Zamislite da su svi glumci isključivo plavi, žgoljavi i neubedljivi poput Bred Bita. Ili isključivo crni kao Anđelina.  Pa? Šta mislite? Uvek iste stvari za klopu, samo jedna vrsta posla u životu, uvek isti seks sa samo jednom određenom osobom, samo jedan vid oblačenja, samo jedan model prevoznog sredstva (koji se kvari uvek na nepopravljivo isti način), svuda oko vas samo ravnica i pustinja, jer mora, okeani, reke, šume i planine ne postoje. Samo jedna vrsta životinja, i to zrikavci... Čoveče, kakav užas...            

Da ne bi dužili - već postoji mnogo takvih rasprava na temu zašto ljudi ne znaju da cene ono što imaju, sve dok to ne izgube - samo želim da zapazim da je različitost vrlo prosta i svakodnevna tema, nikako neka vrhunska filozofska kategorija. I na nju smo sve toliko naviknute, da bi očigledno bili vrhunski nesrećni kada bi nam ove izbore neko uskratio.

Izbori koji su nam na raspolaganju su zaostavština ljudi koji su živeli pre nas. Oni koji nam se svakodnevno pružaju su zaista široki - to naravno znači i da ćemo dnevno doneti milion odluka, od toga koju kafu, cigarete, voće ili časopis želimo, do knjige koju ćemo danas čitati, projekta ili teksta koji ćemo napisati, filma koji ćemo uveče gledati ili kluba u kome ćemo zaglaviti. Govoreći o izborima vezanim za produkte, sloboda je teoretski delimično, a sa praktične strane skoro potpuno neograničena. Šta je sa izborima koji se vezuju za na ljude i njihove slobode? Hm.

Zaplet

Upoznala sam ga pre nekih 8 godina, kao prijatelja moje prijateljice. Bila sam impresionirana njegovom otvorenošću, šarmom i duhovitošću. Ovaj zgodni, visoki mladić veoma brzo me je osvojio svojim poznavanjem klasične muzike, osećajem za lepotu enterijera, nove parfeme, austrijske poslastice i slane specijalitete koje je sam voleo da izmišlja i priprema. Brižljivo i dugo je pripremao svoj magistarski rad o Mocartu, za koji izgleda niko u Srbiji nije bio specijalno zainteresovan. Jedina prepreka koja je stajala na putu našem potpunom (platonskom) zbližavanju je to što sam ja uredno otvoreno govorila o "muškarcima" u svom životu, dok su u njegovom uvek to bile "osobe". Osobe? Khm. To je bio zalogaj koji, zbog osećaja da je neko nepoverljiv prema meni ili potcenjuje moju inteligenciju, nekako nisam mogla da progutam. Mislila sam o tome, ali ga nisam nikad pitala; poštovala sam njegovu privatnost i strpljivo čekala da mi to sam kaže.

Prošlo je 3 godine našeg poznanstva, kada je odlučio da mi otkrije tajnu svog privatnog izbora. Nepotrebno je reći da se apsolutno ništa u našem odnosu otad nije promenilo, sem što sam dobila retku privilegiju da sagledam i saznam jedan novi svet. Za mene su se, uz njega, otvorila vrata tajnih mesta, kafića, klubova, apsolutno najluđih žurki na kojima sam ikad imala priliku da budem prisutna. U odnosu na svakodnevni mainstream, jedno osveženje kakvo je teško opisati, osim možda kroz crticu s jedne novogodišnje žurke - šok koji sam doživela kada je u ponoć umesto izlizanog, tradicionalnog ulaska trubača koji sam očekivala, sa zvučnika vrisnula Madona. U tom trenutku bilo me je sramota sopstvenih misli - do tada nisam ni bila svesna do koje mere je moj urbani mentalitet bio upropašćen.

Kraj naše bliskosti je bio neizbežan i neobičan. Ustvari, sasvim običan i po mene jako tužan. On je želeo nekog pored sebe zauvek, i ta osoba se pojavila. Kako svoje snove ni u ludilu nisu mogli da ostvare u Srbiji, aplicirali su za holandsku vizu i odselili se. Pomogla sam mu da u opštini sastavi dokument da je slobodan od bračnih obaveza, da bi taj brak mogao da bude sklopljen u Holandiji. Formalno, bila sam kuma na gej-venčanju, faktički bila sam tužna jer odlazi, jer moj prijatelj nije mogao da ostane u zemlji gde je rođen, gde su mu porodica i prijatelji. Zarad buduće sreće i slobode odsekao je pola svog života. Posle svega ne znam da li bih sama imala toliko hrabrosti za takav izbor.     Nisam jedina koja je ovako izgubila bliskost s prijateljem. Gubili su ih i drugi jer su ovde mnogi ginuli bez smisla, jer su odavde bežali od suludih ratova, od nemaštine, zbog toga što su drugačije vere i nacije, zbog toga što poletan, genijalan duh ne podnosi neprovetrenost i zagušljivost hermetički zatvorenog prostora.

