Danas, 18. 6. 2005.
http://www.danas.co.yu/20050618/vikend2.html#5
Podsećanje na reči filozofa
Pola Rikara o pamćenju, istoriji i zaboravljanju
Kolektivno pamćenje
rađa slepilo
prema nesrećama drugih
Jedan od najvećih savremenih filosofa, Pol
Rikar, autor trilogije o moralu "Vreme i pripovedanje"
i kultne studije "Pamćenje, istorija, zaboravljanje",
umro je u maju u Parizu. Tim povodom nedeljnik "Nuvel
observater" ponovo je štampao razgovor sa ovim francuskim
moralistom, vođen 2000. godine, iz kojeg se vidi koliko
su njegove tvrdnje o "višku istorije i neselektivnog
istorijskog sećanja" aktuelne i danas.
|
|
|
|
|
Konfrontacija
bića i ništavila
Efekat koji je stvorio pad evropskih totalitarizama,
daleko od toga da najavi neki "kraj istorije",
dao nam je prostora za jednu mnogo širu konfrontaciju:
panevropsku i svetsku. Po prvi put u istoriji smo
konfrontirani, institucionalno i kulturološki, sa
Dalekim istokom. Naspram nas, Evropljana, danas stoje
Indija, Japan i naročito Kina. Ukratko, stoje neki
Drugi, oslobođeni od svega što predstavlja judeo-hrišćanski
kompleks. Naša filosofija je u osnovi inicirana pitanjem
o "biću" , kod njih pak sve polazi od "ništavila".
Ova, do sada nepoznata konfrontacija, najavljuje mnoga
iznenađenja u budućnosti.
|
|
Negde ima suviše pamćenja, drugde
suviše zaboravljanja, stoji na početku Rikarovog razmišljanja
o savremenoj istoriji. Koji su simptomi bolesti suvišnog
sećanja, od koje još uvek pate savremena društva, glasi
pitanje na početku ovog intervjua.
Najočigledniji simptom obolelosti savremenog
društva od poremećaja istorijskog pamćenja je nemogućnost
da se, već decenijama, postigne mir u pojedinim delovima
sveta: na pamet mi padaju, pre svih, Palestina, i Severna
Irska. Te su zemlje opterećene viškom istorijskog pamćenja.
Pojedinci mogu jedan drugom oprostiti, ali ne i narodi,
postoji nešto neumoljivo u njihovim ranama.
Višak pamćenja povlači za sobom i neku vrstu zaboravljanja.
U svojim zahtevima za pravdom, ugrožene grupe, koje su po
pravilu manjinske, ne zaboravljaju nikada poniženja, niti
sopstvene pobede, ali se zlo koje su one same nanele drugima
uvek zaboravlja. Usuđujem se čak da kažem da kult kolektivnog
pamćenja stvara uslove za slepilo prema nesrećama drugih.
U tom smislu, istorija je pravičnija od pamćenja, u onoj
meri u kojoj zahteva distancu i proširenje tačke gledišta:
istorija uvek pretpostavlja poređenje, dok u pamćenju, po
pravilu, nema poređenja ni sa čim i ni sa kim drugim.
Napisali ste u svom delu da obaveza kolektivnog
pamcenja nužno sadrži i jedan "prostor manipulacije",
koji predstavlja "zamku" u koju bilo ko može upasti.
Pamćenje se, u osnovi, može suočiti sa tri velike prepreke.
Postoji najpre sputano pamćenje, u čijem nam funkcionisanju
pomaže velika lekcija koju smo naučili od Frojda i koja
glasi da je pamćenju, ponekad, podtrebna podrška, čak i
dozvola da se manifestuje. Tu je, zatim, izmanipulisano
pamćenje, od strane ideologa i brojniih demagoga. Konačno,
postoji obavezujuće pamćenje. U vezi s njim ne želim da
se shvati kako svaka obaveza pamćenja, sama po sebi, nosi
klicu zloupotrebe. Postoji obaveza da se nešto uvek pamti,
jer nas i dug prema prošlosti obavezuje, ali taj dug daje,
takođe, priliku za zloupotrebu. Jedna istorijska zajednica,
koja se nalazi u položaju žrtve, teži da se zatvori u svoju
sopstvenu nesreću, da iz nje isključi osećanje pravde. A
takva situacija često obesmišljava kritički rad istorije,
što je posebno opasno.
Otkuda vaša velika rezervisanost prema legitimnosti
amnestiranja nedela koja ostaju u pamćenju?
|
|
|
Warren
Langley, The Collective Memory, 2003. |
Ne može se poricati, s jedne strane, da postoji značajna
terapeutska funkcija opraštanja, jer jedno društvo ne može
biti beskonačno dugo u ratu sa samim sobom i sa drugima.
Ali reč je i o opasnoj zamci, jer je granica između amnestije
i amnezije veoma propustljiva. Istoričar Nikol Loro to najbolje
pokazuje na primeru antike: u grčkoj tragediji se stalno
čuva uspomena na kolektivne nesreće, republika je, međutim,
bila ustanovljena na izvesnom zaboravljanju i amnestiranju.
Okviri problema jedva da su se promenili za naše savremenike.
Amnestija i opraštanje služe političkom korpusu da očuva
predstavu o svom nenarušenom integritetu. Naravno, jasno
se može videti koja opasnost iz toga proističe: pamćenje
više ne funkcioniše, i, da se poslužimo metaforom iz psihoanalize,
priprema se povratak potiskivanja. To je, na primer, ono
što se dešava u Francuskoj kad je reč o periodu kolaboracionizma
(Višijevska republika, prim. prev).
Pošto je u sferi komunizma i degolizma, posle rata, bio
izgrađen jedan dominantan mit, onaj o pokretu Otpora, o
kolektivnom otporaštvu, proces "prekopavanja"
i preispitivanja tog istorijskog perioda poceo je jako kasno.
Međutim, bilo je nužno okončati sa tom fikcijom, prestati
sa govorom da je Višijevska republika bila samo jedna usputna
pojava, a da je prava Francuska, u doba okupacije, bila
drugde: u Londonu i u Alžiru. Na izvestan način, i na nesreću,
Francuska je bila zapravo u Višiju. To je stalno potiskivano
u kolektivnom sećanju i bilo je neophodno, ma kako neprijatno,
da se to i zvanično kaže. U Francuskoj je danas pređen samo
jedan deo tog puta, i odatle, u francuskim unutrašnjim raspravama,
još uvek postoje neprestane reminiscencije na period okupacije.
Nužno je sada preći iz faze okrivljavanja u fazu razumevanja.
Ubuduće treba da se pitamo: kako se desilo da smo radili
takve stvari? Nemci su, na primer, izveli politički posao
suočavanja sa istorijom i pamćenjem sa izuzetnom hrabrošću
i lucidnošću. Od 1950. godine, do danas, nemačka demokratija
zaslužuje svo poštovanje.
Prevela i priredila Z. Banjac