Danas, 14. 1. 2005.

Nasilje nad homoseksualcima i ženama i genocid u Srebrenici dolaze od iste ruke

Dr Dušan Bjelić, sociolog, o zločinu bez kazne i prozvodnji paranoje

Miroslava Pudar

	Đinđić je bio srpski Kalvin: Dušan Bjelić

Za razliku od većine ljudi u Srbiji, ja sam mišljenja da je Hag najbolja stvar koja se desila Srbima od početka devedesetih godina. Hag je gorak lek, antibiotik koji ubija antitela koja su se uvukla u ovo društvo i unela bolest bezakonja. Tim uljezima je namera bila da odvoje narod od zakona i pravde, ali ne - kao što su tvrdili, da zaštite narod od Amerike i Zapada već sebe od kazne kada počine zločin. Zar to nije očigledno danas. Pogledajte koliko ubica još šeta našim ulicama i niko ne može da ih kazni? Hag je štit naroda protiv njegovih neprijatelja koji će naterati i naše sudstvo da ustoliči kaznu. Poslednje izrečene kazne u ovdašnjem sudstvu su u tom pravcu ohrabrujuće - kaže u razgovoru za Danas dr Dušan Bjelić, profesor sociologije na Univerzitetu Južnog Mejna u Portlandu u SAD.

- Kad ljudi ovde kažu - nastavlja dr Bjelić - "Srebrenica nije genocid jer je Mladić sačuvao žene i decu, a Hitler nikog," to treba shvatiti ne samo kao racionalizaciju genocida, već kao nesvestan izraz novog oblika suverene moći, koji transcendira srpski nacionalizam, zasnovan na kontroli života. Stari oblik moći se zasnivao na pravu suverena da oduzme život, danas se moć zasniva na pravu davanja, regulisanja i politizacije života. U tom smislu oduzeti život danas postaje samo deo suverene moći da "unapredi" život. U Srebrenici "nije bilo genocida" jer je život Bošnjaka kao životne mase bio samo "podrezan", "razređen", smanjen na kontrolisanu sumu, premešten sa jednog mesta na drugo, a to sve za njegovu dobrobit. Kada Mladić deli srebreničku decu i očeve, daje prvima čokoladice, a drugima metak u glavu, on ostavlja utisak neke vrste milosrdne vojske -srpsko viteštvo - koja poklanja život, štaviše i ubija iz milosrđa, jer će Bošnjaci u smanjenom broju živeti u miru sa Srbima. To zvuči bizarno, ali je to logika poricanja genocida koja je ovde do kraja izrečena. Od teksta Mihaila Markovića sa početka 90-ih u Praxis International o tome kako treba regulisati stopu rađanja kosovskih Albanaca pa do ubijanja odraslih muškaraca u Srebrenici, pokazuje se koliko je srpski nacionalizam bio opsednut natalitetom svojih manjina i u kojoj meri je politizacija seksualnosti vitalna za srpsku nacionalnu državu. Otud nasilje nad homoseksualcima i ženama u Srbiji i genocid u Srebrenici, dolaze od iste ruke. Ukoliko se taj princip nacionaliteta ugradi u političku moć, masakri su neizbežni. U tom smislu, jedini način da se to zaustavi je da se politička moć ne zasniva na etničkim principima, jer će uvek voditi ka regulisanju i politizaciji života i nataliteta, jer je život postao osnovni izvor proizvodnje moći. Jedino država i vojska mogu da počine genocid kakav je bio onaj u Srebrenici, jer je jedino država mogla da proizvede industriju ubistava i prikrivanja evidencije.

Šta se dešava sa političkim elitama?

- Kao što je Maks Veber ukazao, kapitalizam se ne može svesti samo na formalnu privatizaciju svojine, bez elite koja vodi vlastitim primerom kako da se asketski prihvate gubici a odgovorno dobici. U tom smislu Đinđić je bio srpski Kalvin, znao je da nove vrednosti nastaju iz bola stalnog suočavanja sa samim sobom, stalnog raščišćavanja buđi, to je i bio cilj predaje Miloševića Hagu, da suoči narod sa bolnom istinom, da narod očvrsne zakonom i pripremi za nov život. Za razliku od njega, Koštuničina vizija Srbije kao introspektivnog pravoslavlja po meni je izraz straha od sveta koji je za njega izgleda netrpeljiv bol pa u religiji traži melem pre rane.

Zašto su sva ova pitanja značajna za intelektualce? Gde vidite svoj angažman?

