje štićenike.

U Beogradu postoje dva gej kluba, osim njih, ništa drugo nije zvanično gej, ni gej sauna, ni gej teretana, ni gej kafići.

- Mnogi se opredeljuju za sajber varijantu, za tebe zna samo tvoj partner ili misliš da zna, ali Beograd je čaršija i kao u svakoj palanci u njoj vlada palanački duh. Ne može da se sakriješ - objašnjava Boris kako gej populacija prestaje da bude u kontaktu s realnošću - a napadači gej populacije drže se ideologije čopora - ja nisam peder i ne smem da budem jer sam Srbin. Eto, ja javno kažem: Jesam peder i Srbin sam, a poznajem pedere radikale i pedere navijače.

Ipak, istina je da gej brakovi u Beogradu postoje, da gej parovi žive decenijama zajedno, a da nisu rešeni problemi nasledstva ili posete u šoksobi ili zatvoru.

SRAMOTA

Boba Stojanović (27) iz Zaječara aktivista je nevladine organizacije Queeria. Otkriven je slučajno u četvrtom razredu osnovne škole. Drugarica Goca požalila se učiteljici da dečaci stalno pipkaju devojčice. Onda je pokazivala prstom i na kraju su se ispred table našli svi dečaci u odeljenju. U klupama su ostale devojčice i Boban. Tad je odreagovala čak i učiteljica i iznervirano mahnula rukom: Bobane, izađi i ti.

- Uvek sam sam sa sobom bio dobro, znam da nešto nije kako treba, ali se osećam komotno. Okolina je druga priča. Stariji đaci ti nalepe etiketu pederu, biju te, dobacuju. Povlačio sam se u sebe i prvi put to priznao drugarici koje je bila lezbijka. Onda je stigla familija na red. Priznao sam sestri od strica. Onda sam 2003. otišao na Prajd u Zagrebu. Na TV me vidi ujak i javi roditeljima. Nismo razgovarali četiri meseca. Majka je onda rekla: Ja sam znala, tačno sam znala. Sad smo izgladili odnose, ali oni još osećaju sramotu - priča Boban koji trenutno živi u Beogradu, a s roditeljima se čuje telefonom, popričaju o vremenu i šta ima novo. Nikad ga nisu pitali gde živi, radi, ni kolika mu je plata. Rodbinu viđa na svadbama i sahranama gde mirno sasluša vesti o rođenju dece, ženidbama i udajama, ali teško podnosi kad njegovoj majci upute dobronamerne familijarne želje. Eto, ako bog da, i ti sledeće godine da ljuljaš unuče.

- Shvatio sam da je familija zlo. Pre dve godine sam učestvovao u nekom protestu, a onda je mene i druga sačekala i prebila grupa nacoša. Tad sam napisao javno pismo u kojem sam iskazao svoj sram. Pismo je izašlo u mnogim dnevnim novinama pod mojim imenom i prezimenom. Familija mi to nikada nije oprostila - kaže Boban koji se jedva spasao vojske pozivajući se na prigovor savesti. Priznao je vojnom psihologu da je gej, ali je to saznao vodnik. Rezultat je bio da mu je 1.200 vojnika skandiralo pederu. Vojna tortura je trajala 11 dana.

Boban kaže da je drugačijeg senzibiliteta, a u društvu senzibilitet se deli samo na muški i ženski.

- Ispadam iz obrasca. Ne uklapam se u muški senzibilitet, a nisam žena. Ja sebe identifikujem kao muškarca, ali ne moram sve da znam o osiguračima, štampačima i vodovodnim cevima. Ja to ne znam, ne zato što se identifikujem sa ženama, pa to ne zna brdo muškaraca. Legitimno je da muškarci na fudbalu hvataju jedan drugog za dupe, ali nije ako ja to uradim svom drugu - objašnjava Boban.

Zato postoje grupe koje biju homoseksualce, jer oni tako brane svoju muškost.

- Taj koji nekog pretuče u svom vrlo zatvorenom kolektivu biće dovoljno muškarac jer je prebio muškarca. Nismo naučeni da razmišljamo ljudski, nego da se uklapamo. Mene moja majka ne mrzi, ali ona ima brata, komšije, kolege i dva babina stolnjaka koja je htela da mi pokloni za svadbu. Mojim izborom života nisu ugroženi životi mojih roditelja, ali jesu njihove paranoje. Meni je - kaže Boban - majka rekla: Nemoj ništa da mi pričaš, vi svi umirete od side i šminkate se. To je gledala u španskoj seriji.

VIRDŽINA

Peđa Azdejković (28) je dizajner i prvog dana u školi je želeo da sedi s dečakom. Shvatio je u pubertetu da je gej ali, kaže, imao sreću da mu to nije izašlo na nos.

- Kad sam bio sedmi razred osnovne škole, umro mi je otac, pa me nisu mnogo dirali. Samo su me zvali Virdžina. Svima sam rekao u 18-oj, a posle sam postao aktivista, što znači da sam hrabar. Ja svoje opredeljenje ne mogu da sakrijem. To što sam gej nije moja suština, ali me na neki način određuje, a ja sebe ne cenzurišem - priča Peđa koji tvrdi da se 90 odsto ljudi ne u standarde, od žene koja prima veću platu od muškaraca do muža koji pere veš, pa je prokazan da je papučar. Po tim standardima imamo izdajnika roda koliko hoćeš.

- Mediji, škola i porodica te nauče da treba da se udaš ili oženiš do tridesete, a da su svi homoseksualci bolesni, i možeš da poređaš hiljadu lekara koji tvrde suprotno, ali tu su poruku već svi dobili. Homofobija se tako uči. I ja sam bio homofobičan, pa sam sve gledao da se glasno ogradim od toga, da me slučajno ne provale. I tako se svi krijemo po podrumima - priča Peđa koji je postao aktivista da bi promenio obrazac.

- Ovde se misli: mnogo bolje ću podneti da mi je dete narkoman ili ubica, nego homoseksualac. Drže se mudrosti da će i ubica jedno dana izaći iz zatvora. Roditelji doživljavaju decu kao vlasništvo - moje dete je moj proizvod. Moja majka nije takva. Rekla je: Radi šta hoćeš, da si ti meni živ i zdrav, ali u priči nikada ne idemo u detalje - priznaje Peđa.

Gej aktivisti tvrde da u Srbiji sigurno ima 600.000 homoseksualaca, ali se nijedna javna ličnost eksplicitno nije izjasnila da je gej. Za to niko nema hrabrosti. O političarima da ne govorimo. Svojevremeno je Žarku Koraću zbog socijaldemokratske omladine odmah prišljamčena titula pedera, pa se homofobičnost vrlo uspešno koristila u političkoj diskvalifikaciji. U poslednje vreme jedino se Čeda Jovanović, koji je svojevremeno bio izabran za jednu od srpskih gej ikona, izjavio da je u Srbiji legitimno kad muškarac ubije muškarca, ali je potpuno neprihvatljivo da muškarac poljubi muškarca.

U Hrvatskoj i Sloveniji su u jednom istraživanju s pitanje, koga ne želite za svog prvog komšiju na prvo mesto izbili homoseksualci i Romi. Homoseksualci su izdajnici roda. Zato im ostali poručuju: idi odakle si došao.

Sanja M. Tomić
Standard br. 3 - 9.6.2006.