I šta tu onda možemo?

Mnogo toga. Pre svega, stvar nije ni odmah ni lako rešiva. I svoju svest i sistem vrednosti, a kamoli tuđ, užasno je teško menjati. Zato prvo preporučujem laganu vežbu na bazi jednog groznog stereotipa (izvinjavam se unapred svima čija ću osećanja ovim možda povrediti).

Zamislite zemlju u kojoj nema pozorišta ni pozorišnih predstava, mode ni modnih revija, ukusno uređenih izloga, koncerata klasične muzike, ili filharmonije uopšte, zamislite zemlju bez kompozitora, glumaca, hirurga, profesora, umetnika, arhitekti, slikara, muzičara, pekara, pisaca .. Zamislite da ste iz zemlje na put ispratili sve koji su i drugačiji i različiti, hajde recimo zbog "devijantnih seksualnih sklonosti". Ako van granica zemlje ili pak, pod zemlju, pošaljemo ili racionalizujemo odlazak svih onih koji su drugačiji ili drugačije misle, koja je onda razlika između nas i nekog fundamentaliste ili čak samog Hitlera? Ili koja je razlika između nas i licemernih "trendi" voditeljki i poluplastičnih "kraljica" domaće muzike, kojima je "gej sasvim okej", dok recimo ne dođe do toga da je potrebno izaći na ulicu i mirno podržati borbu za njihova prava, dok te lemaju skinhedsi, a policija se ne meša u svoj posao?

Kada sa sobom raščistimo šta nam je bliže, i ako odlučimo da proklamovana jednakost za sve ne znači ništa ako je nema u praksi - jer različitost je važna - počnimo s drugom vežbom koja je neuporedivo lakša, ako smo već uspeli da preživimo prvu. Obavestimo se, pročitajmo literaturu, časopise, pročačkajmo internet, sajtove organizacija za zaštitu prava i sloboda, ne moramo pomeriti planine, ali iskoristimo prednost da živimo u ovoj malecnoj zemlji gde se situacija lakše može promeniti - obucimo tesnu majicu s odgovarajućom parolom, izađimo na ulicu i ponosno podržimo različitost kad god se za to ukaže prilika.

Za uspešno izvođenje ove vežbe, od srca preporučujem tekst dr Marine Blagojević Seks i grad: Feministička urbana bajka u elektronskoj biblioteci Asocijacije za žensku inicijativu (www.awin.org.yu). U njemu je odlično je primećeno da je ono zbog čega nam se serija čini nerealnom upravo solidarnost i podrška koju 4 drugarice redovno praktikuju, jer je kod nas, u stvarnom životu to jednako dobitku 7 na lotu. Niko od nas ne očekuje da budemo ključni faktor, ali dajmo svima do znanja da imamo svoj stav i svoje mišljenje - za to je nekad dovoljno tako malo truda, a da ne govorimo o osećaju samopouzdanja koji će nas obliti. Tehnički gledano, između vas i žene koja već dugo svoj imidž ulaže za borbu protiv predrasuda i stereotipa, a za ravnopravnost i slobodu izbora - Madone - osim onih par stotina miliona dolara i činjenice da vi možda znate da pevate, neće biti nikakve razlike. Treću vežbu možemo nazvati i finalnim ispitom - ako svi postanemo svesni da živimo u malecnoj, prljavoj, neprovetrenoj zemlji, da bismo je učinili udobnim i čistim mestom za život, dajmo sve od sebe - osmeh nabaciti na lice, otvoriti prozore za nove vidike, predrasude izbaciti u kontejner, stereotipe prokuvati na 200 stepeni C, obrisati nataložene racionalizacije... Samo od nas samih zavisi naša budućnost - da li ćemo i same jednom morati da spakujemo kofere i okrenemo leđa ili ćemo isunčati i provetriti Srbiju i učiniti je zaista lepim mestom za naš budući život.

www.b92.net