- Ako ima neke nepravde Haga, onda je to što uglavnom optužuje političare i generale. Kao što je Smilja Avramov rekla u Hagu, Milošević nije bio sam. On i oni su ipak bili samo operativci, ali vizija i program mašine ubijanja se začela u Akademiji nauka, u govoru ljudi kao što su Ćosic, Amfilohije i Vučelić. Sve dok se javni govor ne očisti od intelektualaca koji su terali narod i državu u rat, ovo društvo neće imati viziju budućnosti jer od jezika i simbolične proizvodnje sve novo počinje.

Kako određujete ulogu "balkanskih psihijatara" koji su obeležili devedesete godine na Balkanu ?

- Pre neki dan sam video na B92 emisiju o Kosovu koja se završava činjenicom da nema izmirenja između Srba i Albanaca izuzev u ludnici u kojoj Albanci i Srbi, pacijenti i doktori, žive i rade zajedno. To što nam je ludnica ostala kao jedino merilo normalnosti, a društvena normalnost institucionalna ludnica, treba zahvaliti dr Raškoviću i dr Karadžiću. Oni su izveli ludilo izvan bolnice.U takvoj jednoj radikalnoj transformaciji realnosti, jezik psihoanalize je odigrao važnu ulogu. Setite se dr Raškovića, srpskog Frojda kako ga je Ćosic imenovao, i njegove poslednje knjige Luda zemlja, u kojoj je tvrdio da su Srbi edipalni, Hrvati kastracioni, a Muslimani analni, te da zbog tih razlika ne mogu živeti zajedno. Jezik je, pre svega, društveni čin koji konstituiše stvarnost, to je vrlo bitno za razumevanje proizvodnje balkanskih identiteta. Oni se zasnivaju na internalizaciji diskursivnih šema i prihvataju ih kao svoju prirodnu suštinu ukoliko im omogućuju da isključe druge iz sebe. Drugim rečima, Srbi nisu edipalci više od drugih, ali oni to mogu postati ukoliko edipalnim jezikom možemo iščupati Hrvate i Muslimane iz našeg identiteta. Pogledajte generala Mladića, on je na početku rata bio jedan komunistički general koji je kidao kokarde sa četničkih šubara da bi završio u Srebrenici kao srpski Edip. Setite se njegovog performansa pred srpskim kamerama nakon što je Srebrenica pala, "evo još jedan poklon srpskom narodu," dakle poklon konačnog spajanja sa majkom od koje su nas Turci, Austrijanci i komunisti vekovima odvajali. Otud zločin u Srebrenici treba videti ne kao čin mržnje, već kao čin ljubavi za majkom, edipalni trans, jezik koji egzaltira u zločinu.

Naravno psihoanalitički jezik nije bio jedini jezik koji je vodio ka zločinu, ali zločin u Srebrenici odgovara modelu moći zasnovanom na seksu kao dogmi. Dogma je ovde veza, a svaka dogma je već pola zločina.

Ali sa proizvodnjom paranoje i psihijatrima još nismo završili. Eto psihijatrica Sanda Rašković - Ivić je izjavila da se Kosmet mora braniti ljubavlju. Kad već MUP nije uspeo da reši stvari na Kosovu, ajd' sad ljubavlju, valjda će nam Albanci oprostiti kao što mi sebi olako opraštamo. Ovakav stav isključuje shvatanje stvarnosti u Srbiji, a stvarnost je da postoje zločini koji nisu kažnjeni. Ta razlika u shvatanju oblika stvarnosti je paranoja koja se sad javlja kao ljubav za nas same i za našu teritoriju, te se nudi kao normalnost, pa čak i moralna superiornost, svim onima koji poriču stvarnost zločina. Ali i ta paranoja ima svoju stvarnost - ja bih je nazvao srpskim dosijeima X.

"Može li globalizacija pomoći oporavku ratnih rana?

Globalizacija je kontradikcija. Ona grupiše ljude po etničkim i rasnim grupama, sukobljava ih, stvara ratne rane ali u isto vreme stvara uslove za planetarni individualizam koji je neizbežna budućnost globalizacije. Ljudi izmešanih rasa, kultura i jezika, kojima će svako mesto na zemlji biti dobro da umru, njihove ekonomske, političke i kulturne potrebe definisaće situaciju na planeti. Nama preostaje da se krijemo po pećinama, ili da se spustimo u polis i nestanemo u čovečanstvu. Pristali mi na to ili ne, u budućnosti srpska nacionalna svest, i sve ono što nam je danas drago, biće samo kolekcija znakova koji će se skupljati kao stare markice ili novac. U tom kontekstu je interesantno analizirati nesreću srpskog nacionalizma koji nikako da ostvari svoj san o jednoj državi svih Srba, kao da je rođen na pogrešnoj planeti. Po meni to nije loš znak, ako čitamo taj istorijski označitelj, Srbiji ne preostaje drugo već da se denacionalizuje i pretvori u građanstvo bez nacije.